(М о л и т в е н а)

Господе, помилуј мене јер сам сан
међ сновима и у речи живота док
ме носи, мутна.
Три пута Ти се молим
да тајну љубави спознам
и снагу што сунчана стада сабира
и по харфи небеској звони
и да чујем сат тај што у провалији
откуцава
док космичка симфонија срце моје
у свилокос и мирту преобраћа
.
Господе, помилуј ме, срна сам са очима
кротким, јер сам дете успавано.
Три пута Тебе љубављу позивам
као жедник у пустињи, као клас росу
Твоје сунчано класје на рукама ми ниче
и светлост од светости к’о зрење живим,
јер зов су Твог гласа да све ниче
Господе, помилуј мене, грлицу на грани,
к’о лист треперим, с воћем сам зачета.
Три пута с три прста као три зраке
сунчане Теби се посвећујем и све је
вода крститељска, све је хлеб насушни,
све цвет као око анђела Твог
.
Господе, помилуј мене у плавој ризи
с миртином граном у обе руке,
с босиљком и тамјаном с Твог стабла,
са житом и просом из благословених њива
Твојих, из винограда који узру на души
и опојних кондира слатког православља.
Твоје миро истачу посвећеници,
из ледника бистре сузе анђела теку,
Псалми из грла птица и песме ветра ничу;
заветујем Ти се небом што си ми очи
свевидом населио, што си ме очовечио
Човек у човеку да бивам, Оче наш на
небесима
Плаштаницу Светомајке да ткам
Скуте да вечно док трајем земно љубим
Твог Богосина
.
Молим Ти се, молим Ти се стопуто,
усне су ми затрептало јеванђељско лишће,
Руке к Теби кад пружам, јер си истовремено
ја у мени,
Боже, само срцем досегнута си Висина

Фото: Манастир Раковица; Википедија

Човек тражи спокој по свету,
Крстарећи, као птица у лету.
Када га и тамо сретну немири,
Врати се пореклу, да душу смири.
.
Била сам и ја као срна рањена,
Трпећи чекала, да се деси промена.
Све покушала да би живот улепшала.
Да лека има, све бих на свету дала.
.
Не помажу ни биљке из Божје апотеке,
Док се биће храбро са собом не сретне
Па на свом путу сасади жељено цвеће.
Ето пута за проналажење среће.
.
Када направимо ред у погледу на свет,
Доступан нам је сваки изникнути цвет.
Мира нема у бићима и пределима,
Ако га бића не пронађу у својим телима.
.
Ових сам дана открила случајно
Шта заправо срећу чини трајном.
То је моја највећа животна жеља,
Испунити задатак доброг родитеља.
.
Моје је дете дар анђела са неба.
Желим бити родитељ какав њему треба.
Помоћи му да што пре себе пронађе,
Мир и светлост у својој души нађе.

Фото: Фототека Србског Журнала

Свуда у сва чети’ри смера
око тебе атмосфера.
.
То је ваздух који дишеш
то је мирис ког миришеш
то је сунце то су кише
то је ветар који брише
.
и дим што на кашаљ тера
-то се зове атмосфера.
.
Где су деца нешто тужна
ту је атмосфера ружна
а када се дете смеје
-ко сунце да греје.

Фото: Фототека Србског Журнала

нема живота и да нема смрти
где би човек душу где тело да сврти

шта га то веселог далеко од раја
у небеса диже и са земљом спаја

и док свакодневно излази из коже
да ли се животи убрзано множе

од тајне рођења па до тајне смрти
каква чуда чини да ли ишта слути

и шта је са животом? бежећи од краја
испаде да вечност Ништа с Ничим спаја

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Фототека Србског Журнала

Тама силна
Притиснула Земљу
Ал’ пупољци бијели
Миришу на радост
На бојном пољу
Ко Кошаре некад
Кад божури миришу
На младост
У пољу од трешњиног цвијета
Један хајдук
Своју сабљу оштри
Спреман је за битку
Свих битки
Потез мора бити прецизан
И јак
Погодити у центар
О јуначе не одступај ни метар
И зби се
Ал’ нема крви
А нема ни бола
Само крик свих утвара и звјери
Унутрашњег бића
Распршише се сјенке
Замириса трешња
Хајдук своју сабљу
Опаса за појас
И крену стазом бијелих двора
Пурпурних и седефних зора
О Оче радуј му се….

Фото: Фототека Србског Журнала

Не признајем ништа ако није магично

Сама душа магију ствара

Својим делима по Истини и Праву

– рече вила запис свој у етру

Изван света где стварају се звезде

Где су мисли оживеле чуда!

-слика Дима Дмитрев-

-приредила Верица Стојиљковић-

У мрклим тренима кад падне мрена и све црно ти ум покрије,

 чак и кад дође најцрња сена, 

у теби и даље срце бије.

.

Не хаје оно за мрачне сне

нит’ брине шта неко отети хте.

Куца у ритму, куца јер мора!

То му је једина праведна зора.

.

И кад све нестане…

.

И Све црно у облику без краја… 

Куља и хучи, лавина зла.

Људи се мењају у страху и боли

Звона не звоне ником ко воли…

.

А само трен и магновење!

За вечност и искру.

За живот и песму.

За Љубав тај једини плам…

.

То искра се у теби буди.

Не брине што наизглед нема људи.

Доћи ће…

Кад све утихне.

.

Стих вечности не може престати,

Ватра живота никада не гасне.

Жива никад не пресуши вода,

нити умиреш Човече од Бога.

.

Нестаје опсена!

Диже се копрена,

Престаје мора.

.

Извор-Звезда Род

-приредила Верица Стојиљковић-

Спотичем се о догађаје.
понекад и о људе.
.
Све је тако порозно
и поразно.
.
Измиче пред стварношћу,
али и пред илузијом…
.
Које су то вредности,
које ће одолети времену
и искушењу?
.
У свету пуном подела,
вреде само субјективна решења.
У друштву, које мисли
да је важније ИМАТИ
него БИТИ.
.
У окружењу у коме
је ЧАСТ заборављена
категорија, као и МОРАЛ
и САВЕСТ…
.
ВЕЧНОСТ је увек жива!
Запамћена у КЊИЗИ ЖИВОТА !!!

Фото: Фототека Србског Журнала

Вребно на кост чеону
Пси несити од незнани
Неумовима на умове непрелазне
На губнике злобљу свикле

Да затру грабно стрвинарски
Из неманије рђе безимене
Клицу племно животворну
Корен жилни питомуше милолисне

Рабни недоједи алосни
Угнути разливајући незакоње
Трагове утиру усковитлано
Људскости правдашке од вајкада

До мелема пелинскога
ЛелекањаТелалскога црнослуног
Нетрага недођије недовидне
У расуло.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не обећавај ми ништа.
ако не можеш запад на исток да пребациш
ако угасиш месечину
ако ти киша није песма
.
Не обећавај
ако ти загрљај
није широка степа
стисак као клисура
пољубац као додир брда и неба
.
Не обећавај,
ако не можемо на пут до звезда
ако нам извор није радост
птичје гнездо дом
ливада постеља
.
Не обећавај
љубав, брда и долине
ако ти душа није модро пространство
Убиће ме скученост
Убиће ме празнина

Фото: Фототека Србског Журнала