Док те гледам у очи

Заспаће ласте и заспаће

Сакривен испод пазуха,

Заувек ће остати заробљени на југу.

.

Ако ћутим песму

Док спаваш на мојим рукама

Ионако поспано и далеко

Дренокут ће престати и

Твоје мале руке

Престаће да се поклањају и воле.

.

Ако ћутим песму

Док волим твоје усне

Љубав ће престати да мрзи

Од стреса наде и ишчекивања

И трешње неће да процветају

На овој обали тишине…

.

Ако ћутим песму

Ласте ће престати да долазе

Са југа

Монашки постриг царицу обук’о.

Огрнуо на њу светог духа рухо.

Дотакло Свету миро анђеоско.

Милозвучје јој голицало ухо.

.

Док владала књигом се хранила.

Оумила собом рода свога.

Словним подојем децу је питала

да се часно нахране за Бога.

.

Мајчинство Свецу мисија јој била.

Зраком Сунце Свеца указало

кад га мајка к’о Растка родила

крај огњишта из ког варничало.

.

Кад се Савом дечак оденуо

чобан стада људског је постао.

По мирјанству пешице кренуо.

Док ходио вуке питомио.

.

Са Стефаном браком овенчана

диван пород Ана изродила.

Постригом мужа брака развенчана

па и сама онда ризу оденула.

.

Суштина јој била бити љубав.

У Дух општи себе је уткала.

Читав век њен био је јуродив.

Три је свеца собом изаткала.

водендах си тајни безобличјем слађен

у груди ми паднеш да хтењима течеш

на путу млечноме у пољупцу нађен

усне сведодиром распаметним печеш

.

ходамо рукама сабирамо путе

ти и ја смо једно одвајкада плачем

године смо мишљу плели у минуте

делили се дуго нерастанка мачем

.

а могли смо јарно да будимо зоре

спајамо се тајно у речима сласним

жеље неказане рајеве док творе

.

док ћутимо рањиви загрљајем гласним

ја бих да завриштиш предајом од миља

кад сањарим зелен у царствима биља

Слово Ж у Азбуци носи назив ЖИВОТ или ЖИВИТИ и оно отговара желудачној чакри.

Желудачна чакра се налази у пределу стомака, изнад пупка у пределу ЖЕЛУЦА. Везу између ове чакре и слова ЖИВИТИ открива нам и руски језик на коме се стомак управо назива ЖИВОТ. Желудачна чакра у вези је са сунчаним сплетом (соларни плексус), ЖИВЧАНИМ чвориштем које се налази у поменутом пределу стомака. Ово енергетско коло у вези је са човековим осећајем моћи и воље, и његовим относом са светом око себе. ЖИВОТ је заправо средиште човековог земаљског јаства или ега.

Слово Ж је представа чворишта ЖИВАЦА преко којег осећамо себе у относу на свет око себе. Карлос Кастанеда нам у својим књигама преноси учење Дон Хуана које говори о човековој вољи која на енергетском плану изгледа као танке светлеће нити које се из предела стомака пружају и везују за ствари из околине с којима ступамо у относ. У пределу стомака осећамо да ли нам нека особа или околност прија или не. Развијеност ове чакре нам омогућава да се носимо са различитим изазовима живота – омогућава нам метаболизам да их „варимо“. Неправилан рад ове чакре огледа се у недостатку храбрости и смелости или у превеликој жељи да се свет око себе стави под контролу.

Желудац је орган којим варимо храну из које извлачимо енергију за наше тело. Прва насушна храна је ваздух који обрађујемо плућима док је желудац задужен за грубу насушну храну (храну и воду). Међутим желудац вари и танку, фину храну коју зовемо утисцима. Г. И. Гурђијев је у свом учењу говорио како се човек храни утисцима относно како добија енергију свесним упијањем утисака из средине. Желудачна чакра ЖИВОТ такође вари ове утиске. Правилно варење утисака из средине надодаје нам енергију, даје нам МОЋ што је условљено стабилним осећајем СЕБЕ у относу на средину. Лоше варење утисака из средине, што подразумева да нам неко или нешто из средине краде енергију услед лоше постављеног осећаја СЕБЕ у относу на средину, дугорочно узрокује проблеме са стомаком и органима смештеним у пределу стомака.

ЖИВОТ је средиште човековог ЈА МОГУ и ЈА ЖЕЛИМ. То су човекове овоземаљске ЖЕЉЕ и ЖУДЊЕ. То је човекова ЖУСТРИНА и ЖЕСТИНА при остварењу овоземаљских циљева. ЖИВОТ је унутрашњи ЖАР који се поистовећује са Сунцем које у астрологији симболизује наше овоживотно ЈА. Стога се ова чакра у јоги представља ЖУТОМ бојом попут Сунца.

Ж је знак ширења живота. На колодару Године ЖИВОТ припада почетку пролећа када се сав живот буди. Ж је матрица живота – представа три горње и три доње чакре са срцем у средишту. Тројство горњег и доњег света који се шире из средине или пак у средину уливају. У светој геометрији симбол Ж носи назив СЕМЕ ЖИВОТА. Светлост сунчевих зрака се у човековом оку управо преламају на шест крака попут слова Ж.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, десети наставак)

 

 

У Европи у срцу Балкана

Има један народ богом дани

Што са митом косовскога боја

Шест вјекова своју душу храни

Ту ђе Дунав и дубока Сава

Кроз панонску протичу равницу

Живе људи , што су од вајкада

Умирали с’ осмјехом на лицу

Ђе Цетина кроз поља вијуга

Ђе урвине , Лим с’јече плаветни

Живе људи , душе благородне

Живе људи , храбри и паметни

Ђе хук стоји Ситнице и Дрине

Ђе Морава цвјетне плави равни

Ђе се исток са западом спаја

Живе Срби народ православни

Ту је Његош додирнувши звјезде

Изњедрио своја славна дјела

Ту је Милош напис’о Сеобе

Ту је Андрић добио Нобела

Ту су многе војштиле армаде

Од бојева ту се земља тресла

Ту је рођен Михаило Пупин

Ту је очи отворио Тесла

И одатле отишо у свијет

Ђе атлански океан пјенуша

Али српством до краја живота

Дисала је Николина душа

Да’ дар имам великог Хомера

И његову оловку у џепу

Не бих мог’о све велике Србе

Поменути у једноме епу

Све јунаке челичнога срца

Војсковође , мудраце , поете

Што су име прославили српско

Широм св’јета и широм планете

Бог да мисо’ подари ми бритку

Ко оштрицу мача или ножа

Да ми озгор’ из небеског царства

Шапће риме Јесењин Серјожа

Да ме Свети подучава Сава

Да ум имам Думе ил’ Толстоја

Ја опјеват , не бих мого дјела

Великијех српскијех хероја

Нит све тешке муке и несреће

Што трпјесмо у злу и расулу

Ко опјеват може Јасеновац

Ко опјеват може Ћеле кулу

Да смо били мало мање храбри

И повит се знали када треба

У земаљском сада би нас царству

Било више но у царству неба

Ал наш народ није хтио никад

Пред силама моћним да се згрби

Ми смо људи непокорног духа

МИ СМО ГОРДИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИ

Наш род славни вјековима стоји

Ту ђе царства мегдане дијеле

За крст часни и слободу златну

Рјеку крви , пролили смо вреле

Пркосили кукастоме крсту

Петокраци и полумјесецу

Ал Исус је Христос са небеса

Вазда чуво своју српску дјецу

Пркосили великим и моћним

Умирали не пуштајућ слова

Ал одрекли нијесмо се никад

Православне вјере и Косова

На Кошаре и Кајмакчалану

Гдје је поток људске крви тек’о

Гинули смо храбро пјевајући

“ Боже правде “ и “ Тамо далеко „

Кад год да је на род православни

Ишла нога проклетог туђинца

Стајао је у крвавом рову

Црногорац поред Шумадинца

Кад год да је пут светиња наших

Пукла пушла клетога крвника

Ужичанин јуришо је храбро

Покрај свога брата Крајиш

ника

Херцеговац поред Личанина

Љутијех је допадао рана

Ми смо Срби , ко храст који има

Један корјен а стотину грана

Наш несвесни народе,

никако да се пробудиш…

Опсенама те разним заводе,

да блиску пропаст и не слутиш…

.

Мој народе потпуно опкољени,

хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак

од тебе…

Ах, народе мој вољени,

устани, брани своје, погледај око себе…
.

Пробуди се, погледај, у блистави зрак,

у сунце, које је већ на небу високо

и које те опомиње: живи и буди јак…!

Поезија лужичких Срба; приредио Предраг Пипер

Бескрајна комето, звездани ти двори,
пета димензијо, галаксије зброји.
Немирна тишино временских полета,
прошло је будуће, све до краја света.

Замах снажних крила птице рајских башта,
песмо са небеса, исписа те машта.
Месечино сјајна, ти поноћно Сунце…
Црну таму гања узбуркано срце!

Поларна светлости, опрост за магнете.
Вуку ме, привуку и тад… Збогом, свете!
Незнана плането љубављу створена,
орбита је твоја, његова рамена.

Kристалу скривени изнад седмог неба,
облачаста магло световид погледа.
Господару сата, секунда и трена…
Разведри се око, нановорођена!

Уз дашак лахора и прах старог стабла,
ветрићу дивоте благородних нада.
Шумовито куца под ребрима бубањ,
срећа, осмех, туга… И суза је љубав!

Кад ме нешто схрва, бежим код Ње.
Да тежином погоде ме речи
и састану се две судбине.

Велика си, знам те душо гозбена.
Гозбом живот у шарку си претворила.
О камен се чешеш, бестидницо гујо,
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш.
Пером ропћеш да осушиш ране,
са висине на све стране гледаш.
Пужње ти черуп не видело,
а камоли арку златом пресијану.

Срешћемо се опет, кафу грку у трње да распем
а благу на сунцу да сварим.
Да нам шербет буду разговори.

Фото: Н. Аљтман. Портрет А. А. Ахматове, 1914. год. Руски музеј.

 

одлази. лепо видим како се удаљава

у трену све је згасло около мук и страва

.

као да не зна оно о чему вазда ћути

њено је моје време њени сати минути
.

и речи за које не знам одакле више цуре

њене су све до једне њене су и цезуре

.

њен сам коначно и ја чији бих иначе био

ако сам пред њом икад пред Богом нисам крио

.

одлази! спаса нема! толико бар разумем

сам сам. а са собом никад ништа не умем