Говорио Саватије Шојкин

Имам змајску косу детелинску

Кад се стушти једва је сустизам

.

Говорио Саватије Шојкин

Триклет проклет ко удари дете

У детета правда неотета

.

Говорио Саватије Шојкин

Бем ти сунац коњ је права гозба

Ем га јашиш ем те башка воли

.

Говорио Саватије Шојкин

Плаћали ми да да усечем ора

Не хте рука ка на живог створа

Пијемо кафу пред кафаном ЛАВ под

џиновским сунцобраном. Около је доста

опалог лишћа мада је крај септембра.

Пријатно је време и кафанска башта

је пуна гостију.

.

Слете суви лист

На хаику часопис

Склони га ветар (А)

.

Опада лишће

Михољским летом

Гугут гугутки (В)

Паклене двери се отворише снагом ужаса.

Гледам људе како се лижу са унутрашњим ватрама,

гледам бестиднике што се смеју златом оковани –

кловнови са циркуских плаката. Избезумљену душу

у рукама држим јер клањају се пакленом цару, злату

и драгуљима црним.

О, Оче!

Оче свих отаца и Пророка силних изведи нас Ти из

нашег блата и уништи паклене двери. Узми снагу том

проклетом цару…

Изведи народ Твој из безумља, из те пећине људске, да

се Светла Твога нагледамо, и Истином Твојом гладне

нахранимо.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

 

Одједном сам био потпуно увучен

У тајинство дубоке и плодне бразде

Јер ми се свест заврзла у прошлици

Мисао у мени се жестоко закопрца

Када је ах! напокон! однекуд стигла

.

Био сам у сувовици свога живота

Не часећи ни часак заиграсмо игру

Пројављивања светлости у сваком

Тамном кутку наших жедних бића

.

То је било у ноћи личило је на сан

Вратила се присутност и сјај у духу

Говоио сам: Важно је веома важно

Унети топла осећања у сваки однос

И снага препуштања учиниће своје

.

Добро је да свака особа искуси свет

Благодет моћ и нежност препуштања

И да плови линијама божанске потке

Ненапорно безжељно сасма чудесно

.

Памтим трен када сам је држао за руке

Напупљено небо је почело да се руши

Били смо препуштени једно – утопљени

Изненада се распршио судбине пртљаг

У пребогатој тајној вечери без чворова

 

Тек пробуђена гледам како са истока

јутарњи зраци, блистави

трешњу нашу умивају

изнад куће старе на брегу…

и сећам се…

у неко време давно

за мене други браше

плодове сочне са врхова њених.

Гледам је, волим и осећам

да ће душа моја

са душама многим блиским

у неко време друго

стићи до врхова њених

и брати вечно

божанске гроздове Вечности.

Моја душа је старо вино без претакања

комад бајатог хлеба гутаног без жвакања

.

Моја душа је свој сопствени враг крвопија

Сама собом нарцисоидно се опија

.

Моја је душа мешина стара на шинама

Комад хлеба на милост црним птичуринама

.

Она ни не слути све тајне смишљене грожње

По међународном домаћем реду вожње

.

Понекад не знам да ли душа та је и моја

Да ли јесте нумерисана ил’ је без броја

.

Самерљиво ли је шта даје а шта узима

Нит’ знам колики простор она заузима

.

Може ли је икоји силник српком попити

И каквим ће се бунилом он опити.

 

Кола неба, кола неба!
Лутају слободно куда треба,
Куда их води рука пилота,
И нису им страшне киша и невремена.
.
Кола неба, кола неба
Под плавим корем над морем хлеба,
Пољима Астрахања и Украјине,
Изнад комбајнерске прашине!
.
Кише – доле. На врху – сунце.
По небу можеш да летиш бескрајно.
Леже облачићи слаткасто,
Као на небу шећерна пена.
.
И дирижабли, и авиони,
И њихови пилоти сред стратострата,
Лете у небо, а не у каријере,
Од времена првог аеростата.
.
Кола неба, кола неба!
Бјорн, Адамстаун, Адис-Абеба!
Ветар слободе, пером описан
И стихом песника опеван!

(белор. Віктар Лупасін)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић; Пројекат Растко – извор

ото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Над снежним горама
У сутон
Трепери Дивот-Звезда
Бели Ждрал

Дивотна Мајко Земљо
Молим Ти се
Светлошћу својом чистом
И дејством
Бића у мени вечног
Опрости свима нама
Што смо у незнању
Грешили према Теби

 

Ниси сам:

Поред тебе расту травке и савијају се.

Три шиљата листа нешто чудно шуме.

Скакавац је скочио са бусена на цвет.

Откинут реп гуштера је нови становник:

Нико сем тебе не зна да се умножио свет.

Ниси сам.

Газиш труло лишће босим ногама.

Под петом си преломио прут:

Једна птица прхну преко твога рамена.

Прислонио си ухо доле:

Ти би сад да чујеш песму камена.

Ниси сам.

Коме ли се твоје очи смешкају?

Можда мислиш да те оставио ум?

Опет гледаш црну земљу што се пуши.

Нешто се дешава сад у твојој души.

Можда ти већ чујеш златни житни шум?