Само длановима видим воду и траву

без зуба само у сну

бес шкргутањем умирим

без усана осмехом на лицу

пусту рану раширим

.

ја знам само за црни простор

и знам само за црну јаву

.

без светлости

сном ријем бескрајну тмину

без топле руке

узицу страха плетем

да ме води

Нисам плакала

само сам камење врљала

градила светилиште

за душе Усудом кажњене.

Дрвене су моје боли.

Пре ће од старости

која да иструли,

него ли да олиста у пролеће

и кинђури се погледима жишкавим.

Ништа ми није

то само рове и рунца срце моје.

Не, ништа ми није

то је само ледена пузаљка

за сузе моје.

Све је песма и љубав

У сутон зимзелен

Док жубори река

Што се у сан враћа

Понад снене сете

Шутње и тишине

Далеко све даље

За даљине плаве

 

У зору

Кад се пољубе

мјесец и сунце

и птица пјесмом

помилује јутро

ја те пољупцем будим

и постајеш сунце

што тјеши уморни мјесец

и протежеш се као магла

по опалим јабукама

у мојој опустјелој башти

жељних твојих корака…

Шума је умицала под снегом…

Свукла сам ципеле

јер су биле од пламена,

а снег,

тако лаган

и нежан,

топио се наочиглед под мојим корацима.

Све бих учинила

да га више не уништавам.

.

Каквог ли необичног путовања!

Ни са ким се нисам морала растати.

.

(Из циклуса Француске песме;

превео Никола Бертолино)

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Свуноћ пројдо на то тесно

сокаче, сокаче,

То сокаче на карамфиљ

мирише, мирише.

А на ћуше нова врата

имаше, имаше,

А на врата дилбер мома

седеше, седеше,

У рукама топ карамфиљ

држеше, држеше,

Васдан би га у рукама

држало, држало,

А у вече под појаса

турало, турало,

Турајући том би топу

зборило, зборило:

“Како вене топ карамфиљ

у недра, у недра,

Да увене хаџи Коља

за мене, за мене!“

.

“Песме и обреди укупног народа српског“

Прелска, варошка песма

Сакупио Милош С. Милојевић

Хоризонти далеки зову моје име,

Сећања у грудима разапињу ме,

Као галебових крила пркос ветру,

Као младог стабла љубави према небу.

.

Вуче ме тамо, у даљине

Свет још неоткривен

Зенице ока твог дубине

Ка благу груди својих идем.

.

Обриси острва на пучини

Свежина загрљаја твог к`о оаза у пустињи

Пољубац камена са стопалом

Плес мора са обалом.

.

Мирис ловора као нежни дар

Твоја љубав моју напаја

Једно за друго смо звезда далека

У мом оку ти, у твом оку ја.

.

Спајају нас даљине

Света почетак смо и крај

Своје лице откривам

Док у твоје немо гледам.

.

Док нас Месец ноћу покрива

Док нас Сунце јутром открива.

Ноћ преварну у дан претвараш

Тихо, без звука, невидно тами

Док сплећем нам прсте и платно правим

Од погледа у сунце управљених.

.

Бледило зоре у румено бојиш

Осмесима дугом нанизаним

Док сликам шуме и пропланке

Са срнама и јеленима заспалим.

.

Песмом душе изворе будиш

И корење трава милујеш

Док путујем пространствима

Очију твојих!