Ја никада не спавам

јер не дам да ме ружнан сан савлада.

Приказујеш ми се пред будним очима,

а ја те трепкама избацим.

Плачем због две среће:

Прва:

Што знам ко си и да никад ниси била Човек,

само једна жена – Анжујска Јелена.

Друга:

Што знам ко сам, од ког Племена.

Пркосна, Здрава и Румена.

Запамти, таква је и моја Јелена!

 

Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион

Испод сиви тепих- облак из кога лије киша

Изнад у безкрај – пространство плавог неба

У мојој дубокој нутрини богослови Творац

.

Удубљујем се усе да видим Творчев разбој

На коме Он тка а и ми с Њим – потку света

Творац увек увек ради у садејству са чојком

Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим

.

Плове наши снови – нови светлосни светови

Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања

Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала

Онда се Дејство попело сасма на врх главе

.

Лети авион изнад облака – свет чисте свести

Испод облака уснули људи у подсвету живе

Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!

Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!

.

Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!

Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!

Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!

Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Плаше вас мртваци!

                             

Све сами мртваци у свим владама света.

У свим владама Великог Брата –

Великог Рептила, Великог Дебила, Великог Демона  који се вашим бригама, вашим страховима, вашим мукама и невољама храни.

Све владе света, у овоме часу, јесу или дебилске или демонске!

Погледајте, не у лица (будући да лица немају!), већ у образине, у маске, у персоне свих оних медиокритета и дебила, што долазе у Србију –

из Брисела, Берлина и Вашингтона!

И шта видите?

Видите предаторе, видите рептиле, видите вампире, видите звери, видите мртваце!

Зар се мртваца плашите?!

Победите страх, одбаците бриге, и бићете слободни!

Бити слободан од свих брига, од свих страхова и опсена – то је, заиста, дивно!

То се зове поновно рођење –

али, рођење Одозго, рођење од Духа, из Духа и за Дух.

И све србске владе, у овоме дану дужем од века, јесу или дебилске или демонске.

Кажем србске, мада никакве везе немају са Србством и Србијом.

То нису србске владе и нису наше владе!

Ово што називамо србским владама, све су то послушници, гмизавци и пузавци Великог Рептила.

Све су то персоне без Вертикале, без Етике и Естетике; све су то утваре и прикојасе без Бића и Суштаства.

Мртваци који ходају; ходајући и пузајући мртваци!

Зар њима да верујете?!

Зар таквима да верујете на Реч?!

Та они и не знају шта је Реч!

Они за Реч, за Вертикалу и Етику, за Савесност и Одговорност никада ни чули нису!

Како можете да верујете мрцима и мртвацима?!

Како можете да имате поверења у оне који су мртви рођени?!

Србија је постала земља петоколонаша.

Петоколонаша и петооктобраша!

У Србији има не једна, већ на десетине, на стотине петих колона!

У Србији је све сам петоколонаш до петоколонаша; све сам изрод до изрода; све сам гад до гада!

Васцела се Србија у пету колону сврстала.

Ови срби нису Они Срби о којима се некада певало и беседило; ови срби нису Они Срби који су живели по Закону-Свих-Закона!

 Ови су срби за Животињску фарму и Великог брата!

За њих је само грабеж и отимачина, празнословље и плиткоумље, оргијање и опијање.

Овим србима забранити да спомињу Оне Србе!

Да не брукају Оне Србе –

Ведске Србе, Расне Србе –

Хиперборејце и ПраАријевце!

А ви, који сте још увек Срби; ви, који сте Расни Срби; ви, који сте Словесни и Самосвесни Срби, презрите ове србе, пљуните у лице овим србима, и не обазирите се више на њих – на те мртваце од мртваца, на те сенке и утваре!

Не дозволите више да се ви срамите уместо њих, да се ви стидите уместо њих!

Схватите, најзад, да ови срби и нису Срби!

Кад то схватите и освестите, више нећете ни размишљати о њима.

Није Србин онај који се купује и продаје!

Низ поља брзог одласка хода

та плаха срна и крхка птица

сада је облак и чиста вода

из ока пала на сенку лица

.

пила је јутром са длана снове

сунцу је стремила у висину

вечности уткала у дане нове

у песму стварану невид сину

.

а сада поље кораке крије

и тајну трајања у болу света

она је лахор који се вије

.

под небом тихим великог лета

у белом трку већ сва је сена

на меком обзорју премалена

Кад овде чујем птичицу, да тихо поје,

увек се за њом окренем, док чежња обузме срце моје

.

Али њихова песма, овде, не може да ме узбуди,

да дирне срце моје и радошћу напуни груди.

.

Прекрасних птичица има овде, што узлетају ка

небеском своду, али шта им лепота вреди кад певати не могу?

.

О, где је твоја песма, шево, певачу, Лужице, без примера,

коју над главама ратара извијаш у хиљаду трилера

–

Где си, најдражи госту наших Блата, славују убави,

што у сутону, без предаха, певаш своју песму љубави..?

.

Песме птичица овде више не могу слушати,

па ћеш и ти, песмо моја, ускоро заћутати…

.

Птица опет около лети и тихо поје,

окрећем се за њом, док у грудима дрхти срце моје..

.

Поезија Лужичких Срба

 

Пишем вам – шта бих знала боље?

И шта вам више могу рећи?

Сад зависи од ваше воље

презрење ваше да л’ ћу стећи.

Ал’ ако вас мој удес худи

бар мало троне и узбуди,

ви ме се нећете одрећи.

.

Да ћутим ја сам прво хтјела,

и за срамоту мојих јада

не бисте знали ви ни сада,

бар да се надам да сам смјела

да ћете опет к нама доћи

и да ћу бар и ријетко моћи

у селу да вас видим нашем,

да се веселим гласу вашем,

да вам што кажем, па да затим

о истом мислим и да патим

дане и ноћи дуге сама

док не дођете опет к нама.

Ал’ особењак ви сте, знамо,

и тешка вам је селска чама,

а ми… ми ничим не блистамо,

но искрено смо ради вама.

Што дођосте у наше село?

У степи, гдје мој живот траје,

ја не бих срела вас зацијело

и не бих знала патња шта је.

Смиривши бурне осјећаје,

можда бих једном (ко ће знати?)

по срцу нашла друга вјерна

и била бих му жена смјерна,

а својој дјеци добра мати.

.

Други!… А не, ја ником не би’

на свијету дала срце своје!

Одувијек тако писано је…

Небо је мене дало теби;

мој живот сав је јамство био

да ћу те срести измеђ’ људи;

знам, бог је тебе упутио,

мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,

и невиђен си био мио,

твој поглед ме је свуд прогањ’о,

у души давно глас одзвањ’о…

.

Не, није ми се сан то снио,

јер чим си уш’о, ја сам знала,

сва премрла и успламсала,

и рекла: он је ово био!

Ја тебе често слушах сама;

говорио си са мном једном

кад просјаку помагах биједном

и када блажих молитвама

буру и јад у срцу чедном.

Зар ниси ти и оног трена,

о привиђење моје драго,

промак’о кроз ноћ као сјена,

над узглавље се моје саг’о

и шапнуо ми ријечи наде

љубави пуне и искрене?

Ко си ти? Чувар душе младе

ил’ кобни дух што куша мене?

Утишај сумње што ме гуше.

Можда су све то сање моје,

заблуде једне младе душе,

а сасвим друго суђено је…

Нек буде тако! Што да кријем?

Милости твојој дајем себе,

пред тобом сузе бола лијем

и молим заштиту од тебе…

Помисли: ја сам овдје сама

и никог нема да ме схвати,

сустајем и мој ум се слама,

а нијемо моје срце пати.

Чекам те: наде глас у мени

бар погледом оживи једним,

или из тешког сна ме прени

прекором горким и праведним.

Заврших! Да прочитам стрепим…

Од стида више немам даха…

Ал’ ваша част ми јамчи лијепим

и предајем се њој без страха…

Ништа ме не боли сем очију њених
Мисли су ми празне само срце куца
Хладно од пљускова суза залеђених
У заборављеним изгревцима сунца
.
Ништа ме не боли сем ноћи у дану
У поглед ми стао зид камени цео
И осећам дах њен на уморном длану
Док између нас је сав од ћутње вео
.
Ништа ме не боли сем умор времена
Обешене о врат казаљке што ћуте
У трагу усана нада затурена
И додири што их обзорја још слуте
.
Ништа ме не боли сем јутра далеког
Глувог од цвркута птица с грана туђих
И рамена мога само за њу меког
Ништа ме не боли сем снова најлуђих

Кад на младо пољско цв’јеће

Бисер ниже поноћ нијема,

Кроз груди ми жеља л’јеће:

“Што те нема, што те нема?“

.

Кад ми санак покој даде

И душа се миру спрема,

Кроз срце се гласник краде:

“Што те нема, што те нема?“

.

Ведри исток кад заруди

У трепету од алема,

И тад душа пјесму буди:

“Што те нема, што те нема?“

.

И у часу бујне среће

И кад туга уздах спрема,

Моја љубав пјесму креће:

“Што те нема, што те нема?“…

Добро је овде: њихање и шум

Јутра нас грле рукама хладним

У белом пламену повија се грм

Ружа бљештавих, али ледених

На парадним, свечаним снеговима

траг скија клизи као сећање моје –

Некад, у давним временима

Прошли смо тим путем нас двоје