Место радње: Банатско село, закорачило у варошицу;

Време радње: крај 19. века;

Тема: свађа двојице попова,  две попадике;

Радња: малено село, у равници заспало, буди се доласком  младога  учитеља, могућег женика девојака из поповских породица;

Узгред, овде и настаје  права радња ове Сремчеве, мало подуже приповетке, коју због тога сврсташе у ромене. Осликавајући  духовито живот  две поповске породице, Сремац нам, са много љубави, приближава  тадашње село, не мимоилазећи ни језик  који није увек правилан, али зато и занимљив.

Дело много пута филовано, на многим позорницама одиграно, извођено и као комична опера, не налази се више у школској лектири! Зашто?

-осврт приредила, Верица Стојиљковић-

Прочитао сам много чланака и књига добијених путем каналисања. Нећу набрајати њихове називе, јер то није ни важно. Важна је њихова садржина. И важна су бића која каналишу. И важно је шта се постиже знањима добијеним каналисањем.

За неуке људе, за почетнике на духовном путу, за лаковернике, подаци које добију су откровења која ће, по њима, да промене духовност света; или се ради о обећањима која су дали моћни ванземаљци, и која ће да нам скину са врата светске вуцибатине – банкарски лоби, фармацеутски лоби, војне лобије, мултинационалне компаније, произвођаче штетне хране, кварне политичаре – наше робовласнике, и да реше све остале земаљске проблеме.

“Небески учитељи“, који стоје на улазној страни канала – цеви, су обично безимени, или “узашли мајстори“ из високих дензитета, или су команданти флотиле невидљивих бродова, или су групне душе, или се јављају из света отишлих – дорађују нешто што нису стигли док су овде боравили, или су … има стотине и стотине варијанти.

На другој страни канала су људи префињених осетилица, отворени, а многи су жељни сензација. Неки од њих не владају сасвим својом отвореношћу. Међу онима који који каналишу има веома паметних људи, има моћних научника… Но, много, много пута се показало, да је лако преварити човека почетника на Путу, и лако је преварити, и то се много пута показало, човека чиста срца.

Када вас неко лаже, ма колико био паметан, не може све време да одржи складност говора и не може све време да држи у глави оно што је слагао. Природа лажи нема чврсте темеље. Препуна је рупа. Лажи не воде великом циљу и, пре или касније, бивају откривене.

Вратимо се каналисању. И гле! Гле! Никада се не помињу Срби када се говори о прошлости. Као и да ти небески зналци прате нашу кривотворену историју, и као да поштују Берлински конгрес! И потпуно су сагласни са нашим историчарима који спавају на столицама у Академији наука, или чепркају по налазиштима широм Србије доказујући, обавезно са страним “стручњацима“ постојање некакве Дунавске цивилизације. У каналисаним порукама помињу се разне цивилизације, много векова млађе од нашег Рода, Рода Аријеваца, који су насељавали, најпре континент Дарију, потом просторе од ондашње земље Индије до Португалије. И никада се не помиње србица, комплексан систем дубоког размишљања – духовни, ментални, фонетски, најсавршеније писмо и поред многих дорада и прерада иза којих су стајале паклене намере да се раздвоји србски народ широм света. Помињу се млађи језици – латински, енглески, немачки, француски, језици од јуче, настали од србског. И, наравно, никада се не помиње чувено Расенско-србско огледално писмо, вишедимензионално писмо богова, старо хиљадама година!

Диже се сунце Свароговог дана. Сваког дана повлачи се тама незнања, тама кривотворења. Откривају се знања наших предака који су направили историју Мидгард земље. Оживљавају прасећалице. Разбистравају се наши умови, отварају се многе наше успаване способности – телепатија, јасновиђење, путовања духом у друге димензије, друге планете, буде се многа чула, расте способност повезивања са душом, духом, свешћу, повезивање са нашим праборавиштем на далекој планети одакле смо дошли са вајтманама бржим од светлости, и повезивање са Творцем.

Човек је многочулно и многооко биће, отворено за убрзан раст и велико стварање. Наш Учитељ, наш гуру је Творац. То сви морају да освесте дубинским радом на себи. Све тајне и сви светови налазе се у нашој нутрини. У нашој нутрини налазе се и све наше битке. Нека трубачи са оне стране канала мало оладе своје напоре да нас образују понављањем јалових прича, и нека лажне наде и лажне религије и лажне богове оставе у свом дензитету. Знамо за јадац! Силница – знамо за јадац значи: шарена лажа, лизалица, неделатни круголетови, замајавање, мађијање, залуђивање, лагање, давање обећања без покрића и без рока, мирише на туђинце, увек је уопштено и понављајуће, обећавајуће… а све ће се остварити о… светом никад.

А права силница – знамо за јадац, гласи: У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ!!!

Лепота у свету

није од света,

већ од душе

што свет

сазерцава.

Ви волите неку особу – макар мислите да волите ту особу… Ако стварно волите онда је немогуће да сте љубоморни. Ако откријете да та особа воли неког другога, ви ћете бити срећни: ви волите ту особу, а она је срећна са неким другим; све што ви желите је да је учините срећном. Ви се нећете осећати љубоморним; напротив, ви ћете осетити захвалност према особи која је вашу љубав учинила срећном. Ви ћете осетити велико пријатељство. Али то је у вези истинске љубави, која је заиста ретка прилика. То што постоји у име љубави је само идеја.

Ако „волите“ значи да поедујете ту особу. Када ви „волите“ неку особу значи да она не може волети никог другог. Ако воли неког другог, она вас вређа; она доказује да сте мање вредни, да постоје бољи људи, људи који се могу више волети од вас. То вређа ваш его, то повријеђује вашу поедовност, то вређа вашу монополистичку идеју. А то је у суштини и кукавичлук јер ви не покушавате на непосредан начин да се суочите са чињеницом о вашој љубави. Ту није питање да ли ваша љубав воли неког другог; питање је да ли ви волите ту особу? А ви нисте довољно храбри да се суочите са тим питањем. То је право питање које треба поставити.

Ако волим ту особу, ништа ми друго није важно. Љубав допушта слободу. Љубав допушта да она ради што год осећа да треба да ради. Све што осећа да јој може донети блаженство, то је њен избор.

Ако волите неку особу, онда се не мешате у њену приватност. Остављате приватност те особе нетакнуту. Ви не покушавате да се огрешите о њено унутрање биће. Ви не желите да вам она говори где је била, зашто је дошла касно. То уопште није у реду. То је њен живот: где је ишла, да ли је дошла касно или не,… Ви волите ту особу онакву каква јесте – а она је таква. И никада не покушавајте да се мешате у њену приватност. Ви не отварате њена писма; не гледате у њен новчаник, у њен дневник и белешке са телефонским бројевима. Ви не покушавате да откријете неки знак. Све је то ружно.

Ви треба да се суочите са собом. Ако се не суочите са тиме, ви сте кукавица. А ако то сакријете, ви стварате толико гнева због љубоморе да сасвим заборављате да је то само ваш кукавичлук. То што је било потребно је да сасвим рашчистите да ли је то била само замисао да волите ту особу или је то заиста стварност. Стварност нема проблеме; само замисао доноси невоље јер је она површна. Испод тога има превише смећа тако да вам та замишљања не могу помоћи. Чак и нека мала ствар може покренути невоље.

Ја не могу замислити да се две особе могу посвађати због било чега ако се заиста воле, да могу покушати да наметну било што једно другоме, да могу покушати да спутавају другу особу у било ком чину.

Основни захтев љубави је: „Ја прихватам особу такву каква јесте.“ Љубав никада не покушава да мења другу особу на основу властите замисли оне друге особе. Не покушавајте да скраћујете особу ту и тамо и да је стварате по властитој мери – што се чини свугде у свету. Људи који мисле да су у љубави – они непрестано злостављају једно друго, покушавајући да створе слику коју они желе. Они желе другу особу само као марионету – а конци треба да буду у њиховим рукама. Исто то чини и друга особа: и она жели да ви будете марионета а да конци буду у њеним рукама. Тако се стварају непрекидни сукоби, патња и бол.

Човек почиње да осећа велико питање: зашто су песници написали толико много дивних ствари о љубави? Изгледа да им се ништа није догодило! То је само у поезији. Стварна чињеница је да већина песника никада није волела. Они су у љубави са идејом љубави, зато и стварају предивне песме, предивне романе. Или су можда волели, али су у томе били веома неуспешни тако да су у својој поезији стварали идеале како би утешили себе. На пример, Лав Толстој је током читавог живота био злостављан од своје супруге. Посљедњег дана његовог живота, она га је толико мучила да је он морао ноћу да напусти дом и да оде на железничку станицу, где је на клупи умро. Он је био гроф, имао је огромно имање и земљу и све што му је било потребно – али је живео као сиромах. Супуга је са свиме управљала.

Она му није допуштала чак ни да има пријатеље. Она је била толико љубоморна да му није допуштала да у њеном присуству чита или да пише. Он је морао да пише вани у врту или у пољу; сва његова дела је написао ван куће. Њена љубомора је била таква да: „Када сам ја присутна, ти се више занимаш за роман. То ме вређа!“ А тај човек је написао тако дивне књиге и тако дивне ствари о љубави да, уколико не бисте знали ништа о његовом животу, не бисте могли поверовати како је то могуће. То је била надокнада. У свом животу му је тога недостајало; он је то стављао у своје романе: он је у својим романима маштао о животу какав би желио да живи само да би заборавио на свој живот, ружан живот.

Тако песници никада нису волели и спознали љубав, никада нису упознали агонију тога; или, ако су волели, они су упознали агонију али су желели да упознају екстазу. Зато ћете у њиховој поезији наћи екстазу љубави. Али истина је у томе да је читав свет непотребно злостављан.

Да, то је кукавичлук који вас држи под тортуром. Само се суочите са том чињеницом, да ли ви заиста волите ту особу или не. Ако волите, онда нема потребе за условљавањем. Ако не волите, ко сте ви да постављате услове? Оба начина су јасна. Ако волите, онда нема условљавања: ви је волите онакву каква јесте. А ако не волите, ни тада нема проблема: она је за вас нико; нема потребе да постављате услове. Она може радити што год жели. Али човјек треба да се веома искрено и поштено суочи са својим осећањима. А то непосредно суочавање са вашим осећањима вам одмах указује ваш пут.

Живот није тежак – ми га таквог чинимо јер смо кукавице: ми не видимо ствари за које знамо да постоје. Увек је лако да се суочимо са стварношћу. То вас чини безазленим; и непотребне сложености се не указују. Иначе, човек живи у машти да воли, да може умрети за другу особу. Ви не можете ни видети да је неко срећан са неким чак ни на минут – а ви мислите да можете умрети за другу особу! Само покушајте да увидите што заиста има у вама према другој особи – и љубомора ће нестати. У већени случајева, са љубомором ће нестати и ваша љубав. Али то је добро, јер што има у љубави која је пуна љубоморе, која није љубав? Ако љубомора ишчезне, а љубав и даље остане, ви тада у вашем животу поседујете нешто чврсто што вреди имати.

Никад стихови не могу да сроче
како тешко кроз живот пролази
остављено дете и заувек сироче
ни судбина га на трен не помази.

Живи несигурно без икаквог ослонца.
Кад одрасте све трпи и свима се склања.
Кад га мајка баци са пупчаног конца
нит животна уз први удах постане му тања.

Дупло се више од свих труди да успе
ал’ му тај напор не признају људи.
Најважније улице душе одувек су пусте
без корена да живи узалуд се труди.

Ко својих нема сви му свашта могу.
Увек има неко ко из обести пакост спрема.
Да погоде где највише боли увек могу
и да кажу злурадо,шапатом „Никога нема“

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?

Је ли то Саксонија или Пруска можда,

где Лаба тихо тече

и са Шпревом се састаје?

Ах не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није то Поморје или Литва можда,

где још живе успомене полабске

и ;где је потонула Винета?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

да нису то моравска или чешка земља?

Ах, снага Чешке и њена слобода

претворене су у прах…

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није, можда, ритерска Пољска,

која је слободу изгубила .исто тако

и коју растржу неслоге?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није у Илирији или Далмацији?

Тамо где је – Рагуза* прастара

краљица мора?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Није ли то Словенија, или можда Србија,

чија нам је реч блиска

и где Милош краљевски престо има**?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није то Русија бескрајна,

трећина света,

у којој сунце не залази никад?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Реци ми онда где је тај пространи крај!?

Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,

од Црног Мора чак до Камчатке,

ето, то је тај пространи крај,

нас Срба родни завичај…!

.

* Дубровник

Боже, гора високих,
Врхова плаветних,
Долина зелених,
Огледај се у очима
Поља цветних и вода изворских!
.
Прошетај се њивама
Златним, житним,
Шумама столетним!
Окити се птицама радосним
И јутром распеваним!

. Насмеј Боже,
Облаке, земљу
Сузама Радости да поквасе.

Осмехни се Боже,
Сновима девојачким!
Помилуј образе им,
Зрацима жарним,
И пољуби их уснама
Медоносним!
..
Огреј Боже,  
Срца младића, што лутају,
И изворе Вилине што траже!
Поведи их!  
Путеве жељене им покажи!
.
Дај Боже,
Мир тихотни свакој травки,  
Птици, срни, јелену,
свима што Земљом лете и ходају!
.
И Вуку,  кажи,
Да буде будан,
Народу своме
На вечној да је стражи!

Дај  Боже!

У том трену кад зора свитава,
обгрли ме сетно безтебиште.
И реч ми се с’ грешком заварава,
погрешно се исправност напише.

Тешко јесте кад ми недостајеш,
све се туге згрну око мене.
И изнова у зенице станеш,
док протичеш с’ таласом кроз вене.

И мртви се зарад мене крсте,
грч тишине, што срце резбари.
На груди сам наслонила прсте,
кроз кожу ми дажд душом ровари.

Не сећамо се старих богова.

Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,

ко беху Дајбог и Весна. И није нас стид

што негдашњих се не сећамо снова.

Изгубили смо слух за глас векова,

као што се изгуби памет и вид.

Исто нам је храм и морска хрид, –

својих предања не знамо ни слова.

Није нас нехаја, равнодушја стид,

прекорачили смо журно праг и зид

између нових и старих времена.

Тврдимо да смо онакви какви нисмо.

Сваки има своје Несвето писмо.

Звонимо у звона сном неотплаћена.

Куд год се окренем сенку видим
иако одавно Сунца нема.
Свога се страха тада постидим
јер давно прозрех шта нам се спрема.

Из света читавог страхом нас хране.
Слике нам безнађа тако творе.
Пружиће онда спасе „месијанске“
онима што страхом не сагоре.

Онога дана кад маске падну
па зверским жигом човека опашу
увидећемо судбину јадну
и проклињати неслогу нашу.

И људски сноп је снага неломна
па му саборност страхом се ломи.
Скуп искрица ватра је огромна
која нас силом Светог духа доми.