-промишљања-

У времену медијског испирања мозгова, животне и културне
беде, у времену величања људског ђубришта у тзв. ријалити
програмима на ТВ са националним фреквенцијама, ГЛУПОСТ
се рзраста и шири, шепури и гизда, глупост се размеће без
зазора, она је најобавештенија, свезнајућа и свевидећа. Не да
ока отворити.
Глупост појединца је најчешће безазлена, али ако је око тебе
много таквих, загорчавају ти живот и унижавају све што је вредно,
као и свако друго зло.
Паметни људи често потхрањују туђу глупост жртвујући своје
време и стрпљење, налазећи у себи самилост и разумевање
за све што је људско, па биле то и потпуне будалаштине.Глуп
човек постаје тако самоуверен и безобзиран, а паметан због
обзира није устању да га се отресе и отворено му каже да је
глуп, што је овај можда и једино устању да правилно разуме.
И тако, од појединачне до масовне, глупост се заразно шири.
На радост новог светског поретка и глобалистана.

-фотографија Коцић-извор-Политика

Шта ми то у глави звони

Кад нису мисли водиље

И по сву ноћ ме прогони

Бездно као окриље.

.

То је истина болна, љута

Испијени жуч и нада

Као понор и крај пута

То су звона дугог пада.

.

И звоне звона луда

У глави, души, билу

Да бежим немам куда

Бездно ме љуља у крилу.

то што су румунски вицеви ко наши

нити кога брине нити кога плаши

.

попу се у глави од питања врти

има ли живота Оче и пре смрти

.

одговори сада да ли су у праву

ти исти што нуде а скидају главу

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Вјетар ружу уз поље носаше,

На Драгов је шатор наносаше,

Гђено Драги са Драгом бјеше;

Драги пише, а Драга везе;

Неста Драгу мрка мурећепа,

А Драги злата жеженога,

Онда Драги Драгој говораше:

„Ој Драга, драга душо моја!

Јели теби мила моја душа?

Јел’ ти тврда моја десна рука?“

Драга њему тијо одговара:

„Вјеруј Драги, и срце и душо!

Драга ми је, драги, твоја душа,

Мекша ми је твоја десна рука,

Нег’ четири најмекша јастука.“

 

 

Што си очи чарне оборио к’ земљи
Због чег’ роде лице мијења ти боју
Осјећаш ли’ можда у дубини душе
Да вечерас стојиш у погрешном строју

.

Није лако бранит неправду од правде
И жртвоват савјест , за еура пет’сто
Није лако с’ чизмом газит светилишта
С’ пендреком јуришат на Исусов престо

.

Није лако пљунут на звонике свете
На гусле што висе са кућнога рога
Није лако роде , на ђавољој страни
Са оружјем кренут у рат против Бога

.

Није лако роде, ратовати против
Вијекова , осам црквеног устројства
Против Никца , Баја , Новице и Марка
Противу “ Примјера јунаштва и чојства „

.

Није лако вјеруј сачувати образ
У вактима овим суровим и тешким
Није лако роде ратовати с’ Вуком
Није лако сабљу укрстит с’ Требјешким

.

Није лако с’ Горским ратовати Вјенцем
Мандушића силног , није чекат шала
Није лако , роде у ђавољем строју
Стати пред јунаке “ Српског Огледала „

.

У те видим има још помало чојства
Јер од стида поглед обрнуо си к’ трави
Није лако роде , погледат у очи
Василију Светом и Светоме Сави

.

Због тог својим тјелом не заклањај сунце
И не служи срцем, неправди и тмини
Буди витез роде , савјест своју слушај
КО ЈАНКОВИЋ БОРИС УНИФОРМУ СКИНИ

Ослушкујем

Шапат живота

Што подиже

Уздрхтале груди

У напетом

Ишћекивању

У којем се

Дани утапају

Гуше

И поново оживљавају.

Кроз високе траве

Кришом пратим

Ветра траг

Да ми да знак.

Врабац

Сакривен у грудима

Дрхти од самоће

Исто као и ја,

Он жељан

Топлог гнезда

И зрневља поноса

Исто као и ја.

Јесен се пак занела

Раскош зеленила

Претвара

У дивне боје.

Дотакох

Набреклу грану

Kоја се њихала.

Желим да га

Ушушкам добротом,

Жудим да будем

Лептир великих крила,

Да једно другом

Сваког дана приђемо

Обдарени осмесима

Слушамо шапат живота

.

М.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

Фруло, ах, да је среће
да ме звуком мамиш.
Жалила не бих девојачке среће
ни стопала стрњиком изгребаних.

Фруло, ах, да је среће
Косовом да замру зурле.
Свирке би твоје веће
од ситне Ситнице биле.

Фруло! Ах, дај нам довече –
Цвркуте
жуборе
мирисно ивањданско цвеће…

ноћи у нама ватрена кугла

сунце са седмог неба жеља

изгрев разбројног многоугла

и сенка чуда од анђелбеља

.

звери питоме веноточне

гризу до јутра делте струка

прскају прса непорочне

лудује бедром неумор рука

.

колоплет удвоје неисказа

хтење свемрачних озвездања

хиљаду мене а једна стаза
.

на животпотки безнитних ткања

и док се тобом усхити множе

страсти нам вриште испод коже

Има једно светло

На целој планети,

Које стално искри

И вечито светли,

.

Које чува и брине

О своме роду,

Припада истом

Искона народу,

.

Које зна за чојство

Али и јунаштво,

Чува у себи Божју искру,

свемира суштаство,

.

то су они добри људи

што делају Божије снове,

поносити и инатни,

Србином се зове.