Шта је највеће?

Бог.

Шта је најмање?

Бог.

Шта је најјаче?

Бог.

Шта је најслабије?

Бог…

И тако коло без краја. Између ових сазнања налазе се колажи патње и бола, радости и среће. И шта, или ко, је на крају или почетку тај Бог?

Ко успе да дефинише Све што јесте, што постоји и не постоји — тај зна шта је Бог.

А ко осети бар једном у животу срећу изван себе, радост изван радости, и сузу чистог светла… да лебди изнад земље, а по њој хода, да плаче, а смеје се, да је све и ништа у том једном трену ван времена —

То се никада не заборавља.

Тада си у Божјем загрљају, у магновењу. Сав трепериш јер непогрешиво знаш да је то — то. Да си додирнуо лице Бога. Цело твоје биће трепери узбуђено и на трен знаш све. Ти јеси све: звезда и зрно прашине, кап и океан, дух и тело, човек и Бог.

И за тај трен човек живи. Даје све. Све оставља.

За то не може душу продати, јер тај који га лаже и хушка на то, не може му дати Божанско искуство.

Ти тренуци које доживљаваш, те бисере које проналазиш кроз живот — скупљаш их у низ као огрлицу твоје душе. Бисери чистог звезданог светла. Све престаје када их поново осетиш и пронађеш.

Радост душе и духа — неизмерна је.

Али запамти: да би ти се отворили ти бисери вечности, мораш волети. Мораш дозволити да те Љубав води. То је тајна на светлу дана. Романтика нема везе са тим. Патетика исто. Религија тек нема везе са тим. Наука и људска стварања — такође.

Љубав је стање свести и основни мотив Универзума, Свемира.

Ако волиш — онда и постојиш.

Када ми се из духа излила ова реченица пре доста година, остала ми је као лични мото, позив, сазнање и крилатица:

„Воли, воли и види шта ће да се деси.“

Воли (буди у стању изворног мотива), воли (активно, верно и вредно то буди, чини, делај из тог мотива — чак и кад немани главу одсецаш), и онда види шта ће да се деси.

Онда посматрај како ти изазиваш Свемир да се обликује према теби.

Пази!

Не злоупотреби.

Иначе ћеш жив бити одран

Ватром Живота.

Не играј се космичким шибицама. Не играј се ватром — већ буди једно са њом.

И онда схватиш…

Итвор: Звезда Род Zvezda Rod

Сви смо ми, на овај или онај начин, болесни.
Болест је захватила свеколико човечанство, али се ми, овом приликом, нећемо бавити човечанством, већ собом.
Сада говоримо о себи, и Србству.
Говоримо о болестима Србства, као и сваког од нас понаособ.
Да бисмо излечили Србство, свако од нас (сваки Србин!) мора да излечи самога себе.
Најподмуклије су и најстрашније оне болести које се у први мах не виде.
То су болести душе и духа.
Болести бића и карактера.
Карактер је повезан са вертикалом.
Човек без карактера јесте човек без вертикале.
Од ове болести данас болује већина нас Срба.
Ми смо Срби постали народ лошег и слабог карактера.
Сви ми, без изузетка.
Ни себе не штедим!
Штавише, себе узимам за пример.
Најстрожи сам према себи самоме.
Оно што другима праштам, себи не праштам!
Колико сам пута био љут на самога себе, кад год бих учинио нешто што није достојно расног Србина, што није достојно Човека!
Гадим се онога себе који је слаб и немоћан.
Човек мора да се бори целога живота са собом, против самога себе.
Човекова прва дужност јесте да победи себе.
Да би победио свет, Човек мора најпре да победи самога себе.
То је закон, космички и божански закон.
Много нас је посрнулих и палих Срба!
Много нас је без икаквог карактера.
Најтеже се и најдуже поправља карактер.
Човек може да заврши највише школе, да буде веома начитан и образован, а да, истовремено, има слаб или никакав карактер.
Карактер се не може мењати ни из ума, ни из срца, ни зи душе, ни из знања, ни из духа, већ једино и само из Божанске Свести, из светлосног записа.
Светлосни запис није, како неки мисле, ген; светлосни запис јесте основа и потка гена; светлосни запис је с ону страну гена – у Космичкој Свести.
Зато људи који имају лош светлосни запис, и поред свих завршених школа, и поред свих знања и сазнања, до краја живота бивају лош или никакав карактер.
Ниједан психолог, ниједан психијатар, ниједан психотерапеут, ниједан духовни учитељ не може да поправи карактер човека који је од предака наследио лош светлосни запис.
Такав човек може мање или више вешто да скрива свој карактер, али га карактер, пре или доцније, открива у правом светлу.
Вешто прикриван рђав карактер, откриће се и показати кад-тад.
Обично се открива и показује у ванредним приликима, у изутеним и судбоносним тренуцима.
Све ово што нам се дешава јесте последица нашег лошег и никаквог карактера.
Из карактера происходи судбина.
Карактер и судбина иду упоредо; карактер и судбина бивају једно те исто.
Србска судбина јесте слика и прилика србског карактера.
Какав нам је карактер, таква нам је и судбина.
Немојмо мазити сами себе, немојмо тражити изговоре и оправдања за наш (за србски!) лош карактер!
Будимо најстрожи према самима себи.
Будимо жестоки у рату са самима собом, у рату против својих слабости и немоћи.
Победимо себе, па ћемо и свет певајући да победимо!

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума
.
Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне
.
Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!
.
А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине
.
И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Млад месец; Википедија

Из тајанствености мудрих речи
Узимам грумен преподобних стихова.
У затишју црвенила и магле
видим да се нови изданак буди.
Узми своју нит и додај ветру
шум одбегле и талас модри извијен изненада.
Молитва која се буди и сан што нестаје
није више пука случајност
и сена непостојећег блага.
.
Са раширеним крилима сванућа
Дотаћи ћеш ми усне и миловати кожу
са тобом се иде у рај
ја то знам и осећам
и пуштам тело да ме носи кудасамо жели
и да мој дух лута онамо камо се упути
рука која га призива и не дозвољава
да падне ни једна кап недирнута.
Ја те држим да ми ноћ постане
свака тачка пупољка дохваћеног.

Фото: Фототека Србског Журнала

Пун месец овог јула виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!
.
Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће
.
Јул пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Фото: Пун Месец; Википедија

Мом сестрићу Малиши, с љубављу

Када бих знала
где си и
Да ли те
још има на
обалама нашег живота…
.
Потражила бих те
и пригрлила нежно,
да спознаш да
живот је лепота
и радост постојања.
.
Када бих знала
да ли дишеш
и да ли
у оку твоме
још живота има…
.
Када бих могла
да завирим у
твоју нежну душу,
да јој се
поклоним на коленима.
.
Све што ти
се икада снило,
што је било,
Распршила је магла
и облаци тмурни…
.
Успорили смо тужни,
запитани и несигурни…
Када бих знала
где си сада…
Мада слутим…

Фото: Фототека Србског Журнала

На пола пута до снова
поноћ себе откуцава
Нестају свици
и крило једној птици
запљусне талас модри
Сенком устрепти
лик ми знани
што ми кад-кад
анђелу сличи
Са извора светлог
где затрепери
сочне вечности мирис
благо је много
Премного
пустило цветање своје
Ту видех
у капи свемира
плетиљу да сија
Бдијућ сплиће
дугине боје
и гнезда
којим се успомена свија
Пределе нежне
међ којим материја
пева
А пољем плавим
заплешу влати
плава морја
и прамен сребрне магле
Анђелом Белим вођен
изнад небеског горја
Ту затрепти
и промине капљица сјајна
Засветлуца
сва од зарног чара
у сунчеве бајке
Смиони лик ми
драге мајке
Н.А.Ц:Из двокњижја:“ПСАЛМИ У СВИЛИ ДУШЕ“

Фото:Мајка и дете; Википедија

кад сиђох ти крадом у недољуб усне
ноћ се пела мрачна уз неизброј скале
над коленом душа хтела је да прсне
а звезде од муке бескресне су пале

на јастуку свила свијала се жарно
змија што у страху под камење бежи
два су зуба греха тровала нестварно
моју прву сенку што под тобом лежи

свлак кошуље шарне рођење је твоје
међу две ми руке док се премењуваш
крљушти од јуче кроз мисли нас двоје

носили нас водом у срцу што чуваш
и док пршти спрудна на стомак брзаку
плодила нам жељу свепоновно јаку

Фото: Фототека Србског Журнала

Покрећеш у мени лавину живота
Чудесно, само јер постојиш
Видим тежњу мог срца
У чистини твог погледа.
Исијава се у хиљаду боја
Ова слатка страст
Дала бих ти себе целу
Да се наше боје споје
И останемо,
Све док златни сјај
Не прожме сваки кутак
Нашег универзума.
Видиш ли ме?
Препознајеш ли мој глас?
Или је ово једна песма нема,
Без адресе, без имена.

Фото: Невидљиво, конкретно; Википедија

Дођи у моју башту,
посадила сам Невен и Кадифицу…
Желела би да те моје цвеће види
а верујем да и оно жели да дођеш,
да му кажеш како је лепо,
како дивно мирише…
.
Дођи у моју башту,
овде сунце другачије греје,
некако је нежније,
и оно би желело да те овде види,
да те помилује
а ти му се насмеши,
помилуј га погледом…
.
Дођи у моју башту,
има једна јабука,
она воли да седнемо испод ње,
воли да нас грли својим гранама
и својом сенком,
дођи да је обрадујемо,
да јој учинимо…
.
Дођи у моју башту,
дођи у мој свет,
дођи да осетиш љубав,
да оставиш траг себе,
да понесеш део мене…
Дођи у моју башту,
и ја би то волела…

Фото: Цветна башта; Википедија