Сваки твој камен причу има,

векови стоје уклесани у њему,

а дрвеће старо у коренима

вуче капи кише у земљу.

.

Све капи росе испиру јада,

муку и немост тишине горке,

свака као кап крви да пада,

али лечи – вида ране дубоке.

.

Оне остављене одавно ту,

да отрују тло које отров неће,

а киша и роса све исперу

док голуб наде на тло слеће.

.

Сваки твој праг кућа је,

чак и онај обрушен у рату,

свако слово прича све,

а коме ће рећи, ако не брату.

.

Брату своме, Србијо – Мајко,

човек човеку, ратар сељаку,

тужна песмо, оплакана бајком,

никада ниси живела у мраку.

.

Изникла семеном правде,

заливана Светињом кише,

расла са храстовима наде,

Србијо наша, Небу си вишље.

Растали смо се

у дрхтају једне јесени

кад су се растајали

дремљива ноћ и

пробуђена зора.

Растали смо се

оне тужне јесени

кад смо између

мокрих прстију

стискали уморне птице

у јецају ветрова

који су болно носили

октобарски лишће

и тугом разливали улицу

док су димњаци

оплакивали лето.

.

Вечерас

у овој уморној ноћи

препуној звезда

кад сета постаје

моја молитва

желим да те бестидно волим

иако већ дуго

корачам од јуче

јер никад нисам разумео

тајне женске душе

или сам можда прећутао

неказане речи

зато смо били

само игра судбине

али ћеш увек бити срећна

млада и лепа

јер си песника волела.

Ти оде у поља бесповратна.

О, да свајатитсја имја твоје!

Поново заласка копља златна

Пружена према мени стоје.
.

Уста ће ми се – ма када било –

С твојом свиралом златном слити.

Ако је молбама одзвонило –

Ја ћу у пољу, сможден, снити.

.

Проћи ћеш ти у порфиру новом

Одшкринути ми нећеш зене.

Дај да одахнем у свету овом

И љубим сјајни пут крај мене…

.

Истргни с душом рђу и море!

И со свјатим упокој мене,

Ти, која држиш копно и море

Сред руке танке, несвијене.

Срео сам Цијевну као што се дева лепојка среће

У мени су заиграле све реке и сва језера света

И заталасали се сви водеани испод божије капе

У трену у груду и оку пробуди се чуђење детета

.

Гледајујући жестоке чисте зелене ћудљиве таласе

Осетих да се одваја из мог сушта богиња жена

Изађе из срца са цветом у пунђи сунцем у очима

Очи у очи – опчињава мир сјај и лепота њена

.

У свакој жени осећам снагу и видим Цијевну

У чистим и бљештавим каменчићима моје реке

Видим сјајне драгуље особина моје бабе мајке

Сестре драге љубне и друуге – родбински далеке

.

Цијевна је река чисте лепоте и крајности ћуди

Тече кроз кањон таласима који живо навиру

И између камених ћувика изнад којих лете птице

Колико песми у њеном жубору и опасном хуку!

.

Тихујем на стени – у тиху се моја Нирванија буди

Листићи реалности до врха неба – сећања извиру

Цијевна и моја душа – то су две божанске лепотице

И ти зарони у ледну Цијевну – то лечи сваку муку!

И би дан…

Завеса сен по соби просу,

клизи свила, пар чарапа,

стрже кама расцветалу јесен.

Слашћу шапат ори

испијајући ширу у част

стопалског гажења.

.

И би сат…

Глава до рамена.

Би пој школског звона,

окрете се она

свилу да дохвати.

Сати кроз прсте цуре,

време је показатељ

смираја или буре.

.

И би Он, и Она…

И калдрма стара турска

степениште што горе води.

Крену Она и реч је опи.

Бациће чарапе и фину свилу

али неће спрати ширу.

.

И би ћутња…

Гробна тишина.

Само шкрипи оловка фина

мастило троши, траг забораву прави.

Заборави, не заборави

реч, ширу, сат….

И пут ћорави.

Звезданим небом да се покријем,
месец да ми лежи баш на грудима,
лице да ми светли док се кријем
и тражим кључ у небеским ћудима.

Свачији је живот једно сазвежђе
по коме се стално сударају планете.
Сакупљамо комаде као у берби грожђе
не тражећи наук већ бројећи штете.

Ако једном ту путању успем да докучим
силе које привлаче невоље и срећу,
уметности живота бих могла друге да учим
а још сада знам да ни пробати нећу.

Свако има само свој Млечни пут.
Свима гори небом Кумова Слама.
Своју елипсу нека тражи и стоти пут.
До свог сам космоса морала сама.

Једини савет који сваком могу дати
је да свако по небу свој пут тражи.
На Земљи се живи и њој се врати.
Шта остане иза наших тела мртвих
нећемо знати, али се само то важи.

 

Данас нам је велики дан-14 јануар – почетак нове магичне године, а почиње Великим постом. Постимо, седимо на води, мада нам је данас дозвољено да попијемо кефир, а онда ћемо седети на води наредних дана и 19 јануара је већ на светој води. Сви пливамо у ноћи 19 јануара, прихватајући благодат свете воде и изнутра и споља. Шта се истовремено дешава са телом? Чисти се, долази до природног чишћења, све ћелије су очишћене. Тело је уморно од варења хране, потребно је да се одмори, време је да сви органи постану мало добри, важно је. Црева, бубрези, јетра, све ће се чистити водом. Биће подмлађивања тела. Разликује се трајање свачијег великог поста, све зависи од вежбања, старости, жеље, нико никога не форсира. Ако имате жељу, хајде да се подмладимо, зашто да не. Претходно у ово време сељаци нису имали много посла. Наравно, радили смо, али смо знали и да одморимо. Ово је остало: купање, чело, лакоћа у телу, лепота. Претходно су чаробњаци четрдесет дана постили, одмарали, смогли унутрашњу снагу. Месо ће узети своје месо, али дух ће ојачати.

-гугл превод  текста-

Тада рече Алмитра: Говори нам о Љубави.

А он подиже главу и погледа на људе, и мук завлада мену њима. И снажним

гласом рече:

Кад те љубав зове, слиједи је,

Премда су јој путови тврди и стрми.

А кад вас крила њена понесу, предајте јој се,

Премда вас мач скривен у њезиним перима може ранити.

А кад вам говори, вјерујте јој,

Премда њезин глас може раздрмати ваше снове као што сјеверац пустоши перивој.

Јер, као што вас љубав круни, тако ће вас и разапети. Јер, колико вам помаже да растете, толико вас и поткресава.

Као што се успиње на вашу висину и драга вам најњежније гране што дршћу на сунцу,

Тако ће вам сићи у коријење и протрести их док приањају уза земљу.

Попут снопова жита она вас у се скупља.

Она вас млати да би вас разголитила.

Она вас сије да би вас лупине ваше ослободила.

Она вас меље док не побијелите.

Она вас мијеси док гипки не будете,

А онда вас меће на свој свети огањ, да постанете свети крух за Божји свети пир.

Све ће вам ово љубав учинити како бисте дознали тајне својега срца и да бисте по томе знању постали комадић срца самога Живота.

Али, ако у својем страху будете тражили само љубавни мир и љубавни ужитак,

Боље вам је да покријете голотињу своју и да одете с гумна љубави,

У свијет без годишњих доба, гђе ћете се смијати, али не пуним смијехом, и гђе ћете плакати, али не свим својим сузама,

Љубав не даје ништа осим себе и не узима ништа осим себе.

Љубав нема ништа нити се она може имати;

Јер, љубав је довољна љубави.

Кад љубите, не ваља да кажете: ≫Бог ми је у срцу≪, него радије: ≫Ја сам у Божјем срцу.≪

И не мислите да можете управљати путем љубави, јер љубав, види ли да сте вриједни тога, управља вашим путем.

Љубав не чезне ни за чим другим до за тим да се сама испуни.

Али, ако љубите и свакако морате имати жеља, нека вам ово буду жеље:

Растопити се и бити попут жуборна потока који пјева своју пјесму ноћи.

Упознати бол од превелике њежности.

Бити рањен властитим разумијевањем љубави;

И крварити с весељем и радосно.

Пробудити се зором крилата срца и захвалити за још један дан љубави;

Смирити се о подневној ури и разматрати љубавни занос;

Вратити се с вечери кући са захвалношћу;

И онда заспати с молитвом за љубљено у срцу и с пјесмом захвалницом на уснама.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

К’о о брокат се поноћ по пољу расу

и капи своје у бисер ниже.

Онда се јутро окоми на росу.

Журно је, к’ о маглу, ка небу диже.

.

Само је шипраг чува кришом.

Те њене капи, к’ о вино точи.

Понекад, само, сретну се с кишом,

кад сузе тихо, небеске очи. …

.

И у том јутарњем магновењу,

кроз зраке сунца, к’ о од муслина

и лик се појави на камењу,

порука давна, од оца, за сина.

.

Скамењен војник са крајпуташа,

затечен пређом паукове мреже,

сам стоји, уместо међаша,

на груди своје, оружје стеже.

.

Он стоји мирно на вечној стражи

и међу чува к’о дивљу срму.

Погледом каменим он неког тражи,

док стоји ту, на сеоском друму.

.

Опет ће поноћ бисер да ниже,

скупивши брокат, јорган да кроји

и крхка јутра бити све ближе,

камени војник на стражи стоји.

.

Човек и камен у исто време

чувају земљу рођеног оца.

Ратова носише исто бреме

уз помоћ јединог Бога, Творца.

.

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

Кад сељак умире све се сневесели

Пшеница у пољу шљива у воћњаку

Његова душа на међу се сели

Тамо где је клецо при сваком кораку

.

Кад сељак умире походе га звери

С највиших планина из присоја гује

Његову душу Бог сељачки мери

На њиви небу где ветрови хује

.

Кад сељак умире небо се замрачи

Пресахне поток тихне цвркут птица

Његова душа у цвет се повлачи

Да се снова роди кад никне пшеница