У врели дан, сам застала,
да л додиром ил погледом,
збуњено очарана, не знам!
У врели дан, на улици, једног града
Нестварно је преда мном срна стајала.
.
Немушто је говорила да слободно хода
негдашњим пропланцима свога крда
и да могу да јој се придружим, ако желим.
.
И пролазисмо поред дрвећа и високих трава,
Кроз ветрове што носили су прхуте птица.
–
,,Види реку Белу“ рече она!
Дуго сам чеекала, чувала те док си спавала.
Сад сећај се, како беше пре еона.,,
.
У врели дан пред очима мојим нестаде.
Позвах је!
Зачуо се само глас далеки.
,, Довела сам те да разбудиш се!
И ево,
Добро је сад све.“

Фото: Срна; Википедија

Као вучица
Рањена,љубави гладна и
Од чопора остављена
Дозиваш ме урликом
Са тамне стране мјесеца.

Плашиш мале ноћне птице
Уснуле на мом јастуку,
Отресаш са грана презреле смокве,
И газиш уснуле шкољке у пијеску –
На заборављеној обали.

Као вучица,
Рањена по ко зна који пут
Поносно носиш љубав у очима
И пожуду у зубима,
У грудима пјесму.

Цијепаш урликом ноћ
Као знојни чаршав
Док лептири беспомоћно
Лебде над стомаком.

И тако, из ноћи у ноћ –
Као гладна вучица
Урличеш моје име
С тамне стране мјесеца..

Облаци као тупост баршуна,
оштрина звезданог крака,
трајност исклесаног мермера.
Бог громова са каменом
углачаним бичевима истине,
кроти стрме планине
и разбија стене све до мора,
да у земљи седам година остане…
И изнова изрони међ старом маховином,
чаробан и лековит – полудрaги камен.
И свет се утиша ноћас,
док ветровима брише пољане…
И тек по који удар,
чува за муњевити судар грома и живе ватре…
Трза жарним рукама, распршује таму…
Дажд што гони црнило све до месечине,
осликава ноћ пламеним стрелама,
покривен капом невремена.
Раздели стабло на пола,
да сутра ново изникне…
И њега самог наново крстише,
и jеднако часно име му дариваше.
И настави небом да влада,
ратничка срца да снажи!
И док маљ ка земљи продире,
кроз векове се оцртава олујни хоризонт…
Кичица – разарајући пламен!

Фото: Небо; Википедија

„Човек мора да се пробуди, промени и очисти од грехова… Све то је могуће… Ми смо жива, чулна и мислећа бића. Земаљски човек нема слободну вољу, он мисли да је има… Он се рађа, живи и умире, али не носи у себи живот… Он је ’Човек-облик’, његов Дух пада у материјално, сан Духа му је због тога све дубљи, а стање му је све несвесније. Његова свест је испуњена димом, и страшћу, и жељама… Његова свест је у несвести.“

„Али човек може и треба да превазиђе то стање несвесности свести!“

„Они ће остати ’слепи’ докле год њихово срце не привуче себи ум. Повезаност срца и ума је корен духовног раста. Тајна мудрости је у љубави. Када пробуде спавајућег у себи, и они ће се пробудити.“

Одломак књиге – Плави камен

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Јесење време –
заразно ко општа болест.
Жбун без сенке,
У новој моди
Усамљен стоји
Ко сведок подлости.
Смеће разбацано
Небо ниско –
тако ниско
да се чини
да одатле река
излива непогоду.
.
Изненађена падох
под окриље
громогласне кише.
Пљусак –
дрзак, увредљив,
кап по кап
удара ми лице
у блато.
Све ниже
и ниже.
.
Брзоплете
лајаве
капи
непромишљене
са прозора
плету трачеве.
Замршене.
Ужурбано пореде.
С капије
Прстом упиру
У моје зене.
Нелогично.
Између лепих дана
Влажне бирају.
.
Небо је модро
Звезда нема.
Пола године
сунце не сија.
.
Жбун се могао дотерати.
Али прихватио је моду –
Горде речи
поређења по новој мери,
сво зло и хладноћу…
непромишљено, у ходу.
.
А ја сам шапутала жбуну
једноставне ,старе молитве.
Али –
уследила је тишина
јача од тутњаве топа.
.
Мећава ме
Без милости
Оковала.
Снегом покрила
све стазе
и трагове стопа.
.
Зима ми је
донела поруку
Ко услужном псу:
„У белој пустињи,
леденој
не види се светлост времена“
.
Разлог ми је
срећа
за сутрашње бриге.
.
Е, животе
Суђено ми је
да душа, напета,
ране лечи
на заборављеном
комаду леда.
.
И шта ће бити –
и неће десити –
Шест месеци
сунца нема.
.
Боже,
услиши моју молитву:
Да мећава –
заувек буде
пометена.

Фото: Ј. Стефан – Модро небо; Википедија

Ноћас сам био весело дете у Индији
Качио се за Месец са другом децом
Бројао и гуркао мале беле кумулусе
Који лакашно мирно пловљаху небом
И јуркао лептире велике као папагаји
.
Посматрах садуе у белим хаљинама
Што се лако у лепе птице претварају
Јогин у пећини косе сплетене у пунђу
Тамнопут жилав врло снажних мишића
Гледао ме дуго продорно мојим очима
.
Друга пећина – дугачка стара кундалини
Упиљи ме и палацну двокраким језиком
У трену ми избуди свих девет жив-вира
Хладном водом са извора угасих ватру
Из уста љутог ричућег локалног змаја
.
Од воде се пробудих потпуно мокар
Мокри су били и кревет и постељина
И сви бочни зидови и под и таваница
Пробудих се натопљен Водом Живота
Што животворно тече и јавом и сном

Фото: Метође на Копаонику; Википедија

живот што на тебе непозван насрне
твој више и није свака звер ту сврне

опет истим послом опет тебе гања
опет нерви опет немогућа стања

а свевишњи гледа без страха без геста
у реч да се склониш ни ту нема места

опет јурну теби с упереним прстом
опет свви у праву опет ти пред крстом

Фото: Роба са ниском ценом; Википедија

°по мотиву М. Настасијевића

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим, коме судим?
Синоћ је апостоле послала
да прекрију чемерне груди.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој закопане гласове –
испод површине не чује се
ниједан мој крик, нити вапај.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој сломљене наочаре.
И фарбу за твоју седу косу
и пар твојих старих ципела.
.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим овога часа?
Пропашћу, спаси нам душу
кад није нам другог спаса.

Фото: Мерашка јама; Википедија

Од смиља жући
Сним

Не видим се
Од злобиља
Врим
У корову опрљен

Колевка ми
У рову
Не чујем
Од лелека

Бдим

Тргнем се
Опет јека
Међ злобљем
Падам

Фото: Пикасова слика – Сан; Википедија

слатка вода
свепроточна
руке змије
домчуварне
.
бедракланци
недолетно
слатки ланци
непорочна
.
расцвет усне
ноћ што траје
сање луде
неостварне
.
безобална
сад ме крије
вода срца
вирје врело
.
јутро мами
кад се вратим
змијоплетно
разгор луди
твоје тело

Фото: Из објаве аутора