Бела сам шаманка!

Душа ми је свеколика.

Позната см однекуд

свим женама.

Прамајка којом се пресликавају

њихове идиле.

Ведрина ми беше сестра

све док нехотице

не поклоних СРЦЕ!

Затворих очи ДУШЕ!

Спаваћу хиљадама година

да бих дамаре примирила

да се залуду не гласе!

.

С. Ђинђић: Збирка – Бела шаманка

 

Дух је наша права природа 

Када искусимо живот у телу, ко је онај ко то искуси?

Ко је онај унутра који осећа све шта тело ради, који осећа изван тела и који се сећа одакле је?

Дух.

Део смо извора живота. Бог као Творац свега је наша једина права природа. У свом дечијем схватању живота смо му наденули имена, религије, приказе и обличја…али…дух нема обличја. Дух је изнад свега и дух твори све. Сви облици су његови по потреби.

Када ти тужном док седиш у башти долети лептир и улепша трен, када ти хладни поветарац расхлади лице и груди сред врућине летње, када ти мирис природе освежи све, када те позове драго биће и улепша дан, када те ратник спаси пред крвником, када те дете загрли чисто, када те отац прекори и спаси и кад мајка разуме и воли, када ти друг донесе радосну вест, када море таласима пева ти, када Сунце јутро донесе смело, када мед ти капа са усана на усне вољене душе, када мачка ти преде на крилу, кад пас радосно лаје кад те види, кад јашеш Ата и осетиш радост постојања, кад крушке медене једеш сласно, кад љубиш усне вреле јасно, кад летиш другим световима и кад песме ствараш надахнуто боговима…

е тада си дух. Тада схваташ шта је Бог. Све у свја. 

А опет онај који хоће у Љубави.

Љубав није онаква каква јесте и јесте онаква каква хоће. Некад ће ти ударити шамар да бриди сатима али то обично бива када ти живот спашава.

А и тада те не боли…како би и болело кад Љубав воли.

Дух је наша природа. Када волимо истином, ми бивамо Богом. 

Извор:  Звезда Род Zvezda Rod

 

Нека ти сви људи, које сретнеш,

буду живе слике онога добра и

зла, које је у теби.

Задржавај се мислима и љубављу

стално на добрим сликама, да би

и ти постао сликом добра за браћу своју.

кажеш да си човек да си ватра жива

заклет да си коцкар адуте што скрива

.

а где ти је срце не видим ти лице

около у јату круже злослутнице

.

то што се покреће није твоје тело

то је само привид немогуће дело
.

бежиш осећа се ето из ваздуха

од Оца од Сина од Светога Духа

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

 

Уткала у језеро зраке рујна зора.

Кроз звоњаву тетреби јецају са бора.

Плаче негде жуња, у дупљи се крије.

Само ја сам весео – до плача ми није.

.

Знам, у сутон ћеш доћи далеко од пута,

сешћемо уз навиљак поред стога жута.

Ко цвет ћу те сколити пољупцима лудим,

безумном од радости никад се не суди

. .

Ти ћеш сама бацити блузу раздрагана,

однећу те опијену у жбуње до дана.

Нека плачу тетреби и нека роморе,

грца чежња весела у румени зоре

 

Небо се сјури ка земном путу,

трагове живота утаба.

И сунце одапе стрелу љуту,

преко старог плота, прохуја дуж поља житна.

.

Сећања саткана, поглед ми сетан,

дах ветра нежну свилу мота.

Љубих земљу, праг, не прогањах змију кућарку,

топле ми руке од дединог огњила.

.

Детињства трен у мени заста,

а као да се издах спрема.

Kрилну к’ Југу весело ласта…

Птић се излегну, старина дрема!

.

Узех д’ уплетем кошир од прућа,

можда у њему класjе сачувам.

У часном чину тог надахнућа,

срце од среће, удара – туче.

.

Руке грле снажна рамена,

очи милуjу – лучу топлине.

Мелем чезнућа извида ране,

прохуја живот – не штедећ’ године…

.

Тргох се из сна, постеља ми мокра.

Сневање ил’ предсказање за будуће дане.

Песник се враћа где шкрипу колевке мајка још увек чује,

кад време дође и светлост покриjе таму.

Дођоше људи неки

и на ћошковима пољане

побадаше колце на све четири стране.

Ту ће бити тај основац

за наш будући мали дворац.

Ископаше темеље од пола метра

и по обичају жртвоваше петла.

Пршти крв на све стране

вековно огњиште ту да остане.

Док се тако темељ гради

размишљах, коју воћку да садим.

Купих трешњу крупну и сочну

посадих је на леву страну бочну.

Расла је трешња, расла су деца

у њу се клели као у Свеца.

На њој се свакога дана

љуљала два малишана.

Дођоше нека зла времена

кућа на пола завршена.

Моја су плећа још нејака

а уз градњу и два мала ђака.

У таквом се стању

баца коцка на цену мању.

Разгласих на сва звона

„На продају кућа са два плафона“.

Дође један гастарбајтер стари

и својом се имовином поче да хвали

ману се за џеп и штос извади

испружих руку, ал` ме син повуче.

„Мама! Да ли си ти од јуче?!

Је л` нећу више смети

на нашу трешњу се попети?“

Како сметнух тако с ума

нашу трешњу, нашег Свеца?!

Зар да ме прокуну моја деца?!

Суза низ образ се скотрља.

Ту се ја тргнем….

„Опростите, погодбу желим да оповргнем.“

Оста наш дворац и наша Трешња

освајаше се ту врхови Монт Евереста

уз цвркут птица кафе сам пила

расним се плодом сладила.

И једног дана

одох преко океана

одморе сјајне

проводих испод крошње бајне.

После двадесет шест лета

синова порука тужна и мала…

„Трешња је пала“

Суза се низ образ скотрља…

„Не плачи, посадићу две

таман да љуљаш унуке“

Улица се провалила ко ноћ сифилистика.

Река- сладострашће, расплинута у слини.

Одбацивши рубље до последњег листића,

паркови се срамно стеру у јунској врућини.

.

Изађох на трг,

крај осветљен густо

паде ми на главу ко риђа перика.

И плаше се људи- из мојих се уста

копрцају ноге несвареног крика.

.

Али осудити ме неће и неће дићи грају

ко пророку пред ноге ставиће до цвета цвет.

Сви ти разваљених носева знају, ја њихов сам поет.

.

Ко крчма плаши ме ваш страшни суд!

Мене ће јединог кроз горуће здање

проститутке понети ко светињу свуд

и Богу показати као оправдање.

.

И Бог ће над књигом мојом да пусти сузе!

То нису речи, већ грчеви- гомила збита‚!

И небом потрчаће , под мишку их узев,

знацима својим, задихан, да их чита.