Свако од нас сања неко чудо

за које верује да неће да се деси.

Неко би да воли и буде вољен лудо,

други да пословни се нижу успеси.

.

Волели би кад је киша да разведри.

Неко се за пород непрекидно моли.

Има оних који желе да се песма изнедри,

да се нахране гладни и обуку голи.

.

Прво треба у себе да се загледаш

и да у души не нађеш ни трун зависти,

свој доручак да убогом предаш,

уступиш место да стари одморе кости.

.

Мораш са речима да будеш пажљив.

Хоће клевета да заболи љуто.

Не смеш никада бити лажљив.

Не држи се ни пред ким гордо и круто.

.

Научи да песмице певаш цвећу

кроз тишину да чујеш како трава расте,

док пролазиш да се наклониш дрвећу,

не руши гнезда у која се враћају ласте.

.

Не говори кад учиниш добро дело.

Научи са врапцима да се дружиш.

Човечности никад не прекрши начело,

да ти се деси, чудо мораш да заслужиш.

Нико ми се никад

тако наругао није

као пријатељи моји

.

И гле пријатељи моји

посташе непријатељи моји

што лове гоне и прогоне

.

И након тога схватих

да су уистини непријатељи моји

једини пријатељи моји

.

Јер су ми показали

пут што води

до Бога унутра

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

 Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

 над овом светом водом.

.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

 и на мртве алге тресетница пада,

 лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

 прометеји наде, апостоли јада.

.

 Зар не осећате како море мили,

да не ружи вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

а уморним летом зрак месеца шета.

.

То је храм тајанства и гробница тужна

 за огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

.

Зар не осећате из модрих дубина

 да побожност расте врх вода просута

 и ваздухом игра чудна питомина?

То велика душа покојника лута.

.

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

завите црним трубе.

 Стражари у свечаном опело нек отпоје

 ту, где се вали љубе!

.

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена

што пролази морем и умре без знака,

 и доћи це нова и велика смена,

да дом сјаја ствара на гомили рака.

.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

колевка ће бити бајке за времена,

где ће дух да тражи своје корифеје.

.

 Сахрањени ту су некадашњи венци

 и пролазна радост целог једног рода,

зато гроб тај лежи у таласа сенци

 измеђ’ недра земље и небесног свода.

.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

веслање умре хујно.

 А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

 и да мртви чују хук борбене лаве,

 како врућим кључем крв пенуша њина

 у деци што кликћу под окриљем славе.

.

Јер, тамо далеко, поприште се жари

 овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

 тамо изнад сина повесница бива.

.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

 да мирис тамјана и дах праха здружим

уз тутњаву муклу добоша далеких.

.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

клизите тихим ходом.

 Опело држим, какво не виде небо јоште

над овом светом водом!

Фото: Острво Видо, спомен плоча 

 

Поштовани госпдине Деретићу, ја сам Марковић Мирко студент четврте године Пољопривредног факултета и желим да Вам се захвалим што сте дошли и што износите све ове чињенице. И желио би’ да питам једну ствар.

С обзиром на наш географски положај у Европи и свијету, на бројне повољности и погодности, а с обзиром на све чињенице које сте нама изнели вечерас, зашто наши интелектуалци и бројни историчари негирају све ове податке? И шта је уствари позадина? Због чега све то не смије да изађе у јавност? Који је главни проблем тога?

Јован И. Деретић:

Главни проблем је Берлински конгрес 1878 године. Руси су направили глупост у Санстефану. И хтели да направе велику Бугарску на нашу штету, јер су мислили да ће Бугарска бити руска губернија. Ови европљани нису били вољни да виде ширење Русије на Балкану. Сазвали су Берлински конгрес да преправе Санстефански уговор. И преправили су га у корист Србије, јер су Руси били укључили у Бугарску и оне градове и територије које је српска војска ослободила као њихови савезници. Али нису то они урадили за наше лепе очи. На истом том конгресу дат је мандат Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину. А српској делегацији је лепо речено: „Ми ћемо преправити Санстефански уговор у вашу корист, признаћемо Србију као европску земљу, а ви од сада нема више да гледате преко Дрине ни преко Дунава, то није ваше. Повуците све књиге Милоша Милојевића. Протерајте Срећковића са Високе школе као професора историје, и не дирајте то, него слушајте шта вам ми кажемо”.

Србија није тада имала много алтернативе да ли да прихвати или не прихвати, морала је да прихвати. Можда су тадашњи српски интелектуалци мислили да ће то бити једна мера привремена, па ћемо поново стати на своје ноге. Не. То су ови са Запада успели да одрже за трајно. Прво је Стојан Новаковић који је био министар просвете и председник владе прихватио да изврши ту тај диктат Берлина. И он је први увео у наше школске програме Сеобе Словена, 1882 године. Професора Будимира Срећковића најурио је пре времена у пензију. А на његово место за професора историје Велике школе поставио свога кума Љубомира Ковачевића, који је по струци био правник, а не историчар. И наша историографија је отишла наглавачке. Ту се придружио још један рас-калуђер, који је много волео да иде у Будимпешту и да се забавља са Мађарицама, и у Фрушкој гори присао „критичку историју”. То је Иларион Руварац. Све што је било српско, све је то морало на неки начин да се облати, окарактерише као примитивно, фантазије, нетачно. И онда смо ми од једног старог и славног народа постали никоговићи. Шака варвара која је дошла некад, не зна се кад, не зна се откуд, не зна се где. Дошла из неких мочвара да уништи римску и јелинску цивилизацију на Балканском полуострву.

Та (интелектуална) струја се ослањала на Запад. Заправо Запад је држао ту струју. Када је основана прва Српска академија наука њен први председник је био католик Јосиф Панчић. И још доста њих — католика били су њени председници. И недавно је био ту и… Овај предпоследњи, који је иначе језуита (Дејан Медаковић). Овај… Та… Та ујдурма се одржала из више разлога. Прво, они су добивали привилегије. Сви су позивани на Запад. Држали су нека предавања која никог нису интересовала, али су за то добивали дебеле хонораре. И објављивали су њихове радове. И мазили их. И онда дођу тако и причају… Ја сам био у Француској кад је дошао један наш академик, верујте ми нисам запамтио име, мислим да се звао Радончић, да одржи на Сорбони предавање о сеоби Словена. И ја сам био присутан. Није знао француски, говорио је преко тумача. О̀нӣ Французи који су дошли по службеној линији да га слушају, нико га није слушао. Пусти будалу нек’ лупета. А ја кажем једноме Французу покрај мене: „Господине, зашто ми доводимо из ових комунистичких земаља ове незналице да нам овде причају глупости?” А он каже: „Немој тако колега, они раде наш посао.” „-Хвала Вам лепо, нисам знао.”

Е, то је тако и сад пазите. Ми имамо… Прва Југославија била је политика незамерања Хрватима и католицима. Друга Југославија, били су католици комунисти на власти. И нико ништа није смео ни да говори. Нека неко помене Србе одма кажу: „Ево га, националиста, шовиниста.” У затвор стигне.

Први који је међу њима почео да доводи у сумњу сво њихово знање и њихове методе био је професор Реља Новаковић који је био тада директор историјског института САНУ. Он је као савестан научник видео — нема нигде доказа, нигде аргумента. Нема нигде ништа. На једноме скупу у академији рекао је: „Драге колеге, имамо ли ми научно утемељење за ово што предајемо?” Онда су га избацили, направили од њега белу врану. А онда су послали Удбу у његов стан, која је све преврнула, сваки његов папир бацила на под, да виде какву то он саботажу социјализма припрема. Јадни Реља није смео више ништа да каже. Све докле није пукла та спона, и док га ја нисам позвао у Америку да дође да буде промотер моје књиге Западна Србија. Од тада је Реља скупио мало снаге и почео да пише. То је било тако.

Данас ми имамо у академији исте оне људе који су ушли под Титом. Ко је ушао у академију под Титом? Са природних наука улазили су њима блиски људи, али који су били стручњаци. На пример, не може ништа да им се приговори. Јер Павле Савић је био уз Тита, али је био и стручњак за атомску физику. Са друштвених наука ушли су сви политички комесари. Ниједан политички комесар није остао да није постао академик. Е, сад, молим вас лепо, долазим ја са овим с чим долазим. И сад ја требам са њима да нешто разговарам. Они, људи, знају нешто о историји радничког покрета, о НОБ-у и то је све. А ја ћу сад њему да причам о антици. Нема шансе.

Ето зашто је то тако и то стоји још тако. Јер сад се ми удварамо тој западној Европи, хоћемо да идемо у неку Европу. И немојте да помињете Србе, ћутите, ћутите. Како они кажу тако ћемо. То не може (више). То је готово. …

Извор: https://serbona.wixsite.com/…/aryan-campaigns-to-india…

умивам се твојом кожом од ноћас

змија свучена сред наде давања

у оку трепти бедара лом двоглас

медтоком удова преплет одзвања

.

низ груди теку ми крљушти склиске

и ја се стресем од жархладноће

стрепњу осећам уз крик одалиске

пред јутро рајско док бере воће

.

сни нам се муте од првог трена

пењем се помамом у мрестилишта

бацам зрак луне преко рамена

.

опет ме питаш дал дајем ишта

док твојом се кожом умивам дуго

не мислим сада нинашта друго

 

Мноме понад облака од сна

Иза тишине и шутње светова

Кружи светлост животодајна

.

Светлост што узноси

И отвара у Вечност

Душу Певача мед звездама

.

И слутим и знам

Да све је опсена

У свету ако љубави нема

.

Јер тамо далеко у самоћи

Након буђења и познања

У празавичају двори су наши

 

Миришем и гледам гроздове пуне,
белих и тегетно црвенкастих зрнаца,
тек што не препукну
и оросе земљу божанственим капљицама!
Крију се под листовима, као да желе да остану
неузбрана ту – на сунчаном брду!
..
У њима топлина и неба и земље и
радника сунчаног, што их водом светом заливао
и срцем миловао – као човек кад воли и
додирује своју жену – погледом, нежношћу
и речју помишљеном!
..
Узрело грожђе,
огледају се зрнца, унутар зрнаца,
сунца унутар сунаца!
Ноћ им зајми боју, Месец плиму,
Звезде искре и све стане
у зрну једном, у срцу његовом
док му душа плови кореном и листом!
..
Гледам га, зрело! Лепотом зрачи!
Душа пожелела, створила,
и зрна, љубави моја – узрела!