И зове ме далеки сјај,

звезде што домом мирише,

одакле гледам мраве,

како праве земљане колибе

а лист им сваки, џин изнад главе!

И гледам земљу, како њом расту,

ко највишље дрвеће, уозбиљене траве,

где врхови планина се гледају,

а речи им теку из највећих им дубина!

И топи се Сунца милина,

грлећи сав земаљски чар,

ено, код река стаде,

огледну  у њима свој жар!

Не могу више да будем сама

Сама сред људи, а улице шумне у граду

сама сред сале а она врви од света

Нећу да ме занавек прогута тама

Да ми се последњи кораци полако прикраду

.

Мени се с тобом обалом шета

Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

.

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета

Или ко зна која жена по реду

Осећам, последња сам ти драга жена

.

Она која се увек највише воли

Она с којом се сан недосањан сања,

Она с којом растанак највише боли

.

Видим последњим путем неповратног трена

вранце времена обвија предсмртна пена

мру нежни тренуци пролећа и јесени

Идемо и осећам да је остала мени

Сва она у теби љубав недоречена

 

Не могу више да будем сама

Сама сред људи, а улице шумне у граду

сама сред сале а она врви од света

Нећу да ме занавек прогута тама

Да ми се последњи кораци полако прикраду

.

Мени се с тобом обалом шета

Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

.

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета

Или ко зна која жена по реду

Осећам, последња сам ти драга жена

.

Она која се увек највише воли

Она с којом се сан недосањан сања,

Она с којом растанак највише боли

.

Видим последњим путем неповратног трена

вранце времена обвија предсмртна пена

мру нежни тренуци пролећа и јесени

Идемо и осећам да је остала мени

Сва она у теби љубав недоречена

 

“Поетско стварање је необјашњива тајна,

као тајна рађања човека.“ (Лорка)

.

Мисао космички луда

вине се у просранство,

хоће да дохвати звезде

у њиховом шару и на

божијем олтару.

.

Прене се учмалост ума,

зацари, овенча оплоди где се

посустало, подстицај дадне

где се изнемогло,

раставља или растаче или окрутно,

без пардона звижди за нама,

нашим надама и сновима.

.

Каткад отежа посусталим ходом,

ни боса нога није лака,

а већ следећег трена,

сва омађијана и опијена,

дигнуте главе пркоси,

не преза да боле наноси,

с лакоћом и презиром

одбаци све, измами усклике,

радости и туге,

дарује само умне да људски век

овенча славом, да себе

дарује нектаром кад Олимп приволимо

да богови дароносно и нама подаре

бар мало онога што оста

у кутији лажљиве Пандоре.

Фото: Планина Олимп, Википедија

 

Несрећа, коју Бог попушта на нас, боља је од среће, коју ми сами себи зидамо. На своје верне Бог увек благовремено попушта несрећу. То је глас пријатељ, који у поноћи виче заспалим: пожар!

Мудар оставља запаљену кућу да гори, а он бежи са животом. А луд кука усред огња и чека,да и он изгори у пламену куће.

Јата тромих птица

лете поврх мирни вода

наших забарених жеља.

Забадају се крилимау руменило неба

остављајући непостојан траг

у океану смлачене крви.

Хорови електронских жаба

крекећу синтетичким гласовима

из бразди Новог поретка…

Козари последњих посивелих стада

и последњи пуштачи змајева

исписују поруке

првог растанка:

тражим те у прашуми додира.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

Проговори светлошћу Својом, Господе!

Јер облаци отровне куге свемиром горе,

јер Златно јаје у безнађу блата вришти.

Чујем пуцкетање Небеских Саоница.

И гле светлост се јавља на истоку.

Ода радости на мом препланулом лицу.

Голорук са Распећа Те скидам,

Пророцима Твојим у сусрет хрлим.

Ослепех од те слике вечне.

 

Приповеда се да је Растко, син Немањин, Бежећи са очева двора,  да би заварао потере, ходао планином Јелицом, која бејаше непроходна. Успут га је сустигла очева клетва – да се земља под њим пролама. Где год је стао на камен, скачући са брда на брдо, ноге су му дубоко потањале. Пас, који је за њим ишао, није могао да га прати, па се изгубио у шуми.

Уморан, сео је да се одмори. Пропланак пред њим, лепо обрађен, просто га је опчинио. Рекао је:

-Ја лепог губера земље!

Кад се одморио наставио је путовање. Његовог пса нигде није било.

Расткове стопе дуго су се задржале у камену. Народ их назива Савине стопе. Село изнад кога се одмарао назваше Губеревци, а од његовог пса постадоше вукови.

Случајно или не,
прасак један пуче.
Он, бркове суче –
а ја, као препелица
у жбуње побегла.

Погоди метком његова пушка
врх младог трна.
Обори га –
и само ме таче.

Ја сам препелица,
али не и срна.
кад крилима затресем
и нема, нема више трна.

19-тог децембра 2020-те године Срби улазе у 7529-ту годину.Не постоји старији календар на свету.Ко не верује нека погледа гомилу средњевековних докумената Срба, запис у камену на смедеревској тврђави и …и нека сам упореди.

Календар је одраз свезнања и праксе спознаје временских дешавања, практични приручник седелачких народа који опредељује опстанак на простору на коме се живи. За та знања потребно је генерацијски дуго искуство посматрања и закључивања, као и низ практичних потврда…

Календарски посматрано, Срби славе своју ПРАВУ Нову годину да дан Светог Николе (19-ти децембар).

И поред историјског заборава својственог нама, Св.Никола је и данас најчешће слављена слава у Срба. Свети Никола је у митологији и религији Срба бог РАДГОСТ. Да су Срби ради гостима и да воле да иду у госте не треба посебно истицати. Стога,Радгост (Св. Никола у новије доба) није само заштитник помораца већ свих гостију – то јест путника. Због тога сама слава може бити и посна и мрсна (искључују се они који посте због Божића).

Бог Радгост  је једна од многобројних манифестација Србског Врховног Бога, а гостопримство се у Срба сматра искушењем којим наш Бог проверава правоверност душа наших србских… Никола, као име, у духу нашег језика, значи МАЛО СУНЦЕ или мало сунца тога дана (Ни-коло, тј. ниско коло или ни-коло тј. није кола, нема сунца, премалено је, сунце стоји тј. застаје… ).

По календару и догађајима у природи тога дана старо сунце умире а ново Сунце се рађа,оно је новорођенче, мало,нејако и ниско на небу (најмањи, најнагнутији је тада сунчев лук на небу). То је време солстиција или сунцостаја, тренутак када Сунце достиже своју највећу угаону удаљеност у односу на екватор. Солстициј је зимски – 21ог децембра и летни -21. јуна.

У исто време Никола је Н И Коло = Н (наш,рођен,син,Сунце…), И ( спајање, веза,спој…), КОЛО је Сунце,круг, циклус, кружно тј. циклично кретање времена… Никола је поновно рођење сунца у кружном току времена, у бескрајном циклусу у природи…умире стари Бог, рађа се нови… рађа се САВРШЕНИ (јер је О ознака за Сунце, Он, новорођени у новом кругу = савршени).

Као заштитник путника и дародавац ( Сунцедавач ) Радгост- Св.Никола је касније традицијом инкарниран у Деда Мраза…