Не могу те пустити у мој свет.

Он је саткан од стаклених фигурица,
Тако сјајан и нежан,
Али осетљив и ломљив.

Не могу те пустити у мој свет,

Јер ти желиш да га мењаш,
Да помераш фигурице,
Да их бојиш, обасјаваш.

Не могу те пустити у мој свет,

Јер он може сам да сија,
Да свира, плеше
Да ћути и сања.

Не могу те пустити у мој свет,

Док стакло не постане дијамант,
Док осетљиве фигурице
Не буду довољно јаке и неломљиве.

Не могу те пустити у мој свет,

Док не осетиш његов сјај и снагу,
Док не научиш
да посматраш без додира,
Да га волиш без тражења,
Да будеш у њему као део њега самог.

Не могу те пустити у мој свет.
Не, за сада – не.

Негде на путу…. 04.05.2013.

Фото: Мој свет; Википедија

Облаци висе, тешки ко грех,
на небу сивом, нестао осмех.
Облаци ћуте, кап кише сија,
ко да сумња сумњу по небу вија.
.
Ветар ме пита у шта верујем,
а ја ћутим, све мање смем.
Људи пролазе, свак сваком смета,
са сенком у очимма – тајна мета.
.
Сумњам у јутро, сумњам у ноћ,
у глас што ми шапуће да имам моћ.
Сумњам у речи и додир благ,
јер често лажан зна бити траг.
.
И љубав је сумњива, ко стари филм,
са изгребаним крајем, само дим.
Ко рука што се пружа из сна,
а кад је такнеш, нестати зна.
.
Па стојим, гледам, дан ми се стего,
у мени шкрипи, радо би лего.
Сиво ме гледа са неба свод,
дан сумњив – а ипак мој род.

Фото: Сумња; Википедија

За кога цвеће процвета све?

Зар не за око оног ко посматра то?

.

За кога носи мирис и Божанске боје?

За срце твоје и моје.

.

Извод из песмњ Мирис божанског –  збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Слика-Дима Дмитрев

Приредила Верица Стојиљковић

И дође да обоји свет бојама красним

у оку се рефлектују светови сви,

чаробница мислима успаванку пева,

Јесен зри!

време је!

.

Фото из галерије Србског Журнала

Приредила Верица Стојиљковић

-Песма о Аними и Анимусу

Сретао сам је у Финској када се купала у леду, у Ирану потпуно занесену Заратрустром, у Израиљу када је од воде правила вино, у Чилеу док је певала успињући се на Анде да дохвати Сунце и Време, у Плани-ни када је смиривала муње, у Тијанији где је сакупила сву расположиву снагу у одлуку, и подигла катану смерујући ка Егодрагу. Наставио сам да је виђам у свакој жени и сваком мушкарцу, чак и кад смо причаније потпуно утишали.Каква жена! Достојна свег поштовања, потпуно смисленa, сјајноока, о-лујна!

Данас, сваког Витеза Праисконог Реда, пут води у Егодраг. Покрет!: Тиии-јање – Извор Витеза Праисконог Реда, Луч-ани, где бременита Белица клиже у поља и Мораву – мутну и љуту, Јелен-до, где раздвајају и уби-ја-ју планину, а ослобађају демоне, Овчар-бања, где дотиче топла рачва воде испод Овчара, загрејана у његовом вулкану, Каблар и пећине које вуку душу у своје дубоке дубине; манастири.- Хи – ОвчарКаблар – ландар, затим округло Међу-вршје, углављено између врхова, потом Ча-чак, па Ми-лан-овац, Руд-ник, Јар-мен-овци, То-пола, Звезда-ра… Задржи се у шумама Звездаре. Задржи се док ти се не пројаве Вечност и исцељење. На Звездари одлучи! Још можеш да одустанеш. После следећег корака то више није могуће. Тада стижеш у Егодраг, дробилицу ега – центар велике битке за ослобођење себе и за ослобођење света.

И говорио сам јој: – Пиши слободно, пиши још слободније. Никога и ничега се не плаши. Ти си суптилан, али уздржан писац. Уздржаност је кочница. Лепота коју ћеш осетити ослобођењем те затомљене снаге преплавиће цело твоје биће. Преплавиће љубитеље твојих речи. Како си толико слична мени, а како смо различити!

Гледао сам Небо, гледао звезде. У Тијању то радим свако звездано вече. Можеш и ти, можемо заједно. Испружи руке према висинама, поздрави се са Богом и захвали му. И на крају прошапутај: “Хвала ти, мој Јоване, љубим те.“ А ја ћу рећи: “Хвала ти, моја КаааринаТ, љубим ти срце“. Ако буде довољно тихо чућу те свакако. И ти ћеш чути мене. Утоми страх док ми то говориш. И ја ћу устукнути своје звери. Пиши слободно, још слободније, пиши о свему што долази из ризница твоје душе. Ти си моје ја, ја сам твоје ти.

Онда ће се десити нешто са нашим животима, са нашим зачараним снима. Треперење…
Дејства Сврхе ће бити јасно разлучена из силине божанског сјаја, и ми ћемо их потпуно разумети, свако појединачно. Онда ћемо се, као на Прапочелу, играти на обали Велике реке, можемо се залетети и у њу заронити, и поново улити и утопити у Општу хармонију.

Ох, колико сам мислио на тебе у Луч-анима (Лучани – светлост Ане), ох, колико сам мислио на тебе када сам дошао у Ча-ча-к (Градац)! Обузет Љубављу, искушавам силину светова које ми издашно дарива и показује десни канал у мозгу: свет Заратустре, Вечност Аватара, Божанство Парабогиње са три лика, подизања дејства – степен по степен (вода у вино, права Вода у право Вино), пунина и сјај садашњег трена.
КаааринаТ, повуци катану!

Фото: Самурајка; Википедија

И зенице моје стапају се
са зеницама драгим…
и очи ми те личе
на изворе непресушне, планинске
што теку кроз овај свет
радосно и искрено
хрлећи у сусрет своме Ушћу.
И искра Љубави гори у мени
а душа моја Живота жељна
тражи и Светлост препознаје
у Чистоти очију дечјих.

Фото: ВП; Процветало …

041
Јесење се вагре
У вилинку љубави
Сливају

042
Јесења вилинка
Низ поље месечине
И сетна песма
Звезданих јата

043
Желим
Да сви једном
Будемо бољи
Но што јесмо!

044
Славим Те, и љубим,
Створитељу мој!

045
Сви блжњи моји,
То сам, уистини, –
Ја Сам!

046
Зрикавци зрикањем својим
Већ успаваше звездана јата
У капи месечеве росе

047
Путовао сам, гле!
До најудаљенијих
Звезданих јата,
И познао свим бићем,
Уистини,
Да Љубав божанска
Свима световима
Влада!

048
О, како љубим!
Све што дише,
И снева,
У Правасељени!

049
Сви сте, ви, гле!
У срцу мојему –
Љубав моја!

050
Љубав је Светлост;
Љубав је Живот;
Љубав је Бог!

051
Љубав нема супротности;
Јер ништа не стоји
Наспрам љубави,
Нити ишта може
Против Љубави!

052
Постоји само Дејство;
Вештаство је привид!

053
Извор Светлости
Јесте Љубав!

054
Извор Љубави
Јесте Бог –
Створитељ Свесилни!

055
Све што Ум замисли,
То већ бива!

056
Пролаз постоји
Кроз Суштаство Духа

057
Све божанске душе
Обујима и озарује
Божја Љубав жива

058
Над свим што јесте и бива,
Гле! Ум божански
Бдије!

059
Знања су
У сне моје
Уткана

Пре рођења мога

060
Тишину векова
Сликам
На унутрашњој страни
Сна

Фото: Фототека Србског Журнала

Ево ме на Каблар планини
и високој стени.
Испред мене, на све стране,
пуцају видици:

на југу Орлова
и Тијанија мистична,
на западу назирем Луч-Ане,

на северу вредни
ратари Врнчана
беру малине
и вилине косице,

на југу Овчар,
завојнице З. Мораве,
иза Чачак.

Изнад мене бели кумулуси
и Жарко Сјајко.
Дугачки видици су иза-зов:
треба донети Одлуку
и створити Дело.

Сакупих гране
од тринаест врста биљака
и запалих Ватру.
Увек сам био и остао
помало Пир-О-Ман.

Изгоре ватра – остаде пепео.
Иза свега што изгори
остаје пепео-
видљиви доказ Једноте.

Фото: ВП; фототека Србског Журнала

Питања много
Одговор увек неко тражи
Понекад бих побегао
Где се не крију лажи
.
Мислима тутњи реч
Стегне ми душу
Као да је живот меч
А живот је реч
.
На лицу се види
Са усана чита
Из очију говоре
Лажне године
И истине

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Ти то само мислиш
Да су велике ријечи
исто што и велика д‌јела
.
Да је богатство
срећа
Да је смрт
од живота гора
.
Да је сјевер
увијек негђе
тамо горе
.
Да осмијех
не ствара боре
.
Ти то само мислиш
да је сунце жуте боје
И да се храбри
Никада
Ничега не боје
.
Да тишина
понекад није
највећи крик
.
Да је љепота
баш онаква
каквом је чутимо
Да је души мир
када шутимо
.
Ти то само мислиш
да је некада
за нешто касно
а некада прерано
.
Да понекад
превише није
Ни оно ништа
Ни оно мало
.
Ти то само мислиш
да нешто знаш
А појма немаш
колико тајни
у склопљеном
оку спава
.
Чак ни вода
из оцеана
У руци твојој
није више плава
.
Није све онако
како мислиш да јесте
.
У животу ћеш
горко платити
јефтине грешке
заблуде скупе
и погрешне људе
.
Оне
Који те ријечима купе
а ђелима губе
.
Наше су очи
опсјена души
Робови преваре
обмана и лажи
.
Када истину тражиш
срцем тражи
.
Свјетлост своју
не дај туђој тмини
Јер није све онако
како ти се чини

Фото: Сунце; Википедија