Да ли то беше тек шапат кише,
Топлих капи са талогом снова,
Капи од којих мај ми замирише
Устрепталим лишћем с јабланова?
Ил’ си ми дошла с нескромне жеље
На измаку још једне сиве недеље?

Да ли то ветар упетља прсте
Под чијим јагодицама љубав зре,
Од чијих се додира слепо укрсте
Потоње душе с онима пре?
Ил’ си ми дошла с неписане туге
У ноћне часе вечношћу дуге?

Знам да ми не дође са свога хтења,
Најлепши сну што се давно снио,
И да су одвећ пуста моја бдења
Па сам ти очи у сан тајно скрио.
Знам, није ни ветар ни капи кише,
Нема те, а сан си – сан све више.

Фото: Дарко Топалски -Сан о слободи; Википедија

Ја волим твој лет
Јер видим, како високо раширио си крила,
И оком љубави пуним, осматраш свет а
Сваки планине врх, станица ти, већ много пута била!
Видим како сјаји ти лице док родину гледаш!
И видим како сваком храсту и јасену и брези
Љубослов Рода шаљеш!
.
Видим како ветру дајеш да те носи
До сваког гаја и извора у њему скривеног;
Како пером милујеш потоке и реке и мора
Воде што океану душе доноси!
.
И видим како роса огледа се у лику твоме,
Како сунце озарује се, гледајући ти кораке,
И смешим се,
Љубави радосна,
У тишини, док чекам те,
На ливаду сањиву, да слетиш!

Фото: Човек са крилима; Википедија

Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше и
божуре плаве росе,
улицу и башту моју,
траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар и
увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.

Даћу ти срце
да га имаш
у све векове моје,
да пронађеш ритам и
укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто
за твоје вене,
реку нежних ћутања
и све моје тајне,
да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега,
белу брезу босу,
најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Жена са седом косом; Википедија

Шта је то, што
у лет нас поново
диже?!
Да Богу смо и
Небу бескрајном ближе.
Да ли бол оштрином
наш кристал бруси до
сјаја?!
Колико патње нас још
дели од Тишине бескраја?!
Колико суза још да
река од бола саздана
потече?!
Колико дуго мора рана
да крвари и пече,
док не зацели њено
ткиво?!
Да ли су сви
Одговори у нама?!
Сећање је увек живо!

Фото: Фототека Србског Журнала

Пиши перо, ноћас пиши
и за моју, земљу диши,
оштре речи нек се поје,
домовина моја то је!
.
Руши туђа ти начела,
срамне песме, стања, дела,
врати, оно старо – славно,
пиши перо, непрестано.
.
Свом силином, врх наоштри,
Светог Саве, слави мошти,
цркву брани и колевку,
Христа Бога, Свету Петку.
.
Раји нашој, да се прену,
Јунацима, да нам крену,
да се штити, чува, брани,
праг од куће – освештани.
.
Стихе, риме, строфе, слова,
да остану за векова,
као ратник, у сред боја,
удри, тучи све до бола.
.
Нек заигра, душа српска,
целом свету, туђем мрска,
та карика, непокорна,
пиши руко, ратоборна.
.
Прсти, нек ти скроз утрну,
спречи лажи, судбу црну,
нек у зглобу, крв протече,
дан, ноћ, јутро, подне, вече.
.
Да никада, не застане,
мегдан који води лане,
књиге нека буде људе,
па шта буде, нека буде.
.
Што суђено, нек се згоди,
пером стреми ка слободи,
за Србију, Понос, Име,
буди песник отаџбине.
.
Славу крсну, Kрстом спаси,
небу клечи, чисто да си,
поштовање, даруј части,
пред моћнима, немој пасти.
.
Добошару, свитак предај,
прeм нечасном, вaздa jeдaк,
Јунацима, свако слово,
пиши перо, Србиново.

Фото: Перо за писање; Википедија
.

Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове
Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

(Исјечак из једне преписке Априла 2020.)
.
Бог никога не кажњава. Да Бог кажњава онда би слобода избора била превара. Казна је реакција на почињено недјело или ако хоћеш, за почињени гријех.
А шта је недјело?

Недјело је чин у којему наша намјера, били ми тога свјесни или несвјесни, нарушава мир, хармонијиу, здравље и егзистенцију других (цјелине) и консеквентно себе. Недјело је последица гријеха (грешке при избору). Бог дозвољава и недјело, то је очито, да не дозвољава никада се не би ни десило. Међутим, свака акција има своју реакцију. Данас рецимо, можеш пустити вирус (Корону) у свијет, и то је сасвим дозвољено, дешава се, али као последицу тога изазват’ ћеш страдање многих људи и стога немир и дисхармонију цјелине. *Нећу сад говорити о томе да ли је ‘Корона стварна’ (истинита) или само дезинфромација (лаж) којом производиш страх у људима.

Дакле, твоја намјера већ није у складу са душом, није савјесна, у себи нема Љубав, хармонијју и мир. Без обзира на то ти имаш право да начиниш и такав избор. Твој избор ће дјеловати на мноштво и створити реакцију. Рецимо да си реакцију калкулисао и по теби људи ће реаговати страхом који ћеш ти искористити за своју следећуу намјеру; сатјерат’ ћеш их у торове. Одатле ћеш с лакоћом моћи управљати њиховим одлукама, акцијама, јер страх који си произвео у њима чини их да ти вјерују, ма шта им од тада сервирао путем медија, вијести и слично. Мислит’ ћеш, успио сам, покорио сам их… и све ће изгледати као да си недодирљив, све док… све док се први човјек не пробуди и схвати да је све то илузија изазавана страхом, застрашивањем. Тај човјек ће пробудити другог, та два још два и буђење ће да постане она нежељена ланчана реакција коју си превидио или пак и ниси али на исход више немаш утицаја. То је почетак твоје казне. Казну си сам себи пресудио јер ниси знао принцип по којему универзум функциониоше.
Који је то принцип?
То је принцип који се зове ДАВАЊЕ ЈЕ ДОБИЈАЊЕ.
Оно што дајеш, добијаш. Што сијеш то жањеш; постајеш жртва свог избора.
Од тада страх отворено влада над тобом.
……………………………….
Чекај, а сви они људи којима си омогућио да живе у страху и страдању, шта је с њима?
Сваки човјек који је постао жртва твог избора такође има свој избор. Тај избор га је и довео дотле да постане жртва. Не, ниси га ти начинио жртвом, НЕ, ти немаш ту моћ ни-над-ким. Свако има слободу избора, те свако бира по свом нивоу свјесности. Онај који нема активирану Савјест нема ни спој са душом, те тако одсјечен од душе и без Савјести ствара перцепцију свијета и себе у свијету у којој влада нужност. Нужност је стварност у којој влада ‘stihija’. Стихија? Тако се чини ономе који живи под законима нужности. Такав човјек би рекао: „Нисам ја изабрао да нека будала баци вирус у свијет, нисам ја крив за његов избор. Ја сам овдје жртва!“

Видиш, жртва не постоји без тиранина (сложит’ ћемо се у томе?). Не постоји. Немогуће. То онда значи и да тиранин не постоји без жртве. Не постоји. Не може тиранин бити онај који нема жртву, па макар жртва био и он сам себи (дакле, слажемо се и у томе). Али принцип давања и добијања каже другачије: Оно што дајеш то и добијаш. ДАВАЊЕ ЈЕ ДОБИЈАЊЕ. Ово је основни универзални принцип.

Ако си ти жртва, то је твоје добијање, зар не. Не можеш бити жртва док ниси угрожен од тиранина. Дакле, тиранин ти омогућава да оствариш искуство онога што тражиш. А шта је то што тражиш? То је оно што дајеш. Рећи ћеш, ко је луд тражити тиранина да би био жртва? Тражење није свјестан чин, ту је проблем. Тражење није свјестан избор, јер нико свјесно не би тражио да буде жртва, чак нити мазохисти. Не можеш се назвати свјесним а тражити да се над тобом, над твојим тијелом чини мучење.
Како си онда доспио у ту улогу жртве? Како си то изабрао?

Несвјесно. Несвјесно се поткрао страх који је без твог освијешћеног знања филтрирао сваку твоју мисао. Рецимо, могуће је да си често, или сво вријеме и не примјећујући то, осјећао да је свијет мјесто лудака, да у свијету влада неправда, (да се мора појавити зло како би оправдало Армагедон) и сл… ех, то је филтер који захтијева какву ћеш стварност манифестовати. То је филтер кроз који несвјесно бираш. Филтер већ недводсмислено одлучује какву ћеш стварност добити. Филтер препознаје шта дајеш. Дајеш вибрацију суда о свијету, суд ти се враћа као казна. Добијаш казну. Како си кажњен? Бог те кажњава? НЕ. У твојој стварности се појављује тиранин који својм акцијом угрожава твој мир, хармонију и твоје схватање Божије Љубави, оправдавајући својом појавом твоје схватање свијета. Давање је добијање. Твоје тражење/давање је породило добијање. Таквим односом према свијету породио си тиранина, јер без њега твоје схватање и твој суд не би били исправни за тебе. Кад то поставиш на колективни ниво и кад схватиш да већина људи на земљи има слично или идентично мишљење (убјеђење) о свијету, схватит’ ћеш такође да ће таква маса мишљења (убјеђења) произвести и колективну стварност, стварност у којој ће та маса бити жртва мањине (тиранина) коју из себе порађа.
Има ли излаза из овог зачараног круга давања и добијања?
НЕМА. Давање је увијек добијање.
То значи да смо осуђени на страдање и пропаст?

Наравно да нисмо. Међутим, све док наш избор чинимо несвјесно, док се некоме или нечему дајемо без Савјести (без знања о својим филтерима кроз које бирамо), бит’ ћемо жртве свог несвјесног избора. Истински тиранин стога јесте наша неосвијешћена воља.
Све док наша воља дјелује неосвијешћена бит’ ћемо тирани над сопственом креацијом. Казна увијек слиједи; давање је добијање.
То ипак значи да постоји и излаз из тираније и жртвовања, из насиља, страдања и пропасти, а то је кроз освјешћење филтера кроз који бирамо и консеквентно кроз освјешење наше воље = којом чинимо избор.

Давање је добијање. То је основни универзални принцип и константно је присутан у свему. Сви остали универзални принципи су подређени овом принципу и њим су проткани. Љубав је безусловно давање себе. Из ње произилази хармонија и мир. То подразумијева знање о себи и ономе којему или чему се дајеш као и потпуно безрезервно повјерење у Бога (себе који јеси). Жртва се даје тиранину, тиранин се даје жртви, једно без другог не могу. Да, једно без другог не могу али ми (ЈА) можемо без једног и без другог. То можемо једино када се свјесношћу уздигнемо изнад поларизације нашег разума, склањајући филтер-поларизатор кроз који бирамо. Најлакше је уздићи се освјешћујући Љубав у себи. Љубав анулира супротности. Љубав нас враћа у Једноту Бога.
Зашто онда не освијестимо Љубав у себи?
Зашто онда не одлучимо да свјесно дајемо себе свијету (другима) у ЉУБАВИ; ХАРМОНИЈИ И МИРУ?

Зато што наш ниво свјесности аутоматски одлучује о томе.
Стога, не можемо осуђивати било кога зато што је немоћан да то учини, јер ниво његове свјесности му тако налаже, а ниво свјесности се достиже кроз искуства која нам служе да схватимо апсолутне истине о принципима који омогућавају то искуство.
Једино када себе истински дајемо у Љубави, хармонији и миру, Љубав, хармонија и мир нам се враћају, добијамо стварност у којој доживљавамо РАДОСТ ЖИВЉЕЊА. Давати себе можемо једино у повјерењу, а повјерење се остварује знањем о ономе коме или чему се дајемо.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

ШТА СЕ ВИДИ СА ВИДУШЕ?

/Требиње, Словенија, Прокупље, Јастребац……/

Одмах смо запазили врх ОЗДРЕНАЦ висок 606 м, као и Дабарско поље. Оздренац на Видуши показује везу Вида и Озрена, Дабарско поље нас подсећа на Дабога (Дабора, Давора, Дабу).

 У близини је Буковица, брдо и поток, као и Буков до.

Ту се налазе и село Витоње, Кобиловац, (Змијанац, Рудишевина, Рујев до, показују да се ту славио и Рујан, бог ватре, змај, змија, кога у овом раду нисмо помињали нити тражили, па о њему нећемо даље говорити),

Вилогорци и Радовиња, све ово налази се западно од ТРЕБИЊА.
Источно од Требиња налази се село Видне,

Илијино брдо се наставља на ПАРЕШ (Перун, Периш), испод њих је Парешки до. Мало даље је село Вилуси, село Жива. Ту су и Вилина пећина, Рујнова глава,(опет Рујан), Кобиљи до, Чумојевица, Џиновске капе (капиште).

ШТА СЕ ВИДИ СА ВИДОВОГ ВРХА?

.
Када се попнете на Видов врх, пуца ВИДИК.

Види се брдо Виталине, на самој обали мора, види се и Рт Кобила, на истоку су брда Требишин и Радоштак (Радгостово брдо), још источније Морињ и Морињски залив.

 Када погледате према југу, видећете село и поток Буковину. Да ли град Пераст носи име по Перуну?

Да ли је можда ту негде некада давно био Перунов храст?

Око пет километара источно од Пераста налази се село Видовићи.
У Хрватској, на левој обали Купе, постоји брдо ВИДИШЋЕ. Испод Видишћа, на источној падини, извире поток Грачаница, на западној падини извире Буковица, која се улива у реку Велику Трепчу (ТРЕБчу), која заједно са Малом Трепчом чини реку Трепчу, на којој се налази и истоимени градић.

Десетак километара западно налази се налазе брдо и река ТРЕБИЊА, а петнаестак километара северозападно град ЈасТРЕБарско.

Ово ме је подстакло да погледам шта има у близини ЈасТРЕБца, и гле чуда, јужно од ове планине, код Прокупља, налази се планина ВИДОЈЕВИЦА.

На самом крају, још један ороним нам се намеће као „контролни“, Реч је о СВЕТОЈ ПЛАНИНИ у Словенији, са највишим врхом Света гора (849м), поред кога се налази и врх Кобиљек.

Десетак километара према југу налазе се варошице СЕНТ ВИД, Моравче и Смартно, село ВИДЕМ, поток и село Буковица, а још мало јужније, само пар километара, налази се место ТРЕБЊЕ (близу Новог Места) и брдо Требетна.

Десет километара источно од Свете планине налази се град ТРБОВЉЕ, које се, веома вероватно првобитно звало ТРЕБОВЉЕ.

Ето нама и Свете планине и Светог Вида и требишта.

Када све ово упоредите са претходно реченим добијате јасну једначину: ОЗРЕН = СВЕТА ПЛАНИНА = ВИДОВА ПЛАНИНА.

ШТА СВЕ ОВО ЗНАЧИ?

Постоје легенде које кажу да су око паганских словенских светилишта обавезно стражариле девојке.

Зато није никакво чудо што смо код свих Озрена, Озринића, Оздренца као и Видуше и Видовог врха, Видишча и Видојевице нашли по неку Стражевицу, Стрежевицу, Стријежевицу, Стражевац, Стрежевац, Стражу и сл. То су по правилу брда, има једно слично и код Београда.

Ако сада изведемо статистику, израчунамо колико се често на истом локалитету јављају Озрен и Вид, добићемо висок проценат. Видели смо да су и остали чланови словенске божанске породице често у близини.Уз сваки од Озрена а и код Озринића и Оздријена, нашли смо ТРЕБИШТЕ, место жртвовања, а нашли смо га и код Видуше, Видовог врха и Видишча. Изузетака нема. (Могуће је да су топоними Трбушани, Трбуовица, Трбушнице и сл. некада били Требушани, Требовице, Требушнице, ову претпоставку нам дозвољава близина словеначког Трбовља и Свете планине).

 Изгледа сасвим вероватно да су географски појмови са именом ТРЕПЧА, некада били ТРЕБЧА, нашли смо Горњу Трепчу у Шумадији, Трепчу на Косову и реку и градић Трепчу у Хрватској.

Могуће је да и ЈасТРЕБац и ЈасТРЕБарско крију места паганских жртвеника,

ТРЕБИШТА (Према легенди, Свети Сава је давао географским појмовима имена птица.).

Нашли смо и неколико капишта, Капеш, Џиновске капе, Влашке капе, Капић и два села са именом Бован поред различитих Озрена, претпостављам да су се ту налазили кипови паганских идола.

Чињенице говоре да постоје топоними, ороними и хидроними са веома старим, древним именина.

Пример за то је Дунав, чије је име прастаро.

 Са друге стране, постоје и они чија су имена, услед промене историјских околности, промењена.

Те промене су некада радикалне, ново и старо име немају никакве везе (на пр. старо име града Ћуприје је било Тројан, Никшић је био Оногошт, Владичин Хан се звао Иногошт).

Понекад, ново име сачува неки траг значења старог имена (Озрен код Сокобање, који се раније звао Видин, је баш добар пример за овакву промену, јер зрети значи видети), па се старо име може некако тражити по смислу.

У неким случајевима, старо име се деформише, понеко слово се дода или изостави (на пример Калина постане Кална, Каљина, Каона или Халина, често Кал), те тако губи првобитно значење и добија ново.

 Истим „механизмом“ Перуњ је могао постати Прењ, Перуница-Поружница, Витор постати Виситор.

.

.Ево нас на крају овог необичног истраживања. Откривене су неке тајне и прочитане неке странице заборављене историје наших предака, повезнице наших народа, раздељеног различитим нашим сопственим и интересима многих других народа. Можда нам, ове нове старине помогну, да једни друге погледамо нешто другачије, са много више разумевања, док гледамо кроз прозоре нашег заједничког порекла, начина живљења и на крају заједничке вере! Велика захвалност ауторки и свима који су учествовали у њеном раду!

-фото Видуша – Википедија

Текст приредила Верица Стојиљковић

Подари ми Боже живота,
још један дан.
Нека буде: светао,
сунчан, радостан.
Небеском светлошћу
окупан.
Стваран, а неухватљив
као сан!
Да сагледам живот
свој целокупан.
Од зачећа до кончине,
да видим шта то мене брине?
Због кога сам тужан
и због кога сузе роним?
Како завесу заблуда
са очију Духовних
да склоним?
На који начин да се молим?
Како себе и ближње да волим?
Господе помози ми да разумем
зашто уопште постојим!?
Која је Твоја, за мене
промисао?
Како да живот овај безличан,
добије смисао?
Џабе сам растао и ваздух удисао,
ако ми време дато за спасење
оде у бесмисао.
Иии, од чега Боже треба да се клоним
и од кога то дарове да склоним?
Како да их умножим
и коме да их поклоним?
Како да послушам,
а да се никоме, сем Теби
не покорим?
Кога Мили Боже,
Од овог ништавила какав сам
треба да створим?
Одговор не знам,
зато Ти се молим…
Помози ми, желим да постојим!

Фото: Молитва је чудо; Википедија

Кога носиш под срцем, мајко?
Носиш ли орла ил’ сужња сиња?
Носиш ли птића што се кобеља
ил’ поносита за земљу сина?
.
Кога носиш царице света?
Рађаш ли земљи дива војника,
траг само, што тихо бледи,
ил’ светог ратника и осветника?
.
Ко дише с тобом под срцем твојим?
Изданак лозе са небом ткане,
тихи поток што прође само
ил’ витез громки за тешке дане?
.
Српске су мајке рађале вазда
ратника, војводу, цара и свеца
малени беху док куца срце,
Христ се радује, гле, стижу деца!
.
И сваки откуцај њезина срца
даје тићу светлост и крила
мајка га њише, отац их грли,
дете је цвет њиховог била!
.
Рађајте мајке све јабланове,
високо горе нек’ чела сежу,
дајте им понос у груди мушке
а корен свој нек’ с небом вежу.
.
Српско је дете још од малена
дато да буде бедем и дуб,
ти си му, мајчице, извор и стена
звоно вери а српству стуб!

За све српске мајке, мученице, прегалнице, изгаралице,
чуваре и покретаче, вековне стубове куће и покровитеље љубави

Фото: Србска мајка; Википедија