За колевку нашу борише се вешто,
у вихору рата, Србију не даше,
судбински им дaнo, нajслaвниje место,
испред душманина што се злобни збраше.

Док је корен земље дрхтао и плак’о,
спремни беху гинут, живот дати голи,
за спас свога рода, прошли су и пак’о,
застајали нису ни кад рана боли.

Притискао груди, очај је претешки,
гледали сaв живот, где се пред њих креће,
ту у војевању, нема места грешци,
јер метак да бира никад мету неће.

Знали су рођењем шта је њима дано,
Вучица их мајка, држала на груди,
мир никада није за ратника свано,
већма су у стражи од самртне студи.

Нису знали Вуци, да ће легло срама,
отаџбина бацит на њихова плећа,
нити да ће народ у сред свога чама,
Витезов’ма својим окренути леђа.

Док се битке биле, предобри су били,
сваком живом бићу српскога порекла,
а кад мир привидни, окрену се сили,
јунаштву пресуде, зарад свог поретка.

Чак и да су знали, судбина шта носи,
у рукама багре, издајничких душа,
поново би стали, да их пламен коси,
зa Чопорску част је, вeра непресушна.

Фото: Чопор вукова; Википедија

Сећаш ли се децембарске ноћи
и плетива снежног око моје главе?
.
Плео си ми косе свежином што јаре,
уздасима топио пахуље, нестварне лепоте.
.
Покиснуше косе ко угарак црне,
дадох се у бег путем погубљене срне.

Фото: Фототека Србског Журнала

Цео нам је хоризонт у жутом грмљу, вечити цвет
као ореол снажних небеса за свет
где трагом се топи росно небо, у светле зоре
мистеријом цвета и сунца изнад поткоре
Земље, кад и мој лик налик је цвету,
страсти мирисној, што светли у небу моћном,
и у свету
А када нам сине прах сунца, пред вратима дана
са осмехом поклоним се, измаштаној јави
што је збуне невестински снови
полегнити међу травке зањихане телом
куда цвату, стидно румени цветови
и поворке мисли ојутрене сунцу зрелом
У њих криомице спустих шапат
Цвет нежан и лак
ко заогрнута свила красна
Криновима градећ младост, бели свлак
и даљине крошњи преплетених у облаке
јер осетих, корења светог удах
тишином још страсна
као ужареног песка прах.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Дивно је знати да си овде,
у ноћи, невидљив свом сну.
Поред мене усамљене
док расплићем своје бриге и
помрачене мисли као мреже
заплетене.
Наша срца плове сновима
чији се сјај осликава у бескрају
који је пред нама.
У земљи ћутања
касно је за савет и молитву.
Сенка свог духа се боји.
Ту си, где значења постају.

Фото: Фб страница – Beautiful Roses & Flowers 🌺

Путовах
И до најудаљенијих
Звезданих јата

У сновима својим

И познах све
Што се познати може
У свим световима

И видех
Да је све то
Само сан

У сновима својим

Које и будан
Сневах без сврхе

Фото: Звездано јато; Википедија

Невенчана светлост, прозор. Мрља..
Напуштање свог бића
у лету ослобођења. У миру олакшање.
.
Четкица душе слика се.
Заврнута славина, доста је вода текла..
.
Рођење пре рођења у вечности –
четворолисна детелина плаче.
.
Нема краја. Љуљашка,
мајчина тиха песма љубави,
заборав о сопству и препуштање
топлој сили музике,
у којој сам дуго плутао
стварајући се као биће!
.
Милост, радост, здравље
топи ме свим чулима душе!
Сваки бол престаје,
страх се претвара у најљубазнију доброту.
.
Бела светлост
прекрила је мрљу..

Фототека Србског Журнала

Моја песма скида декорацију своју.
Она се не дичи рухом ни накитом.
Јер украси су нашој вези препрека;
они би нас удаљили једно од другога,
и њихов би звекет заглушио твој шапат.
.
Моја песничка таштина
леже у прах пред тобом.
О песниче над песницима,
ја седим у дну ногу твојих.
Дај ми живот природан и прав,
попут свирале од трске
коју ћеш ти испунити свирком.

Фото: Фб страница – Beautiful Our World

Загребите само мало испод површине.
Видећете,
Отворе се изненада тајне шкриње.
Оне су чувари тишине.
Има на њима наталожене прашине,
али Љубав небеских размера
све за трен очисти и скине.
Нема маске, нема претварања.
У том свету лепоте
има олакшања и изобилног отварања.

Она су човеку непозната
само их је брижљиво чувао за црне дане.
Ево, дочекао је да и тај дан осване,
да се појаве све тајне претајне
и да душа полако крене у нове зоре
и нове освите јутарње.

Духовно буђење је као чуђење.
Растерети се биће и силна блага са светом подели.
Сва његова блага су искуства
и бола промери – лични примери.
Само човек треба правилно енергију да усмери
и нема више бесциљних лутања.
Прекину се сва ћутања
и појави се изненада на истом небу
невидљива путања.
Кад човек јасно и гласно
како се осећа говори
шкриња живота се отвара,
свесност проговори
и дарује она што никад нико могао није.
Упозна тада човек Царицу Тишине!

Фото: Царица тишине; Википедија

Јесен дотиче видик суморно
У слепоочнице улази мрак
Док јецај капље уморно
Тражећи у магли сунца зрак

На прозор пале капи мртве
Клизећи у ритму разоре ум
У себи сањар попут жртве
Све стазе своди на блатњав друм

Фото: Јесења слика; Википедија

Ко је икада разматрао онај део Теслине изјаве када говори о Космичком болу? 

.

Врло ретко и мало. 

Зато што је то болна тема која отвара све и свашта. Сваки човек од рођења има у себи усађен осећај правде. Да зна да све мора да буде праведно распоређено у сваком смислу да би мир био у души. 

.

Људи без савести или са искривљеном, иду за својим циљевима газећи све испред себе. Написани су закони одавно а данас само разрађени да се правда показује селективно и према вољи моћника. Данас може а сутра не. За мене важи а за тебе не, можда некада а можда и никада. 

.

Стална неправда ствара у човеку и човечанству огромне количине негативне енергије која мора негде да изађе или се пуца. Спорови који трају вековима а нису решени. 

.

Мора све то да се једном поравна јер је у питању закон живота који је изнад људских или негативних конструкција. 

.

Када дође до поравнавања обично буде нека катастрофа. Људи чињењем неправде скупљају огромне количине негативе себи на невидљиву мешину на леђима. Ако то раде групе и државе стање је лоше у великим размерама. 

.

Стога је најчистији начин изаћи из тога – обратити се Творцу за вођство. А то се не ради институционално. Нигде. Него лично, у тишини и миру са Богом у духу и срцу. 

.

Ако се то не уради, виши системи који регулишу живот то преузимају и онда иде „ни по бабу, ни по стричевима“. Нема повлашћених. Космичка правда никада не омане. Никада. Поравна све до последњег атома неправде. Док се Космички Бол не утоли и нестане. 

.

Тесла је то увидео. 

.

То је као да затежеш струну од Лука и стављаш стрелу…

Као да бацаш бумеранг, што јаче бациш то се јачи врати.

У шта улажеш енергију вратиће ти се појачано. 

.

И сви они који су мислили да ће се извући од свих непочинстава, неће. Сви до једног. 

.

Док има времена, саберите се и обратите се Богу у духу, миру и истини. Лично и сами без икога игде. Без религија и политике и власти и новца и моћи. Лично, искрено. 

.

Узмите се у памет док има још мало времена…а оно попут песка цури и још по неко зрно је остало. 

Извор- Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић