Реч је увек замка ил слобода
ланац што веже чим се изговори,
тајна се њоме и нехотице ода,
душа размота кад говор зажубори.

Зато је боље да ми увек ћутимо,
погледи наши увек све кажу,
због поноса се лако наљутимо,
очи не говоре и никад не лажу.

Од данас ме гледај увек у зене,
мутне од слика што су упијале,
само тамо ћеш наћи праву мене,
и доказ да се нису те очи предале.

Домовина се брани реком

И рибом у води

И високом танком смреком

Што расте у слободи

.

Домовина се брани цветом

И пчелом на цвету

Маком и сунцокретом

И птичицом у лету

.

Домовина се брани књигом

И песмом о небу

Сестрином сузом мајчином бригом

И оним брашном у хлебу

.

Домовина се брани лепотом

И чашћу и знањем

Домовина се брани животом

И лепим васпитањем

Смрт

Између ћутања неба и земље огорчено се препиру мудраци:

“шта је материја,“ и “шта је дух?“

А смрт на гробљу седи и одлучно одговара: “материја је тесто,

Дух је квасац, ви сте хлебови, а ја гост.

*

Смрт изненада

У банци банкар радосно броји, колико хиљада дана још може

јести. А гладан гробар са гробља посматра град и мисли: из

чијих ли ће зуба сутра испасти хлеб?

 

„Разговор негде изван поимања, где увек суштина и

дух обитавају. Свака реч одмах беше звездописом

белом ватром узрезана у кристалне плоче времена.

Одлука је донешена.“

Није било лепо од тебе, не!

Да се играш ватром која спаљује.

Лепо ти рекох али мислио си

да твоја је последња зато што

Страх као оружје имаш ти.

.

Мислио си да знаш да мислиш,

да ће све разине и сва небеса

и све у њима теби служити

и да ће се свет теби подчинити

пре него га твоја неугасива жеђ уништи.

.

Ништа бити не може а да свој први извор и све

нема у Творцу живота.

Све што си икада створио

је не знајући било све – само не твоје.

Тиме си пут ка развоју живота откључао.

.

Али…

.

Мислити немој да ћу овде и сада стати.

Свака твоја мисао ће се преиспитати.

Свака реч одвагати и мером Прав-а

дело бића твога премерити.

.

Сваки свет ће одјекнути вешћу о овоме.

И тиме ће скрама омаје нестати.

Енергија украдена ће се на твоје биће сручити а

тежине Еона мере немају…

.

Твоја сушт ће ти се одузети.

.

Све твоје ватром живота претопити.

Док не остане искра прва та

која се чиста Извору враћа.

То што постаде ти ће заувек нестати.

.

А лепо сам ти рекао…

Чак и стих живота и његову тајну одао

у нади да ће се срце твоје негде сачувати. А Ти си

мислио да ако ми отмеш ту искру да све теби

припашће.

.

Ево дајем је. Нема потребе да отимаш.

А она расте док ти не испуни свест сву.

Док не сагори мисли о рату, смрти и злу

у цвету свих светова.

.

Док не остане само оно што си био, пре времена.

.

Не бој се. Брзо ће.

 

 

 

У злату Руне писане Пролећна Богињо
Пред ноге Твоје, ливаде цветом што просу
Богињо и кћери Вишњег Оца нашег
Морану што погуби, родна годино
Што свакој лати цвета подари росу
Пчелице изроди цвете да опраше
.
Ничице пред тобом, што ме присуством удостоји
Руком својом темену мом благослов даде
Леге небеснице посла на путу да ме прате
Ако бих и посрнуо случајем којим
Починио грехе који се не раде
Помогну и на прави пут врате
.
А ја ћу трагом Весне, кићене лепотом Ладе
Пратећи мирисе цветне
Спашен од смрти санте ледене
Праћен песмом и игром Русалке младе
Сурицом враћати снаге животне
Прстеном окитити руке њене
.
я люблю тебя моя Богиня

.
10.04.’20 года в 04,00 утром Бултони

 

Као што нашим животом ствари живе свој и горе

Тренутак којим се бацимо у вртешку и звук,

Протежемо се кроз све што сањамо и бивамо коре

Оног времена што се одједном извија у лук.

.

И река пуна наших гласова од којих постају рибе,

Брзајући да достигне себе, досеже нас

Затечене у свом пољупцу изнад сунчане колибе

Неба чију птицу спуштамо у свој глас.

.

Сунце топљено у крв реч је која нас изговара

И чини вишим за један сан од свега што гар

Нагризом глувоће у ходнике тишине претвара.

.

Нашом смрћу не умре ништа везано сјајем у блеску,

Док неког блиставог корења испијамо жар

И остављамо за собом траг у времену као у песку.

 

Немам више времена за дуге реченице,
Немам кад да преговарам,
Откуцавам поруке као телеграме.
Немам времена да распирујем пламен,
Сад запрећем шаке згорела жара.
Немам више времена за ходочашћа,
Нагло се смањује путања до ушћа,
Немам кад да се осврћем и враћам.
Немам више времена за ситнице
Сад треба мислити на вечно и необухватно.
Немам кад да размишљам на раскрсници,
Могу стићи једино кудгод у близину.
Немам времена да ишта изучавам,
Немам времена сад за анализе,
За мене је вода сада само вода
Као кад сам је пила са кладенца;
Немам кад да разлажем на састојке небо,
Видим га онакво какво га виде деца.
Немам више времена за богове туђе,
Ни свога нисам добро упознала.
Немам кад да усвајам заповести нове,
Много ми је и старих десет заповести.
Немам више кад да се придружујем
Ни онима који истину доказују.

Немам кад да се борим против хајкача.
Немам кад да сањам, да лагано корачам.

 

Припадам оној реткој групи

човеколиких сподоба

које неуморно шетају

по овој плавој сфери

не заљубљујући се тек тако

с времена на време,

али зато знам како да издржим

да волим, онако озбиљно,

мушки, вечно.

Проклето је то

у овом данашњем свету

у којем људи

траже у туђим очима

патњу, пожуду, тугу и сету,

а ретко кад

наду, страст, љубав и веру.

Није важно, наставићу да волим.

Преживећу.

 

У време тамно, кад раздан стане,

Душа жива мотри непрестано;

Омче танких нити сече танано

И окове пред срцем раскива!

У трен кад тишина говори

Од сваке речи више,

Гледаш видом унутарњим,

Како земља, вода, почиње да дише!

У трен такав, рука да задрхти уме,

Јер сећа се и зна,  да тоболац стрела,

И мача одсјај и у овом времену,

Чека!

Нека, нека буде!

Нека буде сад, па за еона много,

Иста студен и иста врелина,

Јер њу прати живота радост,

Она, што тражи на земљи Човека!

Протествујем

Зашто правда ка бесмислу граби

Вичем да треба померити сказаљке љубави

Јер се на њима

Време зауставилоНе разумем

Како се може преспавати

Освит који предсказује

Рађање

Шта су мислили када су чули

Како говорим

Будите стрпљиви

Уверавам вас

Да је сусрет

Са временом

Које трепери

На људском лицу

Мирис румене пути

Смисао који буди наду

За нови и дуг пут

Који ће изначити

Предсказања

Ововечности

Да је то лажна нада

Обесмишљена

Огрубела

Подлокана

Подбулих очију

Исцерена

Саможива

ГНОТИ СЕАУТОН

.

Д.П: “Каскаде“