Category: All

Владан Пантелић: Омча и неомча


Пробуди се и устани пресветли Роде

Никада никоме не окрећи други образ

Јер ћеш бити отсечен од моћних предака

И бићеш отсечен од својих потомака
.

Не буди лака жртва жудње удвојене

Крени у освајање сопствених дубина

Уништи непријатеље у глибу подсвести

Пиши Песму-то је твоје дете и награда
.

Пусти омају Јевропу принцезу-лопужу

Она одувек гаји двосмислу реч-нереч

Стално те понижава отима корене и име

И склони са чела лажа вође штеточинце

.

Не могу те водити амебе сатрапи вампири

Они што избеченим очима мотре на туђе

Ти си носилац сушта-матричног бивства!!!

Устани! Твори љубовност и праведност света!

Петар Шумски: Крај тебе


С тобом је увек тако:

коначан низ

бесконачно лепих

тренутака…

Између коначности

и бесконачности срце

је понекад тако пуно

да не знам шта бих

с том пуноћом

осим да је вратим Богу

кроз захвалност

што сам те срео

или туга што те нисам

срео пре…

Од то двоје –

не знам шта је веће.

.

Како је лепо с тобом

на трави седети:

Не говорити.

Не чинити.

Само Бити.

Наташа Ђуровић -циклус „Жеље од тканине“-3


Чекам да  спадну остаци мртве коже маски које су ми срасле са лицем. Огледало је лажљиво, оно усваја ликове, улепшава их, јер тачно зна шта мисли онај који стане пред њега а онда се смеје нашим заблудама.

Боле, да,  ране које ће зацелити само на месту где се и ветру тешко попети. Утихнем, разбуктим се, сакријем, умрем на ломачи, никнем из пепела.Тражим себе на старим сликама изгорелих у жељи да досегнем нешто што се звало небо, а он је, стежући ме прстима  на којима носи стотине живота, рекао да не може поднети поглед разјарене вучице која је на свет управо донела  младунце.

Маске су почеле да пуцају, а мене је савладао страх због болова. Рекох себи: „Усуди се да пожелиш и видећеш докле досеже то немогуће. Одложи оружје јер ратови не сеју живот…никако, а умеју да заварају мирисом ружа. Истина је, тек, почетак“.

.

Прича се може прочитати и другачије!

.

„Истина је, тек, почетак. Одложи оружје јер ратови не сеју живот…никако, а умеју да заварају мирисом ружа.Усуди се да пожелиш и видећеш докле досеже то немогуће“ рекох себи.

Маске су почеле да пуцају а мене је савладао страх због болова.

Тражим себе на старим сликама изгорелих у жељи да досегнем нешто што се звало небо, а он је, стежући ме прстимана на којима носи стотине живота, рекао да не може поднети поглед разјарене вучице која је на свет управо донела  младунце. Утихнем, разбуктим се, сакријем, умрем на ломачи, никнем из пепела. Боле, да,  ране које ће зацелити само на месту где се и ветру тешко попети.

Огледало је лажљиво, оно усваја ликове, улепшава их, јер тачно зна шта мисли онај који стане пред њега а онда се смеје нашим заблудама.

Чекам да спадну остаци мртве коже маски које су ми срасле са лицем.

 

Колодар Срб: Пантеон Богова Древних Словена – 4


Саставио у име Рода Војислав Паунић

Белобог, Числобог, Црнобог, Рујевит- Јаровит, Вишењ, Тара, Земун

Белобог

Белобог у словенској митологији, имао је многа имена, која су га симболизовала као светлог Бога врховног пантеона. Белобог има јасну супротност – Чернобог(Црнобог), али истовремено представља добро, част и правду. Увек су га представљали као седог, мудрог времешног човека у белом огртачу. Ово је можда једини Бог који нема никакве везе са војним пословима – није учествовао у борбама Богова. Слика Белобога одражава основне принципе универзума, структуру света и  сврху живота.

Числобог
Овом Богу се приписује систематизација и редослед реке времена; он припада вишим Боговима. Управо је Числобог дао древним Слoвенима не само календар, већ читав систем предвиђања догађаја заснованих на енергији земље и простора. Числобог је заштитник стабилности и промена, Бог који штити људски род, управља пресудом савести после смрти, идентификујући особу својим поступцима.

Црнобог

Стари Словени су Црнобога често звали Црном змијом, у којој су сакупљене све мрачне силе. Био је ретко поштован и кумири нису постављани. Ако говоримо о апсолутном злу, онда је он персонификовање, тако да је његова главна мисија уништење свих живих бића. У својим способностима и снази он није инфериорнији ниједном Богу, па су га богови Јави могли победити само уједињавањем. Али истовремено, наши преци су разумели да је део Чернобога у свакој особи – то је његова мрачна страна. Немогуће је недвосмислено рећи да су чинови Чернобога имали за циљ само уништење, јер без уништавања старог немогуће је изградити ново. Вреди запамтити да добро постоји само у присуству зла, због чега је немогуће победити Чернобога, јер у сваком човеку постоји део њега.

Рујевит- Јаровит

Рујевит се сматра заштитником ратника, који штите своје земље. Главна сврха Бога је, борба са мрачним силама, у којој му помажу не мање милитантни Богови. Главно оружје Рујевита су мач и ватра, које је спреман да користи у тренутку, када је потребно да заштити слабе и увређене. Рујевит је идеализовани ратник, који је од рођења био пример словенских мушкараца. Његов подигнут мач је значио да Словени крећу у безпоштедну борбу и јао оном ко би им се у том тренутку нашао на путу.

Вишењ

Вишењ је једна од инкарнација великог Рода, који је у сваком тренутку посебно поштован од стране Словена који су волели слободу духа, душе и мисли. Овај Бог је био повезан са универзумом и његовим пространим ширинама. Вишењ се с правом сматрао заштитником свих Словена и Аријаца на Земљи. Али истовремено, Бог је био посебно строг према онима који су покушали да злоупотребе пут духовног развоја у себичне сврхе. Посебно је погодан за оне који траже нова сазнања и покушавају да схвате све неразумљиво. Поштена и племенита особа увек је могла рачунати на подршку овог бога

Тара

Ова Богиња покровитељ је свих  живих бића, посебно шуме и планине. Љубазност и искреност незамењиве су особине карактера Таре. Око слике постоји доста полемике, али сви се слажу да је реч о младој девојци тамне косе, која већину свог времена проводи у потрази за лековитим биљем и коренима. Тара се може назвати правом исцелитељком која добро зна све тајне шуме. Има фундаментално знање о структури свемира, али никоме не открива ту тајну. Често је зову Дара, јер је Словенима даривала топлину, љубав и радост, без да је заузврат затражила ишта.

Земун
Ово је Богородица  многих  виших Богова. Земун је колективна слика љубави, која чека своју децу, спремна да пружи све што има за њихову срећу. С времена на време Богиња се претвара у небеску краву јер је у том облику много лакше контролисати небеска стада.  Земун,  по мишљењу Словена, изгледа као прелепа жена,  које је удахњује топлину и љубазност. Наглашена су њена мајчинска осећања према свим људима, не само према својој деци.. Постоји легенда о крави Земун, која иде космосом и посипа млеко, трасирајући људима пут Прави – размислите – Млечни пут се назива наша галаксија …. Земун некада град, данас део Београда….

Детаљније на страницама: : www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

 

Рефик Мартиновић: Поклони ми пролеће


Пусти ме да уђем

у твоје набујале године

и тајне немире

твоје душе

ноћас ћу прихватити

све своје грехове

и пожуде ноћи

нека горе ватре

са твојих топлих бедара

нека сикћу змије

из твојих недара

не желим испод снега

дисати цветовима висибаба

нити газити

пепелом сагореле љубави.

.

Љубави…знам

да је тешко

прескочити неке прагове

и обрисати утабане трагове

заборавити прохујале године

и дубоко заоране ледине.

.

Ако ти затребам

још увек живим

на старој адреси

на углу…у улици Брестова

препознаћеш ме…

носићу у наручју

осмех пролећа

и гнездо птица

дрхтаћу као дете

које се плаши мрака

и празних сокака

ушиваћу небо

да сакријем кише

које не волим више

поклонићу ти пролеће

и љубав

који су најлепши

кад се рађају

не волим слушати

тужне сонате.

Владислав Петковић Дис: Можда спава


Заборавио сам јутрос песму једну ја.

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:

Да је чујем узалуд сам данас кушао,

као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,

и да земљи треба сунца, јутра и зоре;

Да у дану губе звезде беле одоре;

Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.

У сну своме нисам знао за буђења моћ.

.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

И у њему очи неке, небо нечије,

неко лице не знам какво,можда дечије,

стару песму,старе звезде, неки стари дан,

ја сад једва могу знати да имадох сан.

.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:

Као да је сан ми цео био од пене,

ил’ те очи да су моја душа ван мене;

Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:

Не сећам се ничег више, ни очију тих.

.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Ја сад слутим за те очи да су баш оне

што ме чудно по животу воде и гоне:

У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.

Али слутим, а слутити још једино знам.

.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад

и те очи, и ту љубав, и тај пут среће;

Њене очи, њено лице, њено пролеће

у сну видим, али не знам што не видим сад.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад;

.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,

и њен поглед што ме гледа као из цвећа,

што ме гледа, што ми каже да ме осећа,

што ми брижно пружа одмор и нежности свет,

њену главу с круном косе и у коси цвет.

.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;

Не знам место на ком живи или почива;

Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,

ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

.

Можда спава са очима изван сваког зла,

изван ствари, илузија, изван живота,

и с њом спава, невиђена, њена лепота;

Можда живи и доћи ће после овог сна.

Можда спава са очима изван сваког зла.

Владан Пантелић: Лепота је у дужици


Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи или људи које биљке изаберу.

Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати у кућици на страни Лица све док их не испуним. Испуњавам их по списку, један по један. О духовним задацима не треба никоме причати, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика. Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе, коју одликују љубав и правда, потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Колико зароним толика је и моја дубина овог дана. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах том бићу дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина.

Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак. Можда је на том месту, прадавно, била свера Зверињак…

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

Ракановић Мира: Кошава


У голом грању њише се тама

Mесечина дрхти

.

Kошавa дивља

Киша са ветром плеше

.

Једно уз друго

Посматрамо свица и лептира

.

Па се душама грлимо

И свиле расплићемо

.

Нежности жедни

Љубави гладни

Анђелко Заблаћански: Жена


Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.

На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
К’о јулски дан су твоја бедра.

Корак ти је музика тија
К’о роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.

И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нека ме здроби.

 

 

 

 

Лабуд Н. Лончар: Свјетлост


Гасе је

Свакога трена,

Не воле бјелило њено

Што сјенке душе грешне

На зиду слика

.

Гасе је

На степеницама дана

Куда безглави ходе

Склањају црвене очи и

Весело тами ходе

.

Боли ме,

искидана,недоречена,

Недохватна –

Из прстију мојих

Безочно украдена