Памтим још

оно лето

и наш први сусрет

у возу са два путника

која су сањала

пољупце неба и море

плаву пучину и крик галебова

и на ужареном песку

исписана имена

док су на прозору

промицала узрела житна поља

јуре се куће дрвеће

са јатом голубова

које чека своју станицу.

.

Памтим још

наше лето

кад сам наговарао ветар

да се игра твојом плавом косом

и сакрије све твоје туге

да се јуримо боси

обалом сањиве реке

док нам класје милује лице

а ми пољупцима жањемо

прве снопове љубави.

.

Памтим још

врело лето

кад сам ти обећао

да ћу погасити светла града

и упалити пуни Месец

да ти обасја немирне груди

да заједно испраћамо

црвене заласке Сунца

и грлимо ноћну тишину

нека спава у нашем наручју.

.

Памтим још

то незаборавно лето

и ноћи које су пламеном

гореле до јутра

и мирисом страсти

испод којих су зрикавци

неуморно певали своје песме

а птице свијале гнезда

у којима ће чувати

наше заклетве на вечност.

…То је било

наше задње лето

пуно жара и љубави

бола и туге

лето које је испратило

све наше возове

море и галебове

чежње и мирисе

чекања и сутоне

уморни Месец

и бледе звезде

…а ти си заборавила

оне који су због тебе

постали песници.

Због великог интересовања читалаца, текст Др Александре Бајић „Једно истраживање балканске топографије-Озрен“ поново на Србском Журналу

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД ДОБОЈА?

Овај Озрен налази се у углу који чине река Спреча на северу и Босна на западу, на темену тог угла налази се Добој. Северно од Спрече налази се планина ТРЕБОВАЦ. На падинама ове планине извире речица Моранштица, која је у потпуности сачувала име Моране.богиње смрти, а на њеној обали налази се село Морањци. У подручју ове планине треба поменути Марково брдо (знамо да Краљевић Марко представља народно сећање на Перуна громовника), Перуна је код Хришћана заменио Св. Илија, и гле чуда, на западној обали реке Босне налази се ИЛИЈИН ГРОБ.(реч је о имену долине, не о гробљу). Ту су и брдо Кобиљача (Девана) и Змајевац.

На самој планини Озрен постоји брдо ВИТОЉ, као и брдо ВАСИЉЕВЦИ, ВЕЛИКИ И МАЛИ ГОСТИЉ. Ето нама Велеса и Радогоста. Постоји и брдо Кобиловац као и истоимени поток. Један од врхова је Озрен камен, одмах поред њега је врх Краљица.
Име Љеље сачувано је у селу Љаљевцу, у близини је и врх Јелик и брдо Јелић, као и Липова глава (липа је Љељино дрво). Све ово нам показује да је божанска краљица на овој планини владала, јер њене воде Буковице има на сваком кораку. Ту су Буковачки поток, поток Буковац и Буковица.
Ако изузмемо могућност коју смо пронашли на једној старој карти која није баш достојна потпуног поверења, да се Добој некада звао Дабор т.ј. Дабог, морамо констатовати да га нисмо нашли на другим топонимима, оронимима нити хидронимима. Нисмо нашли трагове ни његове супруге Живе.
Интересантно је да на реци Спречи постоји градић Грачаница, као и Карановац, што је старо име града Краљева, узгред помињем, мада нема везе са Озреном.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД  СЈЕНИЦЕ?

Већ смо поменули село Тријебине, постоји и Требинско поље. На Велеса асоцирају Веље брдо, Дебело брдо и Влашки гроб (опет није гробље већ топоним). Његову супругу Девану налазимо на Девином брду и брду Кобилица.
Постоји и врх Озрен, већ смо поменули брдо и село ХАЛИНОВИЋИ (како је Калина постала Халина односно велика Хала остаће сакривено у тами векова.)

Нашли смо извор ЖИВА ВОДА, као и бунаре Ладиновац и Јеленац, који своје име дугују Живи, односно Лади (Јели, Лелији, Љељи), као и врх Кулину, (истоимени врх постоји и на сокобан јском Озрену), који је некада можда био Калина. Ту је и Бабињача, успомена на бабу Мокошу.
Врло вероватно да је на брду КАПЕШ било „капиште“, тако су наши преци звали место где се налазио кип њиховог божанства (Вида са његова четири лика и заједничком КАПОМ) Јужно од Озрена налази се Моравски крш, као мементо мори, изгледа да је Морана стварно божанство неминовног, налази се неминовно поред сваког Озрена који смо до сада детаљније прегледали.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД САРАЈЕВА

У склопу планинског масива овог Озрена нашли смо брдо ВИДОТИНУ, брдо Буковик, као и врх КАПИЋ висок 1266м. Претпостављамо да је на том врху било „капиште“, то јест да се ту налазио Видов идол са КАПОМ, која је карактеристична. У близини су брдо и село Озрен, као и Девина планина, брдо Боровац и Кобиља глава. Већ смо поменули суседно брдо Рагодост, које у близини има брдо Требјеш. Тако смо претпоставили да је брдо било посвећено Радогосту, Видовом брату.

Међу воденим токовима нашли смо речицу Каљину, (Калину?), Бабин поток6, Марин бунар (могуће по Морани), као и речицу Лелетву, која своје име дугује Лелији (Љеља, Јела, Лада). Јужно од Озрена налази се планина Требевић, на којој смо нашли Кобиљ-до, Алине воде, Требежајски поток.

На југоистоку је планина Јахорина, која чува успомену на митску воду Јахорику, воду заборава. Претпостављам да је планина добила име по мноштву лепих извора и потока, међу којима смо нашли поток Колуну као и Колунску реку, за које се може сматрати да су се некада звали Калина и Калинска (Калинина) река.

ШТА СМО НАШЛИ ОКО ОЗРЕНА КОД МОСТАРА?

Западно од Мостара а и од овдашњег Озрена налази се планина ВЕЛЕЖ (раније Велеш),са четири истоимена врха, успомена на дебелог („товног“) Велеса, Вељеша. На јужним падинама Вележа налази се Буковица, брдо и поток. Одмах у близини је и Капињак (вероватно капиште, место где се налазио кип идола), нешто северније од овог топонима налази се топоним Бован, (исто име као Бован код Сокобање), а овај назив такође означава место где се налазио дрвени кип паганског божанства, касније од хришћана погрдно назван балваном.(балван-болван-бован)
У околини овог херцеговачког Озрена налази се највише топонима са Видовим именом. Ту су Видовићи и Васиљи, Видово поље, варошица Вид, Витина. Веома необично је што смо петнаестак километара југоисточно од овог Озрена нашли КАЛОЈАЊ, трачко (неки аутори кажу да је дачко) божанство које одговара словенском Јарилу. Реку и речну долину Требижат смо већ поменули.

-наставиће се-

Од давнина, Празник старе богиње Макош, је 22 јула.

Овога дана, рађају се  веома јаке, моћне, женске енергије на читавој планети.

Чини се, да је сва женска енергија разбуђена и  отворена.

Овај  велики енергетски ток јача покретање свесног и сврсисходног процеса промена.

 Ако пошаљете ову енергију, да тече,  да лечи жене, на посебним местима снаге, биће и излечења јер

истискивање негативних процеса   исцељује.

 

Заборавили смо места моћи старих богова – али- увек можемо посетити храмове посвећене Св. Параскеви, заштитници жена!

-препоруке Евгений Евгеньевич Тамчишина-

–приредила текст-Верица Стојиљковић-

У нама је Бог, Творац свемира и Ми смо у Њему,
јесмо Вековечно Једно, Бог Живи,
Свемир свих свемира,
Свепрозирна Љубав,
већа од највећег и мања од најмањег,
Која је Вечитост,
Свесна Свест,
Сâма Стварност.
Учинили смо Бога у свом срцу живим за себе,
пробудили смо се за Стварност,
уздигли се до Бога у себи.
Све је у Датости Божјој,
Милосрђу Његовом,
у нама заувек сачувано и живо.
Бог Живи, Милозрачна Љубав,
очаравајућа Дражесност и Блаженство Надахнућа нашег,
Слободе, Радости и Свемоћи,
Светости наше, Среће,
наше је Биће, јесте оно
што у захвалности нашој и Слави Његовој Јесмо.

Љубав је наша Истинска Воља, Живот и Стварност.
Бесмислено је бити, осећати и радити било шта друго,
говорити и подучавати било шта осим Љубави.
Нема другог.
Човек без Љубави птица је без крила,
риба је без воде, дан је без сунца, цвет без латица.
Постојање, Наше Биће и Живот, јесу Љубав.
Царство Божје, Сâма Стварност,
саткано је од Љубави,
и Ми смо саткани од Љубави
и ткамо Љубав,
Све је Љубав Која је Једно.

Пробудиш се изненада

И гле!

Дрво које ти маше

Гледа те очима твојим

Из себе

И схватиш

Да је све у теби

Одувек бивало

Помешала се рицинусова

уља мога детињства,

цвокоће ведрина

у мојим недрима

окомио с старац на мене,

не мучи га временска раздаљина,

само кораком по калдрми

спотичу га ципеле,

треба их променити,

закивци се излизали

као коњске потковице.

.

Убацујем клетве кукуруза

а пшеница просипа зазубице,

ставити руку на уста

да се не виде крајници

од злогуког гласа.

А ветар хоће огласе

да гања и витла их

без титула и звања.

Овај има зубе и унуке

а народ још жваће протоплазму,

аперитив није довољан

треба прославити грамзивост.

Ведрина сања вештачком вилицом,

смрдљевак се позлатио,

да обмањује наставио,

па води политику снисходљиво,

паорски, чепрка по одливцима

својих предака, не уме да чита

између редака, шије му се

ново одело, осећам, биће посело,

шта ће нам свећа

кад имамо агрегате,

нека буду замлате

сваки дан мењају кравате

само нека дугове врате

издржаћемо живот на рате.

.

Д. П: Збирка – “Живот на рате“

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Није тајна да су стари Словени били људи који су веровали у природне силе и поштовали живот и славили га. Захваљујући оваквом односу према себи али и природи, они су превазилазили болести, рат и смрт и када би се свет урушио, саградили би свој рај на земљи, своје царство. Словенски календар није само симбол прошлости, већ је и потврда поштовања односа према Боговима и њиховој магичној моћи.

Већина летњих  празника нашег Рода , а нарочито Перунов дан, који су 20. жетвара-јула обележавали наши преци, били су везани за пољопривредне послове. Уосталом, наши преци  су били врло марљиви у том погледу, радећи у пољу љети, пружали су „добро нахрањену“ зиму, што је значајно смањење опасности да се разболе или умиру од глади. Сви летњи  празници били су симбол који се директно односио на садњу и жетву усева, на пример, од дана Велеса, наши преци су почели косити, а у част бога Перуна, сви сељани су настојали да доврше све  за жетву . А након Перуновог дана требало је припремити тло за садњу других усева, на пример, пшенице.

Наравно, главна сушт празника није ограничена на директну бербу или садњу, сви словенски празници за наше претке имали су свето значење, пунили су људе животном снагом. Перун је био и остао један од најцјењенијих и најмоћнијих Богова у древној словенској култури, због чега је његов празник сматран једним од најважнијих у години и заузимао је посебно место у животу сваког припадника Рода. Посебно поштовање према Перуну и његово величање припадало је владарима и војницима , али, наравно, обични људи су веома уважавали Бога Перуна због тога што је Громовник вечнопрекрасни и вечнопремудри.

На овај дан је било уобичајено честитати свим дечацима, младићима и мушкарцима – браниоцима и ратницима свог народа. Уз то, празник је симболизовао нову фазу у раду са усевом и пољима. Иако је већина славља, наравно, била за мушкарце, тог дана су држали тајне обреде посвећења оружја, посветили их војницима и изводили многе ритуале са жрецима како би се заштитили од смрти на бојном пољу. Женама је било забрањено да се појављују у тим обредима; били су чисто мушки.

Постојало је веровање да након Перуновог дана није више лековито улазити у реку или језеро, стога су  сви људи покушали да остану у води што је дуже могуће и пливали јако дуго како би елемент воде дао све што им је потребно . Наши преци су веровали да ће на овај дан вода помоћи у лечењу и чишћењу духа мрачних сила.

Наравно, спорови између културних истраживача око тачног датума прославе Перуна настављају се и сада, неки тврде да је то 2. август, али већина се слаже да је 20. јул. Наравно, сигурно је немогуће нешто рећи, јер су сви празници узурпирани и намерно померени , доласком хришћанства. Обреди се намерно врше у одређеном тренутку јер тада се енергије које шаљу сазвежђа изнад нас преплићу и делују онако како су наши преци знали , а ми на жалост заборавили .

Прослава самог Перуновог Дана

 

Преци су припремали свечана пића – пиво( ПИтка-ВОда), после чега је дељено на фестивалу као посластица свим сељанима и, наравно, као Божја жртва -треба. Такође, за празник је припремљен и млади неслани сир, који се на дан Перуна сматра обавезним. Друго незаменљиво и обавезно јело на столу било је месо .

Ујутро су се људи окупљали по селу, али цео празник је почео тек пошто је упаљена обредна ватра, обично су то радили жреци и мудраци, а у неким случајевима и старешине села. Свако од људи који су шетали селом тог дана требало је да има оружје које је одговарало њиховом занимању, на пример, ако је човек пољопривредник, онда је његово оружје – секира или нож, војници – ходао са мачевима, а ловци са луковима и копљима . Током своје поворке, мушкарци су обилазили друге и веселили их  ритуалним песмама.

Посвећеност оружју био је посебан обред у животу сваког човека, окупљали су се на светилиштима, не само ратници, већ и други мушкарци: ловци, ковачи, пољопривредници и други. Након извршене молитве и жртвовања, оружје је било постављено на одређено место и жрец је изговарао посебне речи које су благословиле руке ратника. Према нашим прецима, овај је обред би наРод учинио непобедивим и јаким.

Перунов дан састојао се из Обреда који су освештавали како ратнике и оружије тако и њихове талисмане , који су служили као заштита војника од смрти на бојном пољу, далеко од куће. Такође је било уобичајено да се организује обредна битка, која је симболизовала борбу између Перуна и Скипер Змаја , јер се управо 20. јула Змај повукао и пребацио узде моћи свемоћном Перуну. Али ове борбе су се увек завршиле потпуном победом Перуна, а борци су све радили у комичној форми. Даље су свештеници и мудраци одржали церемонију свечане иницијације у ратнике. Будући браниоци породице морали су да преброде неколико сценских тестова, који су до Перуновог дана били у строгој тајности. Током тестова, младићу су тестиране све потребне особине за ратника-браниоца, морао је да покаже сву своју храброст и домишљатост, јер се у супротном није могао вратити са тих тестова. Један од тестова имао је за циљ да тестира будућег браниоца на човечанство и способност да помогне слабима.

Након ове фазе, започела је права гозба за све, без изузетка, сељане, забаву, игре, плесове, Коло-Хороводи, па чак и за завођење младих девојака. Људи су се молили и радовали не само Перуну, већ и свим родним Боговима, а у зору се прослава завршавала .

Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Ко је видео светло у планини?

…Да им каже скривене стихове о прошлости

које данас нема, да их за навек у вечност уреже…

Једном приликом је човек из једног малог села близу града Сокола како су га мештани звали ишао кући после рада на њиви. Ударио преко поља и реши да застане и одмори поред потока близу горја. Вече је било топло а вода хладна. Кад се освежио, угледа како му се један старац приближава певајући тихо.    „Жив ми био Ђеде!“    „И ти мени сине“.
После размене поздрaва поседоше и тишина говораше место њих.
„Ја волим наше јуначке песме Ђеде, него ову нисам чуо. Која је та?“  „То је она где је Деспот Стефан Але погубио“.   „Нисам чуо за њу а знам их све од реда.“
„Ниси чуо? То је једна стара песма коју мени Ђед мој певао уз гусле. А њему његов. Некад видим све те јунаке из ње како јашу око мене кад кроз ову гору ходам. Иза Бусије има једно дрво где волим да одморим, ту их видим како вазда ходе. А горе у Лазама, има једна баба која им песму чује и којој Виле долазе. Оне знају целу песму јер Виле не заборављају.  Ја се сећам само једног дела“

 

„Дедер Ђеде Бог те погледао кажи мени оно што се сећаш, срце ми је жељно нешто сада“   „Хоћу сине, хоћу. Него дај ми воде да угасим жеђи и окрепим мисли“.  Човек пружи старини чутурицу коју напунише свежом хладном водом са потока.

И започе стиховати песму:

„Започео бој Деспоте Стефане
сред равнице кад му време није
крвца црна текла до колена
јер пород је гујин битке тешке био.
Из далека страшно долетили
са црнијем крилима небеским
по Србији Расној ударише
да погубе све што земљом хода.
Сачека их Стефан Деспот силни
мачеве му славом позлатили
сви до једног Србски витезови
род до рода огњем небо обојили
сева муња из свакога мача.
Бој бојише животе дадоше
ал’ нестаде црнога злотвора.
За навијек да више не дође-
Деспот Стефан победу однео.
Ал’ се песма славе после боја силна
после боја како ваља бити
не певаше нити опеваше
многи јунак тешко пострадао
стотина му на животу оста
од силнијех војски Деспотових.
Плача није било ни лелека
нити гласа девице девојке
само мук и уздах тешки
вазда је се било тад борити.
На Деспоту тринаест љутих рана
с’ којих капље крв јуначка сада.
Ал’ му срце јаче од врагова
у њем’ душа од Бога је дана.
Књигу писа тада више горја
где му вида ране Вила Равијојла.
„О Стефане мили брате
Марко мени завет учинио
да ти дођем када спаса нема,
да извидам много љутих рана.
Коју алу ти си ударио,
којој црне главе одсекао?“
Ћути Деспот а очи му сјакте.
Таквих ала јоште не видео.
Али смо им правду показали
Громом тукли до самога краја.
Више речи не каза Стефане.
Заћутао уста затворио,
душу своју Богу отправио
док су очи жив-огњем гореле.“

Дуго потом заћутали обојица.  Човек је гледао Ђеда у чуду, као да му је лице сијало белом ватром а да пламен је одскакао свуда око њих.  Потом Ђед уста да крене. Благослови човека и пође.
„Како ти је име Ђеде?“    „Гавро“ рече Ђед и махну руком те оде низ пропланак где расту Букве од два века.   Човек у чуду оде кући. Ником не рече шта је видео и чуо то вече али од тада га нешто звало ка сакривеној прошлости свога рода.
„Једног дана ће та песма доћи свима, и Срби ће памет повратити.“ – увек му је била та мисао ту.

 

-Извор- Звезда Род-

Када дарујете некога од срца и најмањом ситницом.

радост размене енергије је непроцењива!

Када дарујете жива бића осмехом и мисаоним благосиљањем,

све вам се враћа више него што дате на разне друге начине.

Поклонити некоме и лепу реч и лепу мисао је

још непроцењивији дар од било ког материјалног!