Због великог интересовања читалаца, текст Др Александре Бајић „Једно истраживање балканске топографије-Озрен“ поново на Србском Журналу

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД СОКОБАЊЕ?

Рекли смо већ да се овај Озрен до 1870.године звао Видин, зна се да је добио друго име, што коинцидира са изградњом сокобањске цркве. Овај Озрен има свој Требич, предграђе Сокобање. Овде треба напоменути да је птица соко вероватни териоморфни лик Перуна (одатле варијетет Периш-пернати).

Такође, божанске паганске супруге су оставиле јасније трагове. Суседна (на истоку) планина зове се Девица, доводимо је у везу са Деваном,. На овој планини, близу врха, (врх Ковиљак 1138 м) на једној усправној стени налази се урезана представа кобиле, могуће је да је то једина сачувана представа овог божанства, ако се изузме народна песма СЕСТРА ЛЕКЕ КАПЕТАНА, у којој се говори о кобили која је родила Милоша Обилића, песма нам индиректно каже и име те кобиле:

 “…Но се на те јесам ражљутила: / Што с’ видео, што си смиловао. / А на томе војводи Милошу? / Јеси л’ чуо што причају људи, / Да ј’ Милоша кобила родила, / А некаква сура БеДЕВИЈА? / Нашли су га ’јутру у ерђели, / Кобила га сисом задојила, / Зато снажан, зато висок јесте…“
На самом Озрену постоји извор и поток Калиновица, који чувају име Калине, Перунове супруге. (Извире испод Кулин врха, који је висок 1003м, могуће је да је и тај врх био Калина, јер у близини нема, нити је било, никакве куле).

Постоји још један индиректан траг: на левој обали речице Градашнице брдо на коме је, према легенди био Татомиров град. Из народних песама знамо да је Татомир син СТАРИНЕ НОВАКА, који има чудно име које казује да је истовремено и СТАР и НОВ, па оправдано сумњамо да се иза њега крије Велес, који је, као божанство вегетације, сваке године изнова и нов, млад али и стар, па умире на зимску краткодневицу.

 Ово тим пре што га поједине народне песме помињу као Новака Дебељка или Новака Дебелића, а њему овај атрибут сасвим одговара, обзиром да је божанство стоке и биљака те доноси обиље хране, није чудо што има проблема са линијом. Постојале су дискусије међу историчарима и истраживачима српског народног литерарног стваралаштва, о двојици Старина Новака, обзиром да га народне песме налазе и на Романији али и на Старој планини. Нема их двојица, Словени су славили истог „товног Вељеша“, дебелог Велеса и на Романији и на Старој планини. Тако видимо да је Велес становао на Озрену (Видину), а у близини су му били и супруга Девана и син Татомир.

Испод планине Девице, према Књажевцу, налази се село Васиљ, опет са Велесовим именом.
Перуна нисмо нашли, али како му је ту супруга Калина и њен извор и поток, вероватно се негде сакрио. Можда се сакрио у селу Поружници. Предање каже да је у овом селу избила епидемија богиња па су сељани поружнели, од тада се село тако зове како се зове. Али, кад се мало размисли, могуће је да се пре те „епидемије“ село сасвим лако могло звати ПЕРУНИЦА или Перишница или нешто слично.

 Када је Вук Караџић у свом часопису „Даница“ побројао села наије БАЊСКЕ (под Видином), на последњем месту је навео село Периш.

На јужној падини Озрена налази се село Рсовац. Није извесно да ли име овог села носи успомену на ХРС-а што је друго име Коледа или Дабога (сигурно је реч о соларном божанству), или на РЕСА , трачко соларно божанство.
Треба рећи да сокобањском котлином протиче речица Моравица, која је име добила по Морани, богињи смрти, обе у свом имену имају онај индоевропски корен МОР што значи смрт.

На Лелију (Љељу, Јелицу, Ладу) и њену воду Буковицу, асоцира суседна планина Буковик.

-наставиће се-

 

Отвор

Отвори неба

Иза набора

Звезданих јата

.

Усне пуне

Очи празне

Отвори

.

Бора

Уз осмех

И бора

Се весели

.

Лик у реци

Искра у оку

Боре

.

Огледало

Срели се

У огледалу

Девојка и месец

.

У језеру жудњи

Месец наг

Огледало

.

Г.П. В.В: “Свет ниоткуда“

 

Ој овчару, лијепи делијо,
Јеси л мајци овце напојио?
– Јесам, мајко, овце напојио.
Триста пило, триста прескочило,
још толико за гором остало.
Наиђоше три лјепе ђевојке.
За првом сам овце предвојио,
за другом сам свирак изгубио,
а за трећом памет померио.

 

.

*Казивала Милунка Драмићанин;
*Записала Биљана Драмићанин;

*Објавила на фб страници, Словенка Марић.

Над снежним горама
У сутон
Трепери Дивот-Звезда
Бели Ждрал

Дивотна Мајко Земљо
Молим Ти се
Светлошћу својом чистом
И дејством
Бића у мени вечног
Опрости свима нама
Што смо у незнању
Грешили према Теби

Ноћас бих дао нежност, искрену,

душу да јој милује.

Ноћас бих миловао, нежно,

срце да јој утишам.

.

Ноћас бих утишао своје речи,

лагано, у уму сам да јој останем.

.

Ипак, ноћас ћу усамљен

тихо миловати речима,

искрено, нежно, лагано,

и послаћу их некуд тамо далеко,

осмех да јој измамим.

.

Ноћас је она далеко!

*

Са душом кристалне боје

напишу се и насликају најлепше

животне приче.

 .

М.Н. Изано: “Дневник Душе“

Љубав је Религија свих религија,
Стварност, Живот Сâми,
јесте Бог Живи,
Једност нашег бића
са Богом и свим Стварањем у Њему,
јесте Благољубав, Светост Постојања у свему.

Ипак најчудесније и највеличанственије од свега је то
што на једном малом зрнцу зрнца свемира,
који је и сам тачка Свемира
свих свемира,
усред безмерне празнине и таме,
испод љуске затворености у облик,
која доноси заборав, бездушност, презир, бол…,
проклијава најнежнији Цвет Вазнесења,
Душа човекова бехарна и сјајна,
Живот Уздања, Радости и Топлине.
У љиљан сванућа, разнедрен,
зденац изгрева животом.
У рајској красоти лугова и поља
Сунце буди траву и класје.
Лахор миомирисом зелени гору,
у којој миљем свитка
разиграни цвркут птица.
Свуда пројања златна Љубав
Ускиптела милином и осмесима.
Анђеоска песма невиношћу и чистотом
Милује блажено цели призор.
Срце, сетивши се свега,
почиње да се отима.

Све реке, копна и океани,
цела наша чаробна планета
слива се у смарагдни откуцај
Срца Детета Божјег.
Изгубљено јагње Љубав је призвала к Себи,
У Нежности и Лепоти живимо, осећамо и мислимо,
Ми који смо свега тога свесни,
јесмо у себи цели свемир,
Милодатном Љубављу јесмо богови,
Богољубљено Синовство Њено,
Јесмо Љубав.

 

Самозаштита нам моћна била
у време самоуправе радника.
И жена свака са злом је ратила.
Није нас поражавала паника.

Вера у снагу снагом нас хранила.
Страхосејачу је следио суд.
Народна сила нејач је бранила.
Људи су сами кројили усуд.

Усних себе пред начелником
Заштите које више нема.
Сретох се са истомишљеником.
Упита: Зашто нам савест дрема?

Добро му погледах светло лице
од кога ме благи одзрцај оми.
Тад ми поклони две младе совице
па се Светлосник стропу устреми.

Из сна се пренух и будан остах.
Свакако време је буђењу дошло.
Чуднога сна сад гласником постах
да омами сненој време је прошло.

 

крив си иако не знаш зашто коме и како

баш ти и нико други јер ти и ниси свако

.

кога другог до тебе да черече да газе

разлога има увек а при том су и тазе

.

никад они не греше не пали што се чудиш

сигурни су да нећеш баш ником да наудиш