Поема Санлаиле Невидљиве

Мој Боже! Мој Боже! Наш Боже!

Он, напуњен мојим очима,

Можда, одлази иза Заветне дуге…

Можда је његов пинеал-сат

Сасма исправио спиралу

Овог времена његовог дејства,

И, можда, он неће, иакo познаје ту тајну,

Да је увије уз вечну осовину.

Или се ужелео  дугачког Пута?

Или је Пут тако заносан и заводљив

Да му је немогуће одолети?

Или му је досадиo коров

Људских не-моралних начела?
.

Куда да идем и кога другог да тражим?

Он ме је у трену тренцијатом познао.

И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.

И, гледајући трооко, јасно је говорио:

Можемо ли се изборити са опсеном света?

И говорио је: Зашто си толико тврд

И зашто си се толико поткочио, о мој боле!?

.

Онда ме је саставио у снажном загрљају

Да су прорадиле све моје грлилице,

И све миловалице, и све љубилице,

А бројеви вечног-космичког сата

Муњевито су се смењивали, смењивали.
.

И ја сам срцем познала њега.

И ја сам њега познала у чаробном трену.

То може да посведочи

 Наша прва заједничка слика

Слика вечног осмеха

И дубоке радости препознавања.

Мислила сам како би било лепо

Да то траје, устраје, у недоглед.

И молилице сам слала Богу,

Знајући да Он много боље зна

Када ће, где, и како с нама

Поставити много већу Игру.

.

И, охрабрена, говорила сам:

Скупљај, Санлаило, стрпљивице.

И говорила сам, гледајући у Небо:

:Кога, кога, осим Бога, да тражим,

Када су моје очи испуњене њиме,

И да у њима нема трунке места

Ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,

Макар у моје очи желео боком да уђе.

.

И за-једно смо кроз Пев говорили:

Не моли већ стварај нове Васељене свести.

…И плакала сам, смејући се, смејући се

Испуњена вечном радошћу сазнања.

-на слици Храст Мудрац-

Не убијајте реке тако вам Перуна,

тако вам богиње Весне, Световида,

на убијајте реке, моле славуји,

не убијајте моле вас косови и жуне,

не убијајте то лепоте чудо,

матицу која као време хуји,

не убијајте реке улудо.

 .

Не убијајте,

моли се под буквом врутак,

моли се у виру дрвени белутак,

моле се маховине зелена руна.

У реци се купа богињица Весна,

њоме плове сплавови Световида,

она се прелива као перје жуна.

 .

Реке су љубимице седога Перуна,

не убијајте њихов шум и жубор,

не убијајте, тако вам песника,

река је небесница,

не убијајте је, тако вам звезда и птица.

Предци моји славни, ти корени мили,
Вазда храбри били, никада молили,
За све што им треба сами се борили,
Са своје две руке чуда направили.

.

Од тирана сваког свој дом су бранили,
Никада на слабог нису ударили,
Слободу су своју највише волели,
Окове душмана никада љубили.

.

Сав живот на свету једнако ценили,
А пчелу и орла посебно славили,
За свако рођење дрво посадили,
Да би им потомци јаки, мудри били.

.

Широка пространства дом су њихов била,
Сваки комад земље к’о мајчица мила,
Једино природа њима знана сила,
Поштоваше ју је, она их хранила.

.

У тешка времена образ сачували,
А част и поштење никад проћердали,
За своје потомке завет оставили,
Да нит правог пута не би изгубили.

.

Оставимо и ми деци нашој исто,
Наслеђе да од нас узму на се чисто,
Да дугове наше не враћају прво,
У живот да крену као младо дрво.

-слика- Всеволод Иванов-

 

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

 – Застава Лужичких Срба –

 

Србин сам и то ћу остати

Србин сам и то ћу остати,

Србином се до своје смрти звати

и у српској земљи, само у њој,

кад смрт позове наћи мир свој…

.

Заједно са својом браћом, а не сам,

спаваћу мирно свој последњи сан

у храму белих зидова,

у сну вечном без снова…

.

Српски храм, земља српска,

туђа би ми била мрска,

Србин неће заборавити на мене,

да ме у својој молитви спомене…

.

Како бих сам могао бити у туђем крају,

кад ме овде сви познају,

спаваћу са Србима мртвим свим

са осмехом тихим, блаженим…!

.

Крст српски с настрешницом малом,

поставите на гробу мом,

јер Србин сам својим бићем целим

па то и по смрти остати желим…

 

На слици древна лужичкосрбска тврђава у Радушу, након обнове

Извор – Пројекат Растко-Лужица

Руј је обасјао камените стене
из унутрашњости му светлост расте
нада, чекање, ишчекивање, све гори
плам једноте у мени твоје лице твори!
.
Ткам те од свих сећања из времена давних
оваплоћујем те из праискона еона
тебе, који ме никада издао ниси,
тебе, који једина љубав ти си!
.
И руке ти ширим, у недоглед гледам
са тобом у себи заувек живим,
живим за обоје!
.
Руј се претвара у лице твоје
небо је боје хаљине моје,
пољубац душа и стаза од цвећа,
заувек да ме на тебе сећа!

Дан се немарно примицао чекајући ноћ да скупи звезде под скут. Увек јој нека измакне: ситне су, непослушне, жељне неког новог неба и сигурне у моћ свог сјаја; неискусне да би знале да су само мали кристали на круни Краљице ноћи, а да небо, са првим зраком сунца постаје несигурно место за њих.

Са плаштом којим их је обавила, ноћ је уронила у вртлог ушћа, места где се састају две реке. Скровиште је нашла недалеко од Савиног извора до кога води стрм, каменит пут којим људи ретко пролазе. И она је хтела мир и самоћу, јер се за време свог столовања нагледа и наслуша свега-немила, недрага, љубавних заклињања, борби змајева; опије се трком дивљих коња, сокова лековитих трава, моћима исцелитеља…

Једног таквог свитања, кад сан походи свом снагом, певала сам неспаванку. Тихо, али довољно гласно да мисао стигне до васионе. Њој не треба продоран глас, већ онај који долази из срца, јер се само такав, може упустити у борбу са седмоглавим змајем рођеним кад се проклетство спустило на седам светлих круна. Прождирао је своју децу и то ону најбољу, јер су га угрожавала. Знао је, ако одрасту и ојачају да ће отворити седмора врата и на свака поставити по круну која пребива у срцима њиховим. Његова су, али непокорна! Туђа деца га се у почетку плаше, али зато му се, касније, клањају. То му даје снагу и храни га. Њихова срца гаје лешинаре које ће ослободити чим му опасност запрети, и трунку прашине, довољну да сваку рану загноји.

Са маскама на ружним лицима они бивствују у нашим домовима као да су њихови, хранећи се плодовима нашег рада и зноја. Њихов смех сеје клице чудног растиња, ни налик расцветалом дрвету шљиве; огрезли у пороцима, затварају прозоре пред сваком лепом речју која се одбија и лети право змају, где бива погажена његовим незграпним стопалима. Слуге своје вере!

Речи неспаванки се преплићу. Осећам их, да… Допиру из многих срца несмирених над празним колевкама; чујем их у звекету оружја војника чији духови вековима лутају изнад утврђења; чујем их у молитвама испосника, у науку дедова који говоре кроз покољења, у плачу мајки страдалника, у срушеним сновима оних које је змај прогутао…

Нећу заспати, јер бојим се свануће дан у коме ће све оно што певамо усрдно и тихо, постати стварност; пропустићу време у коме ће речи неспаванке отворити пут онима који долазе; дан када ће братија неспавача угледати сјај на небу и кад ће нам роса опет умивати стопала, а на престолу седмоглавог змаја бити оно што на почетку беше.

Када ти дух мирно немирно скакуће

док мисли чине и расчине краљеве

многе…

запамти само један дах који стаде,

упамти само један трен и ока сјај.

.

Наде нема…

Никада је није ни било.

.

Већ само знања чистог као суза детета

о свему шта смера велика поворка

која граби ка извору живота…

Која целива цвет мудрости и држи дар

ведања.

.

Химну ми запева срце у јутро без снега.

Знало је да дух спава само на трен и

час.

Да душа јутром зари и јари као Јарило

Бели Брат.

 

Путујем.

.

Нестао ми траг са Мидгард земље…

Ери се враћам док слапови пурпура и

црвене  

сливају живот долини магова

заборављеној…

.

Хеј…имаш ли мало ватре да наквасим

жедне усне?

Или бар воде да упалим свете ватре

живота…

.

Лепота безкраја…

.

Изнедри осмехе када се нико не нада…

Ах…

.

Нема наде у боље сутра…

Јер то је зајам који никад вратити

нећеш.

Само знање, мудрост и истина.

Свепрожимајућа Творчева Љубав.

 

У дому сам свом.

Толике галаксије прелетех да бих у

кревет од кристала свој легао.  Душек

му од чистог светла… што се мрешка

као море плаветнила…

.

Сним а не спавам.

Сан о Животу без краја где постоји само

једна…једна…једна…

.

Љубав која је постала.

 

-прво објављивање песме-

Мучитељи

Мазге мамузаше

Мучки

 .

Магарци мамлазима

Матер милосну

Мукаше

 .

Муле мамише мужјаке

Мазно мумлајући

.

Масло мајсторски

Макнуше мешетари

 .

Мук мину

Мегданом метежа

 .

Мржња милину

Маглом мемљивом мутише

 .

Мила моја

Мене миловаше

Млеко и отров из попрсја

дели Шумска.

Час је видра, час хијена

час је жена, час Мајка…

Родна, плодна

обнажена, забрађена…

 .

За трен на млинском колу

кад је виде ко анђела голу

воденичар, брк засука.

Сад му мука,

крену шумом да је тражи.

 .

Међ` крошњама очас беше.

Ноге му се одузеше

од те плодне женске дојке

кикотом му тури бољке,

и оде.

 .

Скочи као веверица,

у њој јесу, многа лица.

Виђаше је сељани као травку, као пловку

веселу, невеселу, као болест мале деце

и колоне жена, како неплодност лече

травком са именом њеним.

То је жена није бајка

наша прамајка

у лепоти, у доброти

У срдости…

ШУМСКА МАЈКА.

.

-прво објављивање песме-

.

-цртеж- Велика Томић-

Било једном једно краљевство, брдовито, шумовито и пуно разних руда, па се тако и звало – Руднистан. Краљ Веселник, је био поносан и веома богат. Имао је три рудника злата, десетак рудника сребра и још много рудника разног драгог камења. Његове ризнице су биле препуне блага и није знао шта ће са њим.

Једног сунчаног и ведрог дана дође он на идеју да организује посела и весеља.  Своју децу, сво троје, је послао на учење код суседног краља, Умослава, брата своје жене, који је имао петоро деце. Тај краљ је унајмио највеће мудраце и учитеље, па  је сву децу обучавао. Пре подне су се изучавале књиге, а по подне ратничке вештине.

Тако су  краљ Веселник и краљица Безвољка остали сами, а он је много волео да се весели, нарочито да игра. И тако он одлучи да ће сваке ноћи у свом дворцу да организује песму и свирку и да позове сву младеж из државе. И тако и би.

Надалеко су се испредале приче о прославама и свиркама у Руднистану. Десетак година све је било весело и радосно. Младеж није ништа радила, само се проводила и увесељавала краља. Људи заменили ноћ за дан. Али авај, позва он свог ризничара да му изнесе свој наум: „Чувару мог блага, драги ризничару, кажи ми колико има блага у мојим ризницама. Решио сам да градим цркву од белог мермера са украсима од драгог камења, какву свет још није видео.“ Ризничар поче да муца и застајкује па тихим гласом рече: „Светли краљу, у твојим ризницама једва да има блага. Све се истрошило на весеља.“ Краљ љутито скочи са престола и громогласно рече: „Зашто ми то тек сад кажеш. Имам толике руднике, а блага нема.“ Опет ризничар замуцкујући проговори: „Светли краљу, рудника има, али рудара нема. Сва омладина је на весељима, игра и пева.“ На то ће краљ: „Ако нема рудара код нас доведите из суседних краљевстава.“ Ризничар му тихим, дрхтавим гласом рече: „Ми смо земља са највише рудника и рудара. Два краљевства источно, имају по два рудника и довољно рудара. А три краљевства на западу и немају руднике, већ гаје жито. Они и немају рудара.“ Краљ се замисли, онерасположи, отпусти ризничара и све дворјане и горко заплака онако сам. Помисли: „Е худе ли главе, великог белаја,  за десет година сам упропастио краљевство, којим су моји преци  мудро и успешно владали, а желео сам само да се проводим. Ипак сам ја краљ.“

Сутрадан позва великог мудраца Мудрослава и главног начелника за руднике Рудослава. Испричао је шта је чуо од ризничара и тражио савет. Мудрац му рече: „Светли краљу, знало се одмах да ћете покварити младеж. Ја нисам био ту, а остали нису смели да вам кажу. Сада би било најбоље да дате проглас да сви старији од 15 година дођу на трг, од сутра сваки дан, ради обуке, а да стари рудари почну да их уче. Наравно, да старине  добро наградите, јер после двадесет година тешког рада  у руднику, никоме се поново не силази доле, а камоли да учи неспретну и нерадну децу.“ Краљ се сложио и одмах издао нови закон о обавезној обуци све младежи, отворио бројне школе за рударе и за прављење накита и позвао најбоље златаре ради обуке.

Од тада је Руднистан и даље био најбогатије краљевство, а краљ је схватио да има нешто што је вредније и од злата, а то је знање. Највећи део блага је дао на отварање школа у сваком месту, а весеља је дозволио само о највећим празницима.

Ипак је човек на Земљу дошао да дела и ствара, а не само да ужива и Богу краде дане.