Сви смо ми, на овај или онај начин, болесни.
Болест је захватила свеколико човечанство, али се ми, овом приликом, нећемо бавити човечанством, већ собом.
Сада говоримо о себи, и Србству.
Говоримо о болестима Србства, као и сваког од нас понаособ.
Да бисмо излечили Србство, свако од нас (сваки Србин!) мора да излечи самога себе.
Најподмуклије су и најстрашније оне болести које се у први мах не виде.
То су болести душе и духа.
Болести бића и карактера.
Карактер је повезан са вертикалом.
Човек без карактера јесте човек без вертикале.
Од ове болести данас болује већина нас Срба.
Ми смо Срби постали народ лошег и слабог карактера.
Сви ми, без изузетка.
Ни себе не штедим!
Штавише, себе узимам за пример.
Најстрожи сам према себи самоме.
Оно што другима праштам, себи не праштам!
Колико сам пута био љут на самога себе, кад год бих учинио нешто што није достојно расног Србина, што није достојно Човека!
Гадим се онога себе који је слаб и немоћан.
Човек мора да се бори целога живота са собом, против самога себе.
Човекова прва дужност јесте да победи себе.
Да би победио свет, Човек мора најпре да победи самога себе.
То је закон, космички и божански закон.
Много нас је посрнулих и палих Срба!
Много нас је без икаквог карактера.
Најтеже се и најдуже поправља карактер.
Човек може да заврши највише школе, да буде веома начитан и образован, а да, истовремено, има слаб или никакав карактер.
Карактер се не може мењати ни из ума, ни из срца, ни зи душе, ни из знања, ни из духа, већ једино и само из Божанске Свести, из светлосног записа.
Светлосни запис није, како неки мисле, ген; светлосни запис јесте основа и потка гена; светлосни запис је с ону страну гена – у Космичкој Свести.
Зато људи који имају лош светлосни запис, и поред свих завршених школа, и поред свих знања и сазнања, до краја живота бивају лош или никакав карактер.
Ниједан психолог, ниједан психијатар, ниједан психотерапеут, ниједан духовни учитељ не може да поправи карактер човека који је од предака наследио лош светлосни запис.
Такав човек може мање или више вешто да скрива свој карактер, али га карактер, пре или доцније, открива у правом светлу.
Вешто прикриван рђав карактер, откриће се и показати кад-тад.
Обично се открива и показује у ванредним приликима, у изутеним и судбоносним тренуцима.
Све ово што нам се дешава јесте последица нашег лошег и никаквог карактера.
Из карактера происходи судбина.
Карактер и судбина иду упоредо; карактер и судбина бивају једно те исто.
Србска судбина јесте слика и прилика србског карактера.
Какав нам је карактер, таква нам је и судбина.
Немојмо мазити сами себе, немојмо тражити изговоре и оправдања за наш (за србски!) лош карактер!
Будимо најстрожи према самима себи.
Будимо жестоки у рату са самима собом, у рату против својих слабости и немоћи.
Победимо себе, па ћемо и свет певајући да победимо!