Category: All
Анђелко Заблаћански: Мимикрија

Не, драга – нисам ја тај до врха степеник
На који ступаш у хаљи свилених страсти
Знаш и ти – ја сам животом рођен песник
Отуђен од сваке – чак и песничке власти
.
Нисам ни грана на коју качиш осмехе
Бестидно лажне с очима на врху брега
Нисам анђео, јер волим и ја неке грехе
Кад страдаш у одрицању од свих и свега
.
Знај, нико није власник песничких тапија
А ја ни у власти било чијих привиђења
Нити ме задивљује с врха мимикрија
Већ живот без лажи – пут невеликих хтења
.
Не молим се у цркви с троном место олтара
Нити слушам грактање птица крешталица
Лепет њихових крила чула ми умара
Не, нисам степеник прљавих степеница
Фото: Песник Анђелко Заблаћански: Википедија
Владан Пантелић: Не судити

Видици осуђивача су маглом попрскани
Осуда уводи човека у жабокреч – устајалост
Како год поставио тело побећи ће му овце
Жеље ће му бити забодене у дубоке талоге
Остаће тамо где је клецнуо и где се заледио
Дух самооспоравања узеће његове равнице …
Неопходно је попустити његове реченице
Наступило је време пуног разголићавања
Тражи оне који знају да излече незнање!!!
Пази! Никада не иди на сумњиве црте лица
О осуђивачу! Просиј таштину кроз сито!
Не осуђуј! Не осуђуј! И пробудићеш се!
Видећеш да небом круже звездани системи
И да на земљи лете свици – звезда двојници
Ко трага за истином никада никога не осуђује
Постоји и њено наличје које само Творац зна
Не тражи другоме трун у оку – другога нема!
И не чеши се у тим стакленим узбуђеностима
Када уловиш брата да греши – о себи збориш!
Милни свакога оком и потапшај десницом
Суд је љуб рептила – неповезаност са душом
Трагач за истином никада не промаши живот
Истина је стварање Вечности и уплив Безкраја
Истина је изван смрти и изван свих илузија
Вечни живот у физичком телу је оцрквовљење
Миловање душом је знакословље и њен рукопис
Несудиш човек који има истрајну и праву Веру
Не-радом непрекидно управља и ствара Свет!!!
Фото: Фб страница – Мy Purple Lovers
Драгица Томка: Два дома

Градила сам дома два.
Један за живљење,
Други за стварање.
Љубав, вољу и снагу уносила,
Мисао, идеје креирала,
Топлину групе стварала,
Спонтаност раста развијала,
Синергији стварања тежила.
Ницали су цветови и расли,
У снажно дрвеће се претварали,
Љубав сам давала,
Трептаје усхићења
и радост живљења уносила.
Одговора очекиваног
Нисам добијала.
На санти леда остајала.
Од снаге друге се склањала,
На нови простор се померала.
Куда сам кренула?
На ливади мојој травке се сушиле,
Кулисе се у дому рушиле,
Руке у земљу урањала,
Поглед ка небу пружала.
Помоћ од неба тражила.
Дом за живљење за мене је сјај изгубио.
Простор за стварање у другу кулу се претворио.
На ивици сам стајала,
Снагу од некуд тражила,
Крила за лет очекивала.
Полетела да други пут нађем,
Оба дома оставила.
Вратити се немам куд.
Дом за живљење другу снагу добио,
Боје неким другим створене
За мене топлине немају.
Дом за стварање у хладну кулу се претворио,
Језгро створено се распршило, охладило,
Врата се за мном затворила.
Две куле гледам.
Непознатим се приказују.
Домови за мене нису.
Тешка врата имају,
Кључ у брави стоји.
Посматрам.
Не осећам.
Хладноћа из њих извире.
То дом живљења мој није,
То дом стварања мој није.
Одлазим,
Леђа окрећем.
Хладноћа ме прати,
Погледа нема,
Нити се раскидају.
Два дома сам имала.
Светлост другу и снагу тражим,
Други дом љубављу да стварам,
Други дом стварања да градим.
Тло за ново семе тражим,
Цвеће ново да никне,
У стабла дрвећа да расте,
Корење у земљу да пустим,
Грање ка небу да пружим.
Воз тихи клопара, зимска поља снегом прекривена, јан 2017.
Фото: Две куће; Википедија
Оскар Давичо: Кажем смрт – а љубим

Кажем – смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.
О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба
кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.
Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.
Дим за жар, мир за бол, мук за реч – ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода – срећу,
ко дан – тај смех под прокислим кровом неба.
Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.
Рекнем ли – смрт, љубим ко усном – предео.
Рекнем ли – крај – звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.
Фото: Фб страница – Flawers und Nature
Душица Милосављевић: Вилин цитат

Скупила сам звезде голим рукама
и ставила их у твоје очи.
Сијају плавом ватром из бића пламеног.
Моћ…
Највећа у постојању тишином се открива,
и када нисам ту она бива …
Све сада све је !
Фото – Wannabe magazine-
-приредила Верица Стојиљковић-
Милорад Максимовић:Мајка Мара

Мајка Мара . . .
Нико скоро не зна ко је она данас у свести Срба.
Као и Мокош из предања.
Једна птичица небеског поја ми је једном певала песму како велико платно које виси у холовима Валхале носи причу живота нашег.
Она је на старом језику нашем звана Бел Хала или Светла Живог Одаја.
Сребро беле нити златкастог одсјаја су нанизане и на њима прича!
О великим делима Рода Небеског.
Песма до песме, стих до стиха о свему шта Род постиже и уради.
И намах на једном делу платно увеже па развеже.
Нова се слика ствара која путује кроз време где хоће и где треба, увеже нови чвор и правац.
И гле! Ново доба се ствара. Нова Земља.
Прав се прелива на Слав и Јаву. Улива златну и белу енергију живота и васкрсава.
Где пустиња – ту башта Божија.
.
И Мара мари. Мокош плете своје нити.
Нит је Мара нити Мокош. Већ свебожија тајна духа – радост.
Ми знамо негде у души да је о нама бринула Мајка па дадосмо Духу лик ње док плете слику света.
.
А Дух је Вас Дух од Творца Живота.
Живи стих…у мајци Мари осликан лик
Гле! Чудеса Божија теби капају
Златно се Миро поново точи!
.-Извор- Звезда Род-
Милана Јањичић: Да ли постојиш?

Никада ме нећеш видети да клечим.
Никада у мојим очима нећеш
видети жељу да побегнем.
Вековима ћутим твоје име.
У мојој соби топло је од жеља.
Посматрао ме је његовим тешким очима.
Ко их једном угледа, заувек их памти.
За сањање нису потребне постеље.
Лутаћу на овом путу од дуњице
до мртвачког сандука.
Дођи.
Можда се пред тобом нећу
осећати као туђа.
Фото: Фб страница – Flawers und Nature
Рефик Мартиновић: Још чувам

Сећаш ли се…рано моја
била си тужна
као позна јесен
кад испраћа птице
и кад лишће у кишним сузама
умире на тротоарима
уз јецаје
тужних ветрова.
.
Те вечери
побегли смо у сенке липара
у којима је дисала тишина
први пут сам те пољубио сећаш ли се…
са неба је пала једна звезда
а били смо пријатељи звезда говорила си…
да не волиш
кад оне беже са неба ћутао сам…
и као гладна пчела
тражио жеђ на твојим уснама
треперила си као бреза
и дрхтала као уплашена срна
на нишану ловца љубави
…били смо само другови
за немире неспремни
без храбрости и бола
рано моја…
.
Још чувам
дивље кестење
твојих очију
И покошене године
прве снопове пољубаца
и птице
које су отварале јутра
и летње лахоре
који су ти разгртали косу
и сећања
на звезду падалицу
која нас је оставила
са угашеним чежњама.
.
Данас…
после много година
са бисерјем у коси
желимо други свет
онај који нисмо имали
у доба цветања
без грехова
са прегршт кајања
…позваћу те опет
да дођеш на водопаде уснулих чекања
који разбијају стене
у мојим песмама.
.
Знаш ли…
да се понекад завучем
у сенке Месеца
и слушам
летњи хор зрикаваца
који за нас певају
на обали оне исте реке
и буде сећања на задоцнелу љубав
рано моја…
Фото: Звезда падалица,Википедија
Владан Пантелић: Јутарње пеглање

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо
Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки богато плаво подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека
Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса
Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка
Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет
Фб страница: Flawers und Nature
Јован Цветковић: Слобода земље

До слободе земље доћи ћемо лако,
уштројено братство сија родољубљем!
Неслога под тепих, за брата је свако
спреман живот дати – то је слогоумље!
Наћи ћемо начин, створићемо путе,
молићемо Бога да све добро прође!
Небом а и земљом кројићемо руте,
што воде слободи слаткој као грожђе!
Млади смо и лепи, учени и мудри,
Неустрашиви а опет умерени!
На све стране, муко, ако треба удри,
У своју победу ми смо уверени!
Истина је гладна, једе са слободом,
Ново доба душман не разуме јасно.
Спржиће их огањ, потонуће с бродом,
За памет по битке њима биће касно!
Мислили на све смо, добри с историјом,
Знамо да изнутра роваре шпијуни,
Не могу нас варат` својом теоријом
Лажљиви и тупи, гордог зла пијуни!
Овог пута бунт је на духовној бази!
Желимо да језик до сунца продише!
Желимо да црква своја чеда пази!
Желимо да крстом гори нам огњиште!
Поносни на претке, гусла као пушка!
Речи као јато метака за багру,
Што Србску доброту дуго време куша,
Решићемо љагу, ко Дробњаци aгу!
До слободе земље доћи ћемо лако,
Уз Божију помоћ! Причешћени светлом!
Искључиво Србски, шта ћеш, мора тако,
Дошло време да сој покаже порекло!
Фото: Слобода; Википедија
