Category: All
Марина Цветајева: Знам, умрећу у зору!

Знам, умрећу у зору! Ал од две – у коју?
Не одлучих – са којом – тек поруџбином ледном.
Кад бих могла двапут да згаснем буктињу своју!
У вечерњој зори и у јутарњој, одједном!
.
Небесна кћи – а кроком прођох земљу ову!
С кецељом ружа. Ни клицу не такнувши коју.
Знам, умрећу у зору! Бог – ноћ јастребову
Послати неће по лабудовску душу моју!
.
Склонивши нежном руком нељубљен крст, чисто,
Јурнућу у небеса и задњи поздрав дати
Прорез зоре – и у мом осмеху то исто…
И у самртноме даху песник ћу остати!
Анастасија- Звонећи кедри Русије- Постојим за оне за које постојим
„Душом отвореном на живот, покушај да погледаш,
Очисти мисао од таштине јалове,
и тада ћеш угледати свет Творца. Васељене и Себе“
„Из човека у стању љубави проистиче зрачење.
У делићу секунде оно, одбивши се од планете изнад човека,
поново стиже до Земље и даје живот свему живоме.“
Владислав Томић: Моја смрт кружи

Моја смрт не рђа
она увек чиста обилази
око мога правог мира
Моја смрт дубином
очи оживљава и мисао вага
Моја смрт из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага
Мирослав Цера Михаиловић: Кључна тачка – пета

и овако мртав видим све што и ви
која вам је вајда од тог што сте живи
.
светови што лебде пре него се сруше
између мог тела и између душе
.
толико нестваран колико и није
живот је тек точак опште агоније
.
а овде на небу у новоме паклу
ништа баш не значи траг душе на стаклу
.
као и на земљи тако је и горе
мерило су за све неке нове боре
.
у тачки пресека свет црва и птица
страхује да зачне нова кукавица
.
М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“
Стеван С. Лакатош: Прометејско срце

Чујем Песму громова лудих.
То Прометеј у мом срцу пева.
Бол разума и звук валцера смрти –
јединствена музика.
Гушим се у сопственом блату
ходочашћа својих.
Дали се Небо најзад смиловало
или Дамари прометејског срца
певају у мени?
О Песмо блажена из Гротла устани!
О Молитво усахла на уснама
Срце ми врати живима!
С.С.Л: “Изгубљено царство“
Илија Зипевски: УВОД У СЛОВЕНСКУ ПИСМЕНОСТ

У наредним објавама почећу да темељније пишем о старословенској азбуци као духовном науку, о свештеној суштини писма и да откривам знања која су уткана у систем азбучног писма – што је средишња тема мог рада и странице АзБукВеда. Иако ће та знања говорити сама за себе, дужан сам да направим увод у причу о писму који ће бити обухваћен кроз више објава.
Наиме, званична историографија говори да су Словени примили писменост от Грка – Ромеја у 9. веку, наводно преузевши слова из грчког алфабета да њима преведу црквене књиге на словенски језик. Превођење црквених текстова на општесловенски језик 9.века (сада старословенски језик) подпомогнут је мисијом двојице браће из Солуна, наводно Грка, Ћирила и Методија. Овај догађај се у званичном образовању наводи као почетак писмености код Словена.
Константин Философ, након смрти своје познат као Кирило (Ћирило), и његов брат Методије, преводили су црквене текстове у Моравији користећи се заправо јединственим словенским писмом које знамо као глагољица. Пре моравске мисије, солунска браћа ишла су на мисију покрштавања Хазара относно Козара (како се именују у житију Св. Кирила) на подручје данашње јужне Украјине. За Козаре се каже у житију Св. Кирила да су говорили словенским језиком. Такође се каже у житију да је Константин Философ у граду Херсону, пронашао псалтир и јеванђеље „писано руским писменима“. Други извор наводи да су поменути текстови писани руским писмом на готском језику (Светозар Николић – Старословенски језик). Званична наука не даје никакво објашњење која су то руска писмена и откуд она у употреби пре наводног описмењавања Словена.
О траговима словенске предхришћанске писмености говоре и други извори. Титмар Мерсебуршки у свом недовршеним делу „Хроника“ описујући словенски предхришћански храм на острву Рујан, каже да су на киповима урезана њихова имена. Којим су словима урезана имена словенских божанстава пре покрштавања и наводног описмењавања Словена?
Чрноризец Храбар, монах који је живео крајем 9.века, у свом делу „Сказание о писменах“ наводи да су Словени пре примања хришћанства и писмености користили чрте и резе којима су читали и гатали. Чрте относно црте и резе су ништа друго до слова која су урезивана, углавном на дрвене дашчице. Не само да су својим словима Словени урезивали текстове које би читали, већ су слова своја изгледа користили и за гатање – предвиђање судбине. Овај опис словенских чрта и реза отговара природи и примени нордијских руна. Изгледа да су Словени ипак имали своја слова и азбуку пре грко-ромејског, јудео-хришћанског утицаја који знамо као покрштавање и описмењавање, само су их користили на другачији начин – нису их записивали већ урезивали. Описмењавање се дакле не относи на познавање слова и азбуке како данас учимо, већ се оно може само относити на начин употребе слова и отређено устројавање писма под утицајем грко-ромејске црквене политике. Словени су слова своја некада урезивали на дрвене дашчице буковог дрвета (због чега су изгледала као црте и резе), а потом, под утицајем Ромеја, почели су да их пишу мастилом на пергаменту чиме су слова добила посебну стилизацију. Након „описмењавања“ магијска употреба слова се потискује и скоро потпуно изчезава а словенска писменост се своди изкључиво на црквене јудео-хришћанске текстове.
Солунска браћа су преводила црквене текстове на словенски језик користећи азбучно писмо глагољицу (које су наводно измислили за потребе словенског језика) која је брзо изашла из употребе. Ипак, глагољица није добила име по Кирилу већ је име „кирилица“ припало азбучном писму наводно касније развијеном от стране кирилових ученика. Константин Философ се након моравске мисије замонашио у Риму а убрзо потом се изненада разболео и умро – свега 50 дана након повлачења у манастир. Име Кирило је наводно Константин узео у монаштву. Кирилови ученици са Климентом и Наумом на челу преселили су средиште словенске писмености у Охрид. Из Македоније, школе словенске писмености шире се у Бугарску где се сматра да је дошло до напуштања глагољичке традиције и прихватања другачијег изгледа словенске азбуке – старословенске ћирилице. Из Бугарске, азбучно писмо, које знамо под именом ћирилица, проширило се на исток у Русију, на запад у Србију и на север до Пољске (житије Св. Методија).
За азбучно писмо названо по Кирилу, каже се да се састоји от слова преузетих из грчког писма, осим оних неколико слова за гласове који не постоје у грчком језику (ж, ч, ш, ц, ѕ итд). Иако је сличност азбуке са грчким алфабетом очигледна, старословенска азбука ипак у себи садржи много више значења и симболизма и нешто другачију структуру у относу на грчко писмо.
Грчки алфабет је заправо лошија верзија јеврејског алефбета. Имена слова јеврејског алефбета (АЛЕФ, БЕТ, ДАЛЕТ…) имају значења на јеврејском језику док имена слова грчког алфабета (АЛФА, БЕТА, ДЕЛТА..) немају никакво значење на грчком језику и изгледају као лоше преведена јеврејска слова. БЕТ на јеврејском значи кућа, ГИМЕЛ је камила, МЕМ је вода а РЕИШ је глава. С друге стране АЛФА, БЕТА, ДЕЛТА, ГАМА не значе ништа. Такође јеврејска слова имају своје тачно место на Дрвету Живота јеврејске Кабале док се грчка слова не везују ни за какав духовно-магијски систем. И алефбет и алфабет потичу от старијег феничанског писма (савремени квадратасти изглед јеврејских слова потиче из 3.века п.н.е. док је старији изглед истоветан феничанском писму). Грчки алфабет има нешто другачију структуру (редослед слова) у относу на алефбет и феничанско писмо а то је структура близка управо словенској азбуци. Структура словенске азбуке (АЗ, БУКИ, ВЕДИ, ГЛАГОЉИ, ДОБРО..) даје јасну духовну поруку и смислен систем о којем ћу тек писати, што га чини у сваком смислу развијенијим писмом у относу на алфабет. Тешко је поверовати да је из једне окрњене копије туђег писма као што је грчко, настало тако смислено и сложено писмо какво је словенска азбука, позната као старословенска ћирилица.
Околности Кирилове смрти су крајње сумњиве. Кирило је сахрањен у Риму уз највише почасти – сахрањен је попут папе, уз присуство грчког и римског свештенства по налогу папе Адријана. Константин Философ је своје наводно монашко име носио свега 50 дана а глагољично писмо које је он за живота користио ипак не носи његово име. Кирило је заправо грчко читање древнијег облика имена Курило. Објаснили смо да је Кур – Курило древно србско име Бога Сунца (а потом и господа, господина) от чега потиче и грчки господ – Курије/Кирије. Божидар Митровић, др правних наука, тврди да је Константин у Риму заправо отрован и да му је име Курило наметнуто због имена писма које је он користио а које гласи КУРИЛИЦА (Азбучна математика Винче). Курилица је наводно по Митровићу касније преименована у глагољицу да би се сакрила изворност куриличног имена. Покриће за ову тврдњу налазимо у старом руском спису попа Упира Лилија (1047 г.) где се глагољица заиста назива курилицом (Петар Ђорђић – Историја српске ћирилице).
Митровић даље говори да курилично писмо (глагољица) крије тајне оплодње и васкрса предака због чега и носи назив са основом КУР. Моји увиди говоре исто о чему сам већ писао али и о чему ће бити још речи у наредним објавама. Слова глагољичне азбуке сведоче исто.
Синод Руске православне цркве је тек у 18. веку утврдио празник Св. Кирила и Методија као празник „средње важности“. Међутим у време распада СССР-а овај празник „средње важности“ постаје сверуски празник Словенске писмености – о чему првобитно није било речи (Божидар Митровић – Азбучна математика Винче).
Након свега изреченог, оно што је сигурно јесте да су Словени имали писмо пре Ћирила и Методија („руска писмена“, „чрте и резе“) и да је званична прича о настанку словенских писама крајње сумњива. Данас нам је остало само писмо – азбука – да говори сама за себе, а ускоро ћемо видети да она сама већ говори много.
*
Владан Пантелић: Или-ја!
Постоји духовна прича да је Једини Бог дао налог двојици својих сарадника говорећи:
– За овај посао, да га урадите, задужујем ВАС ИЛИ ЈА ћу то да урадим.
Тако смо сазнали имена Његових сарадника – (Свети) Василије и (Свети) Илија.
Не знамо који део посла је Василије урадио. Илија се, тако мислим, бавио словом, писмом…
Ово је мала игра речи, али не смемо заборавити да је то, уствари, енергетска игра
која се у нашим животима остварује, материјализује. Каква ти је реч таква ти је судбина.
.
Данас, његовим уводником, започињемо да објављујемо радове Илије Зипевског.
Уколико буде интересантних стручних коментара укључићемо их као додатак основном тексту.
Петар Шумски: Видети

Мрави гледају у земљу
Људи гледају у очи
.
Сањари гледају у небо
Сневачи гледају у себе
.
Луталице гледају низ пут
Изгубљени гледају у страну
.
Филозофи гледају у Свет
Бог види све
Радица Матушки: До неба и назад

Отворено срце, вене тихо зборе.
Твоје очи видим, плаве као море.
Седеф се прелива кроз таласе нежне,
жељна пахуљица чекам дане снежне.
.
О, Љубави моја, и срећо, и туго…
Лебдим пут облака, пролазим под дугом.
И помислим жељу, анђелима шапћем,
да ми Тебе штите, с крилима к’о с мачем!
.
Додирујем звезде и Месец црвени…
Огњиште топлоте, роди се у мени.
Све поре испуни блаженство земаљско…
Покорена стојим, живот – Твоје Царство!
.
Kао да сам нека српских здања кула.
Волим те, с билион и још више чула…
Чудесни су трени, октобарских капи,
за Тебе рођена, киша са мном вапи.
.
За једну секунду, цели свет бих дала,
за трептај Твог срца у понор бих пала…
И кроз све векове будуће бих дошла,
за срећу бих Твоју кроз пакао прошла.
.
О, Љубави моја… Ослушкујем небо,
један птић под стрехом ноћас је назебо…
Огрнух га срцем, љубављу, топлином…
Баш му фали Сунце, бори се са зимом!
Новица Стокић: Недуси

Веђе чекињасте им
Наткриљују браздасто дубно
Гледељке свевидеће
У привид видика бежног
.
Мигом на миг милосевни
Намигушин левооки
Као Рахиље неутешни
Деснокрилно све у четри
.
У безнађе распасано дугобојно
Јуре зевом
Насатице безоблични
Хуче спевно
.
Брује грлно у осињаку
Благостању милолажном
Да л на земљи ил на небу
Ил у рају
.
Неком негде.
Древни град Аркаим – древна звездара
Аркаим – град древних Аријеваца на Јужном Уралу
На срећу, налазиште је избегло судбину коју му је наменила стара совјетска власт- плављење локације у циљу изградње резервоара.
Аркаим, град-опсерваторија, јужно од Урала, у Чељабинској области, откривен је 1987. године. Духовни објекат, Град опсерваторија уралско-казахстанских степа, до сада најочуванији налаз, стар преко 7000 година, захвата 20 хектара површине. Налази се на истој географској ширини као и Стоунхенџ, од кога је удаљен 4 000 километара и временски старији двадесет векова.
Град је је грађен плански што доказује међусобна повезаност објеката у смислу коришћења. Кружне је основе а конструкција грађевина, ове водоравне опсерваторије, заснива се на сложеној и прецизној геометрији небеских координата.
Спољашњи, месечев- круг, са истим је радијусом од 43,2 метра као и унутрашњи прстен Стоунхенџа.
У унутрашњем, сунчевом кругу, искоришћен је златан пресек круга.
Такав план је близак начелу Мандале – једног од основних сакралних символа будистичке философије. Сама реч «мандала» се преводи као «круг», «диск», «кружан».
Свака кућа за становање имала је огњиште, бунар и подрум, што је несумњиво доказ седелачког начина живота. Овде је откривен најстарији канализациони систем, који сведочи о плански урбанизованој поставци јер сем пројектованих улица, постојао је систем сливника и шахти . Ископавањем у околини, пронађено је мноштво остатака керамичких предмета са шарама у облику „свастике“, древног симбола Сунца присутног широм планете.
Аркаим се у Риг Веди помиње као Шамбала, семантички од ариј. шамбала, провијант, залиха, сакупити, има и значење молитве. Касније је назван Вареј,
У фолклору Источних Срба или Рашана познат је као Светли Ириј, а исландске саге зову га Асгард, док је код Јелина познат као главни град Колхиде.
Параметри померања равнодневице, приказани у Аркаиму, су прецизни и детаљни, што његове творце чини високо цивилизованим, са знањима која су касније приписана Јелинима.
Знање становника Аркаима се не може се замислити без познавања броја. Како се писмо и број не могу одвојити, помињање Аркаима у ведама је индиректан доказ писмености уз старост веда, што значи, да су веде и писмо нашег међуледеног доба стари најмање 7000 година. Овај индиректан доказ писмености, иде у прилог теоријском ставу Радмила Стојановића о старости Веда на 11.000 година, израчунатом помоћу померања равнодневице а на основу астрономских података о записаним догађајима који су савремени почетку мезолита.
Град је обредно место, као и храм или кућа, јер, кроз њих пролази соха небеска која повезује сва три постојећа митолошка света.
Аркаим је нестао у пожару, код кога је необично то, што он по свему судећи није био неочекиван за житеље; већ је сасвим вероватно да су га они и запалили.
Само тиме се може објаснити чињеница да у древном згаришту нема никаквих ствари потребних у свакодневном животу; тек онако – крхотине, парчићи. А о људским остацима нема ни говора – сви су отишли живи, одневши све што је вредно са собом. ЗАШТО?
Слободан М. Филиповић Извори: Васељенска и Аркаим – град древних Аријеваца на Јужном Уралу, Википедија
srpska.ru/article.php?nid=6075


