У мрклим тренима кад падне мрена и све црно ти ум покрије,

 чак и кад дође најцрња сена, 

у теби и даље срце бије.

.

Не хаје оно за мрачне сне

нит’ брине шта неко отети хте.

Куца у ритму, куца јер мора!

То му је једина праведна зора.

.

И кад све нестане…

.

И Све црно у облику без краја… 

Куља и хучи, лавина зла.

Људи се мењају у страху и боли

Звона не звоне ником ко воли…

.

А само трен и магновење!

За вечност и искру.

За живот и песму.

За Љубав тај једини плам…

.

То искра се у теби буди.

Не брине што наизглед нема људи.

Доћи ће…

Кад све утихне.

.

Стих вечности не може престати,

Ватра живота никада не гасне.

Жива никад не пресуши вода,

нити умиреш Човече од Бога.

.

Нестаје опсена!

Диже се копрена,

Престаје мора.

.

Извор-Звезда Род

-приредила Верица Стојиљковић-