Пењи се у висине

Златним ђерданом

.

Сакупљај звезде

.

Па их нижи

На танане нити паучине

.

Да ставиш ми их

Око врата

.

И куле сребрне

За нас у ваздуху зидај

.

У којима ћу се топити

На рукама твојим

.

Док ми у очима

Цветови љубави круже

.

Када дођеш

Обуци ме у цветне хаљине

.

Јер се до твог доласка

Само небом

И сновима покривам

Једне прилике се вође сретише Љубинко Давидовић и Милорад Стевановић. Озидо Љубинко лани Милораду кућу. Не мож да бидне љепша. И окровио.

Љубинко мајстор и по. Нема шта да се каже. Он ти је свукуђ зидо куће и сви су га ценили зато што е бијо човек старог кова. Није бекријо, није шепртљо, ко што има међ мајсторима и вакиг и накиг. Јок он. Сваког је поштово и

држо рјеч. Кад обећа, не бој се. И није шћео д-уцени човека. Бож сачувај. Знало се колика е његова надница, и ниси моро да се ништа погађаш. Кад изгријава сунце, он је на лицу места. Увече док се види не напушта посо. Кад

бидне о ужини и ручку, чим заврши јело, први устае. То му људи ценили и поштовали.

.

Вели Милорад: – Љубинко, мош ли да ми овијег дана удариш тратовар око куће. Све сам спремио. Шодер с Мораве сам догно. Препран. Ко бисер. Набавио сам и цимент поповац – коно што ми рече да се показо најбољи за те ствари.

– Слушај Милораде, ове и оне неђеље не могу. Морам да достоверим посо што сам започо људма. Ал оне онамо долазим. Колко у понедјоник ил уторник. Најдиље у-срједу. Сем не дај Боже.

– Добро, нек бидне како велиш. За цену не питам. Колко зинеш. Ал ти знаш шта ја оћу?

– Знам. Ти оћеш бетон.

– Е, то. Оћу бетон! И готова ствар. А јок ко што су они пелвери, оздо испод планине, мом комшији правили тратовар оловлани. Ене ти га сав опузо и прсо реко би си бацијо шедит на њега.

– Немо да бригаш. Овај што ја и ти наредимо има да нас надживи. Ако тене, ја ти правим јово-наново о моем трошку. Само немо д-оскудјевамо с циментом.

.

Руковаше се. То ти је ко да су оверили уговор у суду. Још чвршће. Кад поштени људи нешто здоговоре, то ти је све и свја. Коно кад кроз брвно и греду прокуеш ћупријаш ексер па га ондак одоздор подврнеш. Нема силе која то мож да рашчеврљи и да батали. Волим таке карактерне људе да сретим на путу, а јадно ти на мом имању. Богами. Изнјек ја влашу с ракијом и чаше.

Ко велим, нек залију погодбу. Милорад узе чашу. Љубинко се мршти:

– Ја ти споради притиска не пијем, ал ајд суни и мене мено, колко да наздравим.

– Нек бидне благословен овај здоговор.

– Амин.

– Здрав си, мајсторе.

– Од Бога ти здравље, домаћине.

Док садим семенчице у бајковитој башти

И док градимо кров на ведској дрвеној кући

Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе

Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће

И стави везени прекривач на астал за руштук

.

И пецни у рерни црвене папричице љутице

У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога

Повремено нас похвали да смо врло вредни

Од твојих милоречи светиљка се пали и њише

И послужи нам по три срка сока стваралајка

.

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!

Она живи у К… и има многоватрене обавезе

Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи

Једног велечесног набујалог дана после кише

То ми потврђује једно од многобројних чула

* * *

Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног

Витез Мансанман је мој врли предак и потомак

Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја

Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана

Видим баршунасти пламен

Ломача јарких

и окован страхом корачам

сновима својим.

Светлости моћна сажежи

умор и грехе са убогих лица

и проспи у бесцење све

Голготе моје.

Напустио си ме Господе

и зато плачем.

Дај ми снагу ватре

да сновима ходим.

Хоћу да будем Небески Певач

Да са Вером и Ветром

распалим душу своју.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

*

Некада давно живели су веома срећни људи
Одмах по рођењу добијали су по врећицу Топлих Пахуљица. Сваки пут кад би неко осећао да му је потребна, могао је доћи до тебе и рећи: „Волео бих Топлу Пахуљицу.“ Ти би тада посегао у своју врећицу и одатле извукао Пахуљицу малу као длан девојчице.

Чим би Топла Пахуљица угледала светлост дана, насмејала би се и процветала у велику, чупаву Топлу Пахуљицу.

Ти би је тада положио на његово раме, главу или крило и она би се у додиру са његовом кожом одмах истопила и чинила да се свуда по телу осећа врло пријатно.
Људи су, увек, без устезања, тражили један од другог Топле Пахуљице, и сви су их радо давали једни другима, Било их је увек довољно свуда унаоколо, и свако је био срећан и скоро се стално осећао топло и пахуљасто.
Него, шта то беху Топле Пахуљице и где нам нестадоше ?!….

-препричани делић бајке о Топлим Пахуљицама –извор: форум Вретено

 

 

Дајбоже , Свароже, браћо драга,
куда води ова стаза од звезда
исијава из ногу белина
по латицама сјајним!
.
Перуне, Велесе, Мокоша, Маро
у круг се скупите да песму спевамо
ономе што ће занавек живети
а то је Код!
.
Вечерас нашу песму стављамо
на сваку латицу знамена мога,
са вашим знамењем једно да буде!
Свет се буди, да више не спава,
нека заблиста истина Права!
.
Да оживи Род!
.
О Жива, сестрице мила ,
ти одмах до мене стани,
до тебе Правда и свја Врлина
Јарилом сунца заигра Сила!

Сам сиђи у свој понор

и не претварај се да га не видиш.

Зашто ти је живот дат

ако у страху зажмуриш

кад се сретнеш са собом,

кад се у себе загледаш.

Сам сиђи у свој понор

јер како ћеш до Бога

ако не можеш до себе

и како ћеш пред Бога

ако не знаш ко си.

Сам сиђи у свој понор

и не зазири од мрака.

Одоздо ћеш светлост видети

и сазнаћеш лепоту.

Сам сиђи у свој понор,

досегни му дно,

и прими своје грехове

да будеш човек.

-збирка- Преображење светлости-

– народни вез чува митски камен-

Алатир симболизује силу стварања Свемира –  представљен је  као звезда са осам латица. Према неким изворима,  наши преци су га сматрали одмориштем  богова.

Споменици из античких времена препуни су његове симболике и приказа а у скоро свим језицима словенске породице и данас постоји реч  – олтар.

Сварог је приликом стварања света ударао својим чекићем по овом белогорућем камену, исковао сварожиће и  на њему исписао све законе света.

.Дрво света расте на њему, а из његових корена теку реке живе воде.  На Алатиру седи девојка Зора која зашива-исцељује ране срца. Прошлост, садашњост и будућност  спајају се ту, на светом камену  и  сви путеви воде ка њему и од њега. (алатир значи и јантар-ћилибар)

 

-слободна интерпретација текстова-

Саша Ристић Кригер – за Wulflund;

Алатир камен у словенској митологији;

Планински ветрови шибаjу водопаде,

кроз крила орла бели се свет.

И облак небу невиност даде,

орлићи у гнезду, спремни за полет.

.

На пропланку шумском древни запис стоји,

стеновити белег нашег постојања.

Часног кавалирства, душманин се боји

и закона Србља, из вековног здања.

.

Прасак потока старог низ брегове јури,

нижући речи завета и плача.

Вила можда спава, Ратник можда жмури…

Ал скршени трени, мозаик су стакла.

.

Нижу се зборења, шапати и лахор,

још храстове гране штите молитвеник.

И пољана божурова од витешке крви,

венац славе плете водопадској пени.

.

Спајајући срчу, бодеж и оштрице,

катане и крчаг, и хлеба и соли…

Kрљуштима бола вапај јада риче,

тврђава под водом, камена изрони.

.

И занеме све, гранит се промоли,

из траве понико на пољани борбе…

Склопи руке сестра, док се мајка моли,

за ратника – сина… Временско раздобље!

Ти гледаш водопад како се пенуши,

слушаш фијук ветра крај речних обала,

 и осећаш маглу што штипа и гуши,

 но не видиш сунце у бари сред кала.

.

Гледаш како грана за граном се суши

 и прелива јесен изнад морских вала

уморнога сунца хиљадама шара

и мре тисућ боја шумом четинара.

.

И гледаш кад јутро из ложнице ступа,

и слушаш клептање изгладњеле чапље,

 гледаш како месец млеком брда купа

и сањива роса јутром с ружа капље,

и не видиш ништа и корачаш даље

плачући што небо само сумор шаље.

.

О, мислиш ли можда, постоји лепота

далека и чудна, непојамна ником?

 Блудећи је тражиш стазама живота,

очајно је кличеш својом грубом виком,

а вретено своје Парка кад размота,

смућен ћеш чезнут’ за слућеном сликом

незнане лепоте

.

 Чуј, у теби све је:

тобом цвет мирише, тобом сунце греје

тобом небо плаче, тобом горе цепте,

у царству лепоте жена круну носи,

тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,

 тобом зло се цери, тобом самрт коси,

анђео и демон тобом с неба слећу

тобом Господ живи, светови се крећу.