Не миришу више ни липа ни багрем,

Или моја чула лагано се гасе;

Ех, кад бих могао да се сетим барем

Пре него што сасвим заборавим за се.

.

Још једном да стрчим низ мокре сокаке

И удишем мирис покисле прашине,

Да ослушнем само те мале кораке

Пре него што душу заробе тишине.

.

Пре него што росу сузом не назовем,

И са чела скинем капи хладне, мртве,

Хтео бих у снове – снове да дозовем

И да схватим живот који иште жртве.

.

А липе цветају, багрем већ је свео,

Нигде дашка ветра да мирис донесе;

У одаје маште стао живот цео,

Још тренуци судњи само да се десе.

Драги младенци, драги кумови,

Благочастива браћо и сестре, помаже Бог!

 .

Ево, дижем ову чашу рујна вина

Да наздравим благочастивима:

 .

Ако ћу се о поретку бавит

Александру Троицком ћу здравит:

Здрав си Пашо! – од срца ти реко,

Кад си вако ти лепо дочеко!

 .

По доброти оћу ли здравити,

Миланки ћу снајку честитати:

Драга Маро,

Нек ти Бог да унучића дости,

Нек ти кућа пева од радости!

 .

По старјештву ако оћу ићи,

Баку Миљу не могу обићи.

Миљу с њених десет праунука

Једанесто жељно чека њена рука.

 .

По јунаштву ако здравит оћу,

Наздравићу Нолу Ђоковићу!

Како Нолу, тако Зимоњићу!

И добром Јанку Типсаревићу!

 .

Јер, Србију прославише свету

Те постасмо најбољи на свету.

Са Виктором обзнанише свима:

Нема шале са правим Србима!

И Русима!

 .

Ноле, Зики, Јанко – то је трио

Кои нам је збиља драг и мио.

Своје чојство показаше они

Кад наш Виктор беше у невољи

 .

Зато ћу вам ону прозборити:

У добру је лако добар бити!

Говораху наши свети старци:

На муци се познају јунаци!

 .

Зато, нашим јунацима Нолу, Зикију и Јанку, моји унуци

ће нешто касније уручити мале поклоне, у знак благодарности

што су јуначки бранили њиног ујка, кад му је било најтеже и

кад је био сам.

 .

А сад:

За љепоту дижем ову чашу

Да поздравим драгу снајку нашу!

Александру, белу голубицу,

Нашу наду, нашу узданицу!

. 

И још дижем ову чашу вина,

У част и у здравље драгог нам свима:

За Виктора женика нашега!

У Троицких, од свих најбољега.

. 

Драги мој Вићентије,

Женише те по свим новинама,

Разноразним светскијем дамама.

Ал у тебе једно срце има,

И то срце ти њојзи дарива.

Нека ти даривање буде срећно и вековечно!

 .

Благочастива браћо и сестре,

сватови и свадбари,

Нек да Бог да вам буду пуни амбари,

Нека васкрсли Господ ваш и мој,

Ниспошље на вас свети благослов свој.

На вас и на ваше часне домове,

На ваше ћери и на ваше синове.

. 

Нек се испуне жеље из наших снова:

Нека се лоза Троицких протегне у веки векова!

 .

Драги наши младенци, драга децо наша,

Нека вам на здравље буде ова чаша!

Нек вам Бог даде рода и плода,

Сваког добра и здравог порода.

 .

Да се сложите, да се обожите,

Да се волите, да се умножите.

Да вам постеља брачна буде чиста,

Да у срцима носите Христа!

Да вам љубав и срећа цвета!

Живели на многаја љета!

 .

Изговорено у Београду, 27.12.2016. љета Господњег

на свадби Виктора и Александре Троицки

 .

[26] https://www.youtube.com/watch?v=_v8F1kbaOUY под насловом:

ZDRAVICA VIKTORU TROICKOM Gresni Miloje. Ову Здравицу је обја–

вила Политика, 4. јануара 2017. на стр. 21.__

и да јесте са мном и да нисте свисли

штите вас ко увек луде моје мисли

.

да на пример није сада ово што је

нестао би мирис Коња мирис Троје

.

зар је важно јели Морава ил Висла

проблем је у другом у питању смисла

.

још увек се мора рачунати са тим

ту дилеме нема главом ја то платим

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

У наредним редовима разматрамо зрак Божијег стварања кроз Азбуку правећи паралелу са словенским руским предањем о постанку света (Дети Сварога – Бујнова Татјана) и стварањем описаним у првом поглављу мојсијевог Постања (Битие – стрслв).

Прво слово Азбуке АЗ значи први (раз, ас), почетак, извор. Аз је такође старословенска лична заменица у првом лицу једнине – ЈА, која је као таква обстала у бугарском наречју (ас) да би са појавом јотовања добила облике јаз (словеначки) или јас (македонски) и најзад ја (србски, руски и сви остали словенски језици). Аз стога означава СВЕСТ а свест је првобитна искра Духа (или Рода) и без свести ништа не постоји. Зато да би разумели АЗ и даљи азбучни ток, морамо да разумемо само стварање относно постање свести и света.

Све што постоји, што је икада постојало и што ће икада постојати јесте Свест/Ум/Тело Врховног Бића. Врховно Биће су Словени углавном звали Сварогом а Његово друго име општег отређења које ћу овде користити гласи Свевишњи Бог – да буде врло јасно шта Он представља. Све што постоји јесте Свевишњи Бог и изван Њега ништа не постоји. Он је Творац, Он је створено и Он је пра-узрок Творца. Свако појединачно биће – душа, само је саставни део Врховног Бића – Свевишњег Бога.

Свевишњи, пре него што начини први покрет који буди Његову свест и рађа Свемир, обитава у стању ПРАЗНИНЕ.  Празнина је стање пре свих стања. То је Празнина о којој је говорио Буда као највећем домету медитације када свешћу у потпуности надиђемо свако деловање ума – када надиђемо било какво поистовећење относно идентитет (ЈА САМ). Управо из те Празнине лишене било каквог личног отређења (којој се враћамо једино кроз потпуно надилажење ума) рођена је прва свест а потом и сви светови. Празнина је заправо ПРА-АЗ-НИНА – стање пре АЗ, пре ја – пре било какве свести о себи. Празнина је могућност свести – семе свести – пуко постојање без икаквог облика и деловања. То је мрак из којег се рађа први живот попут мрака земље из којег клија семе и мрака најкраћег дана у Години када Сунце поново почиње да се диже на небу.

Словенско предање овде говори о Роду (пра-стање Сварога) који спава заробљен у златном јајету света.

Чим Свевишњи начини први покрет – када се снагом Своје Воље покрене (напред – назад, горе – доле, лево – десно) долази до Његовог првог разликовања Себе у относу на простор који Својим кретањем описује. Дакле долази до разликовања Онога који се креће у относу на  простор који Његово кретање ствара. Рађање свести о простору који Свевишњи (Род) описује Својим кретањем и разликовање Себе у относу на тај простор рађа прву свест о себи – АЗ (ЈА или ЈА ЈЕСАМ – АЗ ЕСМ).

Простор који описује кретање Свевишњег је управо Родово златно јаје. Како је писао Карлос Кастанеда, изглед човекове ауре (електромагнетног поља) има облик светлећег јајета. Јаје као извор живота – простор који описује домет кретања свести, стога носи име ЈА-ЈЕ(САМ). У енглеском језику оно гласи EGG (ego /лат. грч./ – ja) што такође носи значење собства.

У  Постању (стрслв.) први стих гласи: ИСКОНИ  СОТВОРИ  БОГ  НЕБО  И  ЗЕМЛIУ.

Ова једна реченица описује рађање свести (АЗ – НЕБО И ЗЕМЉА) из почетка относно Празнине (ИСКОНИ). АЗ је заправо и НЕБО (А) и ЗЕМЉА (З). Сав простор који Својим кретањем описује свест Свевишњег представља ЗЕМЉУ док сам Свевишњи као извор свести представља НЕБО. То је прва поларност – прва двојност која је потребна да би се свест о себи у относу на оно што она није издвојила. То су начелни принципи Духа (НЕБО) и Тела/Материје (ЗЕМЉА). Дух је тај који установља – који је свестан, а Материја је све оно чега је Дух свестан – све оно што представља саджај свести а није извор свести. Стога је тело (Материја) исто што и тло – земља. У индијској ведској традицији то су Пуруша (Дух) и Пракрти (Материја).

У словенској традицији, златно јаје које окружује Рода попут његове ауре, носи назив Природа (при Роду). Дакле АЗ – ЈА значи свест о себи а свест о себи подразумева разликовање начелног мужко-женског принципа Свемира који је Дух-Тело, Небо-Земља, Род-Природа. То су свест и садржај (простор) свести- све оно чега је свест свесна.

При стварању првог двојства, истовремено се рађа прво тројство. Трећа сила относно тачније прва сила која претходи издвајању Духа и Материје је онај првобитни трзај Воље Свевишњег којим се Он покренуо и издвојио из Себе Дух и Материју. То је тројство Свевишњи (0), Род (+) и Природа (-). Ако посматрамо рађање свести относно стварање света као Свевишњи чин оплодње а златно јаје као Духом Божијим оплођену јајну ћелију пра-твари онда је тројство Свевишњи (0), Семе (+) и Матерца (-). Можемо га гледати и као Отца (0), Мајку (-) и Сина (+). У хришћанском тројству принцип Мајке је заменио Дух Свети (свети простор који прожима све – обавија се око Духа као његово тело) а Мајка је издвојена из тројства као Богородица.

Други стих Постања гласи: А  ЗЕМЛIА  ЖЕ  БИ  НЕУСТРОIЕНА  И  НЕВИДИМА,  И ТМА  ВЕРХУ  БЕЗДНИ  И  ДУХ  БОЖIИ  НОШАШЕСIA  ВЕРХУ  ВОДИ.

Дакле, Земља је испрва била неустројена и невидљива, тама се уздизала над безданом а Дух Божији се уздизао над водама.

Ово је опис свести о себи (АЗ) као такве – без ичега створеног. Ово је стање медитације у којем свешћу умирујемо ум и сводимо га на само један једини облик без икаквог другог дејства осим: ЈА САМ. Свест овде обитава у таласима Материје без облика – рађањем свести Свевишњи је покренуо воде твари као звук ОМ (WWW). Воде се у поменутом стиху относе на пра-твар Материје – звук тишине који је заправо таласање (вибрација) или мрежкање Материје покренуто померањем Свевишњег кроз простор (стварање простора) што је родило свест о себи (АЗ). У овом стању влада тама (над безданом) јер Свевишњи још није створио светове – није отворио своје очи.

Стварање света описано у овим корацима може да се упореди са буђењем  човека из дубоког сна. Ако је сан дубок, углавном се не сећамо снова, стога то стање отговара Празнини. Чим постанемо свесни да смо у телу и лежимо – да нас има, да постојимо – оних пар тренутака када само знамо да јесмо али не и ко смо – то је стање ЈА САМ. Чим нам сећање проради и сетимо се ко смо, пробудимо утиске везане за тренутни живот – шта смо можда сањали или радили синоћ пред спавање или шта имамо да радимо тог дана, улазимо у следеће стање – створене светове (ЈА САМ ТО).

***

Аз се као лична заменица у првом лицу једнине налази и у летонском (ес), литванском (аш) и курдском језику (ез). Такође се налази у изворном облику АЗ (ја) и код Етрураца, Расена (Светислав Билбија).

Код старих Германа, небески богови се називају Асима. Аси су супростављени боговима природе Ванима са којим често ратују. Аси су бића вечности (НЕБО) док су Вани бића сталних промена относно пролазности (ЗЕМЉА). Сунце увек сија исто (ВЕЧНОСТ) али је Земља та која се око Сунца окреће и њена природа се услед тог окретања изнова рађа и умире (ПРОЛАЗНОСТ). Укратко, рат између Аса и Вана је симболичка прича о дејству сила Сунца на Земљу (гром, кише, олује, суша). На старонордијском множина от Ас гласи Аср (Асир). Занимљиво је да Етрурци свога Бога зову Аис а по неким изворима богове називају Аисер (множина от Аис). От истог корена потиче и санскрстко Асур које је првобитно значило уопштено небеско биће док је касније попримило значење демонског небеског бића. Асур долази от санскртске основе Асу која се преводи као Божији дах.

-напомена: слике нису приказане у целини – разлог: програм у коме ради С. Журнал-

На данашњи дан пре две године вертикално се у Златни Ириј узнела душа Драгана Симовића. Међу блиским поштоваоцима и на Ирију познат је и по другом имену – Песник. Отишао је тамо одакле је и дошао и наставио да ради исти посао као и на Мидгард земљи, али на много вишој фрекфенцији и са много више одговорности. У последњим годинама свог битисања уређивао је Србски Журнал. Његови текстови су били јасновити, вечни, писани врло језгровито и прецизно, препуни мудрица и силница, и као етерична стрела погађали суштину проблема, духовног или политичког.

Зашто није увршћен у србске уџбенике? Зашто деци у основним и средњим школама, и зашто студентима, магистрантима и докторантима, нису доступни његови оштроумни, мудрачки текстови и његова онострана поезија? Разлог је јасан. Они који о томе одлучују још су разапети у густој материји, и њима није позната многодимензионалност света. Иако су за високу духовност, високу стварност, воштане фигуре, имају моћ у овом преварном свету да одлучују, догматски или политички. За њих је појава Драгана Симовића на песничком небу земље Србије – Праисконије неразумљива, мистична.

У једној ранијој објави писао сам како је код познатих србских критичара прошао Владислав Петковић Дис. Њега су просто искасапила четворица, тада најпознатијих, критичара користећи најружније речи и најопакије оптужбе. То је природа најгушће свести која се зове материја и која је изнедрила Изме – комунизам, социјализам, демократизам… Преживео је Дис, али није преживело много других талентованих поета које је ова разуздана и неплодна четворка искасапила. И писао сам о паралели Дис – Симовић. Драгана нису критичари тако касапили. Остали су забезекнути и неми. И промуцали су: Драган Симовић је мистични песник! И тако прећутно су га отписали. Реч су му ускратили, а Реч је насушнија од хране, од воде, од ваздуха.

Недостаје ми Песник. Недостају ми наше кратке шетње по левој обали реке Истар која се сада зове Дунав и недостају ми наши дивни разговори у којима није било трунке заједљивости према било коме или било чему, није било трунке оговарања. Сва бића смо посматрали као Једноту, као пројекције Јединога Бога.  Корачали смо знајући да је сваки наш корак и сваки наш покрет – корак и покрет Бога, и да је сваки корак и сваки покрет људи које смо сретали, такође, корак и покрет Бога. И како бисмо онда могли мислити или рећи нешто лоше за било било кога или за било шта у Божјој творевини! И недостаје ми тренуци и сати Тишине коју смо практиковали седећи на обали реке која долази из извора испод Перунових планина и хита ка свом уточишту носећи и ширећи значајне вести које се у дубоком миру и спокоју чују и препознају. И недостаје ми дубока, дубока Ти-шина, бременита пуноћом и Знањем, у којој смо открили да она није нема већ има Слово, Слог. Реч, Реченицу… И у којој смо открили да је сваки човек Пут и Циљ и Сушт.

Драган Симовић је један од врло ретких светских песника и мудраца, који је схватио да је свет опсена, илузија, коју ствара свест. И схватио је да је свет уствари Игра – Пралила Моћи Јединога Бога. Када човек то схвати у њему се појави осећај чуђења, исти онај осећај који има дете када први пут после рођења у овој равни, раширених очију угледа свет. Тај осећај, када човек види свет, као што га је Песник видео, после једног новог и тешког рођења, је радост, радост од радости, радост од праискони.

Тако је говорио Драган Симовић

Над снежним врховима у даљини рађа се духовно сунце једног новог почела

Душа ова гле! рађа саму себе на путу Вечности

Ми вазда снова рађамо сами себе оним што бивамо у Вечности сушти

Твоје видовито знање јесте Знање Бога о самоме себи

Бог нам се јавља онда кад престанемо да трагано за Њим изван себе

Опусти се сневај, све је у теби дивотно вечно. Буди што јеси одувек свој у свему

Певач у свету нема уточишта. Гле! самотан бива у свим световима

Ти си један једини у свим световима који рођени нису, који настати неће

Зачет пре времена, рођен пре светова, обитаваш уистини у праску Вечности

Најдуже сам путовао до срца својега тражећи Онога што у срцу мојему обитава у Вечности и Безкрају

Што сневали нисмо то се ни родило није

Само далека звездана јата бдију над душом мојом што се у Вечности рађа

И гле! прапочело свих почела у теби обитава

Смрт је уистини само један сан који неко други уместо нас снева

У свету опсене све бива опсена – и љубав и познање и истина сушта

Моји су снови стварнији од ваших светова стварних

Смрт је огледало живота с ону страну смрти и вечног незнања

Догађа се само оно што сневамо будни

Далека звездана јата и светови тајносани у твом унутарњем гле! бивају и јесу суштаство праискони

Познах и објавих звезданим јатима у ноћи од века да су вечан живот и вечита смрт једно те исто у свим световима

Све што умре родиће се снова у далеко неко праскозорје

Док у себи обитавам свет уистини нема власт нада мном

Оно чега нема у сновима нашим тога нигде другде у вечности нема

Догодиће се гле! у свету и у вечности само оно што се пре тога у снима догодило

Онај сам гле! што обитава у тишини векова и светова који још рођени нису

Песме моје гле! нису намењене многима већ само некима који ће уистини познати душу моју у вековима будућим и у вечности

Онај сам уистини што болује душевне немире светова и духовне боли далеких звезданих јата

 

 

Нека твоја Љубав буде јача од света и смрти,

јача од свега у свим световима.

Нека твоја Љубав увек изнова рађа тебе,

и нека те из смртности узведе у бесмртност.

Нека твоја Љубав буде Светлост у души твојој

и Бог у срцу твоме.

И зато – веруј у Љубав! и онда кад нико у свету

не верује у Љубав; јер ти јеси Љубав која покреће

светове и звездана јата.

 

 

 

 

Драган Симовић (1949 -2018)

Вукови Рзава

И жубор живота

И црква у светлости

Понад Ариља

Гле од искони

Праискони

Подно облака белих

И румених

У сну дивотноме

Бива обитава

Суштаство Суштога

У Прабитију

…Ови данашњи илузионисти и опсенари у овоме добу, далеко једноставније и успешније обмањују и залуђују ова крда и стада него ико икада раније и пре њих. Структура данашњих крда и стада је таква и на таквом нивоу, да ако их неко не лаже, не вара, не пљачка, не обмањује, не залуђује, не подцењује, не изиграва, тај није занимљив, није интересантан, са њим нема о чему да се распреда.

Чланови стада и крда тада немају о чему да размишљј,у немају чему да се диве, немају кога да оговарју, немају кога да псују и блате, а тај неко ипак им је драг и без њега се не може. Свим обманама, преварама, лажима и залуђивањима они су опчарани и одушевљени као никада пре.

Данас се ТВ апарати више купују него крајем шездесетих и током седамдесетих година и то што је могуће већи екран. Имао сам прилику да код једних чланова крда видим такав уређај, чије су мере око два метра висине и два и по ширине. Њиховој срећи нема краја, а ја сам био шокиран тим невиђеним лудилом. Деца су им нервозна, изгубљена и, рекао бих, да их ништа не занима нити привлачи.
Чланови крда само листају канале лажи и обмане и што је лаж већа и очигледнија за нормалног и ретког појединца, за њих је утолико већа посластица.

Стварна истина не постоји, њој се не верује, ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА, за њу се и глава веома лако може положити!

– 2017.12.31-

 

Расрдио си се много,боже Перуне,
сечеш муњама и бијеш громовима,
Роду своме јављаш да још владаш,
силан, са топузом и мачем у руци.
Боже наших предака давних,
боже правде што вртиш коло небеско,
што кишу лијеш са извора Твојих
на Твоје ливаде, поља и шуме,
на храшће што у Твоју славу листа,
одрекосмо Те се, боже славни
и другог бога и свеце штујемо и молимо,
одрекосмо се и Вида, и Сварога, и Велеса,
одрекосмо се и предака наших давних
што су Те верни перуником китили,
под Твојим Небом славу Теби узносили.
Ружним именом пагана назвасмо их,
те претке наше, прародитеље тужне
што их у молитвама више не спомињемо,
то корење из кога пониче Род нам славни.
Обезбожисмо и унизисмо здушно
лозу своју из столећа многих.
Опрости нам, боже небески громовити,
што се предака давних и славних одрекосмо,
а њихова смо крв, њихова деца незахвална.
Перуне, боже наших предака давних,
славом пошкропи кости њихове и пепео,
учини да се душе њихове смире
горе, међу звездама, под руком Твојом,
јер ми данас другог бога славимо,
но Тебе се још понекад Род твој сећа
кад удариш муњама и громовима,
кад задрхти Земља од срџбе Твоје.

11. 8. 2018.

 

Тихо умирем

Дозивајући једно име 

Тужно

Криком

Полугласом преосталим

Заборављам на све

На изгубљене тренутке 

Нестајем 

Иза сунца 

Негде

Где се најтише пева

Дуга ме шарени и 

Остављам крила 

И лептиров цвет

Што латице мирно склапа

Смрт очекујем лако

Ни у тузи

Ни у срећи

Полако

Као таласи 

Кад покрију нежно обалу мора 

И ништа прече 

На овом лудом свету

До нас двоје

Није било

Сада

Сам

Мирис песме удишем

Песму једину

Што слушам 

У тихој ноћи

Ваздух понестаје

Одлазим

За вечност снова

Тихо

Као лахор

.

– слика: Stella Im Hultemberg-