После кише

Потражи дугу

Помаже сваком ко тражи живот нов

Наше жеље допиру до ње

У један трен

И ту се у њеном спектру претворе

У колорит њен

ПРОЂЕШ ЛИ ИСПОД ДУГЕ

ИСПУНИЋЕ ТИ СЕ ЖЕЉА

.

Прохтеве своје усмери на циљ

Које можеш

Које можеш да досегнеш својом руком

.

Са оне стране дуге нема више

Ни бола

Ни туге

Већ само среће која зове оне

Што желе боје

За ново светло

У нас не мањка чега није –

Из ничега се наврши и прелије!

.

У нас погинули никада није пао,

Тек у звезду на небу се загледао.

.

Од нас обично од трпезе у рат оду

Као на извор по хладну воду.

.

Из рата се врате мртви ил’ живи

Као да су били за машином ил’ на њиви.

.

У нас све је како другде није –

Умре се само кад те твој убије!

 

Падају брезе беле
и цела шума сабласно сја.
И лете к небу брезе стреле,
гори свемир светлошћу страшном
и срце моје на ломачи звезда.
Гори, срце!
Лудо срце,
светло срце, црно срце!
Горите ,руке, крила моја,
над тамом ума
из које винусмо се ми.
Вију се небом брезе беле
и руши се небо од смеха лудог,
и падају светлости,
и падају звезде
у понор мојих груди.
Гори срце, светло срце,
над тамом ума
из које спасисмо се ми!

 

А ја бих да се играм са птицама.
Ја бих да хватам расуте маслачке.
Ја бих да певам бесмртницима,
да трчим пољима, јурим поточњаке.

.

Ја бих да дишем некако јаче.
Да ширим плућа, да хватам зраке.
Ја бих да играм, да горим, плачем,
мазим девојчице, милујем дечаке

.

Ја бих лептирима да шарам крила.
Да проспем боје мазане маком.
Да насмејем се к’о добра вила
и поспем људе радосним прахом

.

Ја бих, ето, да здушно живим.
Да будем друга мраву и цвету.
да знају ме звезде и зрикци мили,
радост човеку и светлост свету.

 

Шта да урадиш да спасиш Србију?
.
 Не, то неће бити писање Азбуком или србовање о

нама као најстаријем роду (иако истина али друга и

дуга је тема којом се бавимо на овом блогу). Нити ће

то бити религиозност.
.
 Неће значити иконе и црква ни њени пи ар менаџери

што воле црну боју. Неће то бити ни политикарење

(политикарање), ни квази уметност. Нити наука а ни

спорт. Неће то бити ни умишљање неког знања иако

га можда и поседујеш.

.

Нити мудрост свега. Нити новац који је добар слуга а

зао господар. Нити ће то бити позиви на борбу против

једних а можда и других. Јер некако увек се ту нешто

уско интересно мота. Да би један Храст порастао до

славе своје, морао је да буде жир прво, морао је да

уђе дубоко у земљу. Да пронађе снагу коју није знао

да има. Да се избори против мрака, мраза и свиња. Да

кад угледа светло дуплом снагом хрли ка небу. Да

Сунце и ветар воли. Да кишу благослови. Док једног

дана не постане Громовника понос.

.

Нема разлике између Храста и Србина. Уђи у мрак.

Суочи се са њим. Са мразом око себе и Свињама које

би да те прождеру. Победи. Ближњег воли и свакако

помози јер је твој. Ти немаш никога до ближњег око

себе. Човек је Човеку Вук али и Светац. И Створитељ.
.
 Не прљај, не мрзи. Живи Истину и Правду. Стани увек

иза оног што је добро. Лепоту гаји у сваком облику. Не

плаши се никога. Промени свест из кукавице и

слабића или паразита. Промени у Човека. А

Човек…Човек је Творца син…

 

 

Да ли знаш

да у мору тражих ти глас,

мало зрно љубави

и зрак сунца за нас

.

Да ли знаш

да нежно те купам

пупољцима речи

и да по теби капље

заљубљени дах

.

Сретох се с тобом

у божански час,

и заплесасмо

да ли знаш…?

.

-збирка „Паун на недрима“-

Моји преци храбри људи
од племена славних Kуча,
ко још може да их куди
то су лозе Мрњавчевића.
Димитрија славе моји
борбеност им снага, Вера,
сваку грану стабла волим
ја сам борац храброг пера.
Имам мане и врлине,
мана ми је нежно срце,
снага – понос домовине,
ја сам дете Kосанице.
Дете сам у срцу још те,
не дам дете да нестане,
борац правде, дух ми поштен,
данас, сутра, ал и лане.
Зар и могу бити друго
када носим старих знање,
срце иде Јужном пругом
правда је и благостање.
То сам што сам, то ћу остат
док је века и векова,
друго никад нећу постат,
ја сам ћерка Филипова!