Песма дође на папир

Кад је пустимо да слети из кавеза

Који у глави и око главе носимо

Глава је оловка а графит је срце света

.

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

.

Грцајте их док вас крцкају

Док вас не скрцкају на најситније умове

Што ће беспомоћно пливати у лепоти

У коју сте растопили овај свет – свој свет

Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

.

Свет светли – светли свет са друге стране

Певајте плешите кроз светове!

Ти си и у сну несазнајна

Твога се вела таћи ни.

Дремам, а иза сна је – тајна,

У тајни, Русијио, си ти.

.

Русија појас река има.

Древне је шуме круже свуд,

С блатима и са ждраловима,

Уз чаробњака поглед луд.

.

У њој и људства различита

Из долина, с краја на крај,

Поноћна кола воде вита

Уз запаљених села сјај.

.

Где и врачара, с вампирима,

Траварке чара свуд уз руб.

И вештице са ђаволима

Веселе се уз снега стуб.

.

Где и мећава завејава

Трошну кућу до крова тог.

И деве испод снега плава

Сечиво оштре против злог.

.

Где је све путе, са распућем,

Изрово штапа силан број.

Где вихор, који звижди прућем,

Старих предања пева пој…

.

У дремежима својим сненим

Сазнах за родне земље јад

И у дроњцима ево њеним

Сакривам голу душу сад.

.

До сеоског сам гробља – нему

Утабо ноћну стазу сву.

Ноћивајући свуд по њему

Дуго сам песме пево ту.

.

Не разумедох, не одмери,

Коме посветих песме те

И какав бог ми би у вери,

Какву девојку волех пре.

.

Русијо, ти си успавала

Својим пространством душу, знај.

Гле: она није укаљала

Своје чистоте први сјај.

.

Дремам, а иза сна је – тајна,

Русија у тој тајни спи.

Ти си и у сну несазнајна.

Вела се твога таћи ни.

Фото: Игор Грабар – Зимско јутро

Скривен ми поглед преморени.
Иду колоне бескрајне, тужне.
На пести своје чело наслони’
газе блатњаве путеве, јужне.

Остало им је пусто згариште
на земљи српској, рођеном прагу.
За њима душа вапај иште;
многи гинуше за земљу драгу.

…А ратник овај, копље Ти носи.
Застаје скамењен, заклања скуте.
Листа странице светле прошлости,
повишеним се гласом, заклиње у Те’.

Србијо, вољена копљем и песмом
и сваком чежњом за родним крајем,
у руци јуначкој, рујним вином
и својим горким уздисајем.

Теби ћу дати искру плама,
дрхтаве мисли узнемирене
и када душу туга слама,
из груди нежности прикривене.

Само ми моју нејач заклони!
Лицем јој тамна, прелети сена!
Србијо, бићу Ти ратник искрени
и пред Тобом пасти на колена!

М.М: Збирка – “Србијо, вољена копљем и песмом“.

Мислимо да знамо камо Сунце гази своје златне стазе.

Кунемо се у живот сјајни да све тајне скривамо у себи, да их не загубе крадљивци снова – ми их чувамо у недрима. 

Ми све знамо.

Чудна ми чуда како онда никако да љубав дође преко брда?

Брдо је велико од питања и скривених знања незнања.

Чар на дар свакодневно ал’ вазда ми спремно мислимо.

И род се рађа и плаче кад види Сунца сјај.

Да ли од бола или радости што живот нема крај? 

Хм даа. 

О даааа. 

Зимске ноћи су топле када их греје Љубав великог слова.

И када сне обојиш црвеним пламеном пролећног зова тишине.

А она као и свака арија.

Полако ти срце завија

у живо сребро и бело злато… 

Полако и лако. 

Негде се чује рој пчела.

Ржу дивљи пастуви и трк њихов земља смело дочекује. 

Горски поток смело подврискује јер чува песму Вила. 

Свака је воду пољубила и занавек благословила. 

Том се водом умило девојче младо и момче весело јако.

Живот књига се уписа горе,

небом звезде сада се оре! 

Долази краљ! 

Долази краљ.

.

-Извор: Звезда Род Zvezda Rod-

Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука ђевојачка

На прозор, тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња –

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Пре сунца и гранућа чуће се
песма и пој птица
Браће травке ћерке, мајке

Вилине косе златне
печате времена место
Бога Јара цвећем да свјате –
ватреног, жустрог

На Јарилово љуљушкају конопци.
Попуцаше конци на сва пуца од јелека
да се њише колевка, за – века.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Здравље моје снаго моја

Мој Господе Свети

Без Тебе сам

Дим на ветру

Привид и опсена

Оздрави ме излечи ме исцели ме

Мој Господе Свети

Да бих Тебе прославио

У себи кроз ближње

Без Тебе сам

Умоболан душеболан

И ништа од ништа

А с Тобом сам

Све у свему

Мој Господе Свети

Сањао сам љубав нежних, белих крила

И очима као магла изнад реке

Сањао је како изван сваких сила

Лута све тражећи једне усне меке.

.

Сањао сам љубав како мирис липе

У уздаху има и вриску даљине

Како лако диже таласе што кипе

А сва уплашена ударом милине.

.

Сањао сам љубав у баршуну свиле

У трешњи узрелој док на роси блиста

Замршеној коси и погледу виле

Сањао сам да је као суза чиста.

.

Онда – једног јутра изађох до реке

У магли над водом не препознах ништа

Ни крила, ни вилу, ни те усне меке

Већ угарке само, пепео, згаришта.

Ја сам дошла песнику у госте.

Равно подне беше, и недеља.

Напољу се вејавице злосте,

А у соби топло је од жеља.

.

Сунце, неке боје малинове,

Израња кроз колутове дима.

Домаћин је ћутљив.Попут сове

Посматра ме ватреним очима.

.

Његове су очи тако тешке.

Ко их види, занавек их памти.

Заклињем се да не правим грешке:

Не смем, не смем у њих погледати.
.

И тако се зачела беседа…

Димно подне у соби мрак хвата.

У високом дому који гледа

На широке Неве морска врата.

Онај бистри дечак из Доње Мораче,

што је продавао зукве петроваче,

да се домогне књиге и обуће,

и у пустињу побегне од куће.

И у време јагме за значке и прње,

своје голо тело обуче у трње

и купи чивија по најскупљој цени,

да Христа на крсту бар мало одмени.

Али, чим се крсним знаком знаменов’о,

нема тога ко га није каменов’о;

и то камење поста му имање,

сваки камен њему, један Христу мање.

И сад, оне руке, од зукава грубе,

гологлави старци прилазе да љубе.

И на окрст Христове целе васионе,

сем изван неба црне земље оне,

нигде не дође да звона не звоне!