Скривен ми поглед преморени.
Иду колоне бескрајне, тужне.
На пести своје чело наслони’
газе блатњаве путеве, јужне.

Остало им је пусто згариште
на земљи српској, рођеном прагу.
За њима душа вапај иште;
многи гинуше за земљу драгу.

…А ратник овај, копље Ти носи.
Застаје скамењен, заклања скуте.
Листа странице светле прошлости,
повишеним се гласом, заклиње у Те’.

Србијо, вољена копљем и песмом
и сваком чежњом за родним крајем,
у руци јуначкој, рујним вином
и својим горким уздисајем.

Теби ћу дати искру плама,
дрхтаве мисли узнемирене
и када душу туга слама,
из груди нежности прикривене.

Само ми моју нејач заклони!
Лицем јој тамна, прелети сена!
Србијо, бићу Ти ратник искрени
и пред Тобом пасти на колена!

М.М: Збирка – “Србијо, вољена копљем и песмом“.

Мислимо да знамо камо Сунце гази своје златне стазе.

Кунемо се у живот сјајни да све тајне скривамо у себи, да их не загубе крадљивци снова – ми их чувамо у недрима. 

Ми све знамо.

Чудна ми чуда како онда никако да љубав дође преко брда?

Брдо је велико од питања и скривених знања незнања.

Чар на дар свакодневно ал’ вазда ми спремно мислимо.

И род се рађа и плаче кад види Сунца сјај.

Да ли од бола или радости што живот нема крај? 

Хм даа. 

О даааа. 

Зимске ноћи су топле када их греје Љубав великог слова.

И када сне обојиш црвеним пламеном пролећног зова тишине.

А она као и свака арија.

Полако ти срце завија

у живо сребро и бело злато… 

Полако и лако. 

Негде се чује рој пчела.

Ржу дивљи пастуви и трк њихов земља смело дочекује. 

Горски поток смело подврискује јер чува песму Вила. 

Свака је воду пољубила и занавек благословила. 

Том се водом умило девојче младо и момче весело јако.

Живот књига се уписа горе,

небом звезде сада се оре! 

Долази краљ! 

Долази краљ.

.

-Извор: Звезда Род Zvezda Rod-

Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука ђевојачка

На прозор, тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња –

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Пре сунца и гранућа чуће се
песма и пој птица
Браће травке ћерке, мајке

Вилине косе златне
печате времена место
Бога Јара цвећем да свјате –
ватреног, жустрог

На Јарилово љуљушкају конопци.
Попуцаше конци на сва пуца од јелека
да се њише колевка, за – века.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Здравље моје снаго моја

Мој Господе Свети

Без Тебе сам

Дим на ветру

Привид и опсена

Оздрави ме излечи ме исцели ме

Мој Господе Свети

Да бих Тебе прославио

У себи кроз ближње

Без Тебе сам

Умоболан душеболан

И ништа од ништа

А с Тобом сам

Све у свему

Мој Господе Свети

Сањао сам љубав нежних, белих крила

И очима као магла изнад реке

Сањао је како изван сваких сила

Лута све тражећи једне усне меке.

.

Сањао сам љубав како мирис липе

У уздаху има и вриску даљине

Како лако диже таласе што кипе

А сва уплашена ударом милине.

.

Сањао сам љубав у баршуну свиле

У трешњи узрелој док на роси блиста

Замршеној коси и погледу виле

Сањао сам да је као суза чиста.

.

Онда – једног јутра изађох до реке

У магли над водом не препознах ништа

Ни крила, ни вилу, ни те усне меке

Већ угарке само, пепео, згаришта.

Ја сам дошла песнику у госте.

Равно подне беше, и недеља.

Напољу се вејавице злосте,

А у соби топло је од жеља.

.

Сунце, неке боје малинове,

Израња кроз колутове дима.

Домаћин је ћутљив.Попут сове

Посматра ме ватреним очима.

.

Његове су очи тако тешке.

Ко их види, занавек их памти.

Заклињем се да не правим грешке:

Не смем, не смем у њих погледати.
.

И тако се зачела беседа…

Димно подне у соби мрак хвата.

У високом дому који гледа

На широке Неве морска врата.

Онај бистри дечак из Доње Мораче,

што је продавао зукве петроваче,

да се домогне књиге и обуће,

и у пустињу побегне од куће.

И у време јагме за значке и прње,

своје голо тело обуче у трње

и купи чивија по најскупљој цени,

да Христа на крсту бар мало одмени.

Али, чим се крсним знаком знаменов’о,

нема тога ко га није каменов’о;

и то камење поста му имање,

сваки камен њему, један Христу мање.

И сад, оне руке, од зукава грубе,

гологлави старци прилазе да љубе.

И на окрст Христове целе васионе,

сем изван неба црне земље оне,

нигде не дође да звона не звоне!

Ја сам Микос, чувар рекорда Земље и свих рекорда у твом Сунчевом систему и Универзуму. Ту сам, у шупљини Земље, пре свега да чувам историју свих живота свуда. Ово је наша врхунска сврха и сврха Библиотеке Портологоса.

Наша Библиотека је једина такве врсте у нашем огромном систему планета. Наша Библиотека је толико огромна да покрива 456 квадратних миља терена и има огромне трезоре који садрже плоче које се чувају на кристалним слајдовима који се гледају кроз наше кристалне пројекторе. Наши магацини су огромни, уређени и категоризовани, тако да можете лако пронаћи информације које тражите и преузети на разгледање. Имамо огромне транспортере који ће доставити вашу поруџбину у року од неколико минута, а затим је поново вратити на локацију за складиштење. Овако, свака ставка у Библиотеци је увек тамо где треба и може се лако пронаћи и савршено сачувати. Такве су наше технолошке способности. Јер, ми смо нацртали технологију универзума у којој боравимо, и имамо најнапредније методе очувања и складиштења и преузимања који би се дивили вашим библиотечким системима. У реду је. У реду је.

А сада, ја и моја пратња вас чекамо на прагу до Портолошке библиотеке, где бели алабастер кораци светлуцају искре уграђених кристала и дијаманата, који воде у велике ходнике наше Библиотеке која се налази унутар Земљине огромне унутрашњости

Данас вас водимо у обилазак по нашим ходницима, и показујемо како ће изгледати права библиотека у вашој будућности. Ваше будуће библиотеке ће личити на наше, јер је наша модел који ће све библиотеке реплицирати. Почећемо са спољним основама, јер постоје и унутрашњи основи. Спољашња земља је бујна са травама, цвећем, жбуњем и дрвећем; а у центру су кружне чистине са меким клупама и столицама за лежање, у пратњи малих, округлих, високих столова на којима можете подесити ваше исправе. У овим кавезима има малих извора водопада и фонтана, јер је наша вода жива и у пуном стању свести која пева. Да, наша вода пева, и док се ложите у нашем издвојеном кавезу пева вас вода живота, док пршти из наших фонтана мелодијама дубоке љубави која усклађује и балансира све ћелије у вашем телу. Из оваквог стања дубоког мироточења и слоге, седимо и опуштамо се у интервалима током радног дана.

А сада улазимо у Портолошку библиотеку, и улазимо уз кристалне степенице, где се врата отварају у универзум. Да, Библиотека је вишедимензионална! Док улазите, видите галаксију Млечни пут како лебди око вас, и можете да погледате у небеса која обухвата цео наш универзум. Видиш Звезде и Сунца и друге Сунчеве системе како се врте око нашег Централног Сунца; и осећаш део ′′ Све што је „, као што јеси….

Свуда видите људе – шетају, причају, уче, седе, реклинирају, сањају и само квасе вибрације мира. Свуда је цвеће велике живахности и фонтане и базени воде који просипају своје хорске песме. Погледаш около и видиш издвојене алкове укрштене по огромним ходницима, са најергономски структурираним столицама које те позивају да их рекреираш. Нађеш један који те зове, и седнеш и доживиш везу са овом столицом која те штимова на њену вибрацију тако да си повезан са главним оквиром унутрашњег рачунара у библиотеци. Ви сте, такорећи, ′′ озвучени ′′ са бежичним жицама, и потпуно повезани са оперативним системом, којим управљате својим мислима и осећањима, и који ће вас одвести где год ′′ пожелите ′′ да одете у нашој Галаксији. Пловиш се умом, користећи своје мисли као свој усмерени компас за координате географске ширине и географске дужине. И толико је природно да се дивиш њеној једноставности и природности. А ви путујте у свести, и истражите нашу Галаксију и Универзум ′′ из прве руке ′′ и први пут у свом потпуно свесном Људском стању.

Ово је још један аспект онога што наша библиотека нуди својим посетиоцима, уз своје кристалне слајдове свих забележених историја читавог нашег универзума. А ви сте ту кроз вибрациону фреквенцију наших речи, као што их читате и замишљате призоре у својој ′′ машти „. Желимо вам добродошлицу, и позивамо вас да уђете у било које време. Само нас позовите за улазак, јер наш позив увек излази на вас. Ја сам Микос, и ту сам да вас лично водим кроз нашу Библиотеку кад год позовете. Не треба вам ′′ Библиотечка картица „, јер је ваша идентификација уписана у ДНК ваших ћелија. Чекамо вашу посету.

ФБ профил Ненада Максимовића; Каналисала Диан Робинс – ′′ Поруке са Шупље Земље“

Мајко бога суше

И небеске ватре,

Извади нам сунца горка из очију

У њима још увек благдан снатре

Жита – наше кости; дал’ ће да узрију?

.

Без гласа, без крика,

И без чврсте воље

Повија се жито, ломи се стабљика,

Низ живот ко низ покошено поље

Вода нас магија или ова слика

Усађена ко страх сред очију.

.

Мајко бога суше, у нама је тама

Иако нам сунца у очима зру!

Д.Б: “Повратак у Црну Гору“