Тама силна
Притиснула Земљу
Ал’ пупољци бијели
Миришу на радост
На бојном пољу
Ко Кошаре некад
Кад божури миришу
На младост
У пољу од трешњиног цвијета
Један хајдук
Своју сабљу оштри
Спреман је за битку
Свих битки
Потез мора бити прецизан
И јак
Погодити у центар
О јуначе не одступај ни метар
И зби се
Ал’ нема крви
А нема ни бола
Само крик свих утвара и звјери
Унутрашњег бића
Распршише се сјенке
Замириса трешња
Хајдук своју сабљу
Опаса за појас
И крену стазом бијелих двора
Пурпурних и седефних зора
О Оче радуј му се….

Фото: Фототека Србског Журнала

Не признајем ништа ако није магично

Сама душа магију ствара

Својим делима по Истини и Праву

– рече вила запис свој у етру

Изван света где стварају се звезде

Где су мисли оживеле чуда!

-слика Дима Дмитрев-

-приредила Верица Стојиљковић-

У мрклим тренима кад падне мрена и све црно ти ум покрије,

 чак и кад дође најцрња сена, 

у теби и даље срце бије.

.

Не хаје оно за мрачне сне

нит’ брине шта неко отети хте.

Куца у ритму, куца јер мора!

То му је једина праведна зора.

.

И кад све нестане…

.

И Све црно у облику без краја… 

Куља и хучи, лавина зла.

Људи се мењају у страху и боли

Звона не звоне ником ко воли…

.

А само трен и магновење!

За вечност и искру.

За живот и песму.

За Љубав тај једини плам…

.

То искра се у теби буди.

Не брине што наизглед нема људи.

Доћи ће…

Кад све утихне.

.

Стих вечности не може престати,

Ватра живота никада не гасне.

Жива никад не пресуши вода,

нити умиреш Човече од Бога.

.

Нестаје опсена!

Диже се копрена,

Престаје мора.

.

Извор-Звезда Род

-приредила Верица Стојиљковић-

Спотичем се о догађаје.
понекад и о људе.
.
Све је тако порозно
и поразно.
.
Измиче пред стварношћу,
али и пред илузијом…
.
Које су то вредности,
које ће одолети времену
и искушењу?
.
У свету пуном подела,
вреде само субјективна решења.
У друштву, које мисли
да је важније ИМАТИ
него БИТИ.
.
У окружењу у коме
је ЧАСТ заборављена
категорија, као и МОРАЛ
и САВЕСТ…
.
ВЕЧНОСТ је увек жива!
Запамћена у КЊИЗИ ЖИВОТА !!!

Фото: Фототека Србског Журнала

Вребно на кост чеону
Пси несити од незнани
Неумовима на умове непрелазне
На губнике злобљу свикле

Да затру грабно стрвинарски
Из неманије рђе безимене
Клицу племно животворну
Корен жилни питомуше милолисне

Рабни недоједи алосни
Угнути разливајући незакоње
Трагове утиру усковитлано
Људскости правдашке од вајкада

До мелема пелинскога
ЛелекањаТелалскога црнослуног
Нетрага недођије недовидне
У расуло.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не обећавај ми ништа.
ако не можеш запад на исток да пребациш
ако угасиш месечину
ако ти киша није песма
.
Не обећавај
ако ти загрљај
није широка степа
стисак као клисура
пољубац као додир брда и неба
.
Не обећавај,
ако не можемо на пут до звезда
ако нам извор није радост
птичје гнездо дом
ливада постеља
.
Не обећавај
љубав, брда и долине
ако ти душа није модро пространство
Убиће ме скученост
Убиће ме празнина

Фото: Фототека Србског Журнала

Путујемо туга и ја
По ко зна који пут
у истом правцу
Долази воз, питам се
,, На ком перону је срећа? „
У ком вагону су путници
Који говоре мојим језиком
Који чују и виде као и ја

Стојим, шапућем
„Улазак је тежак без натписа“
Одзвања у ушима
Кораком журно до краја
.
„Зашто“, чух :
Познат је глас, узима ми руку
Сетих се, сузе поново крећу
Осмехом шапуће и
Показује таблу на којој пише срећа

Фото: Фототека Србског Журнала

Срео сам те тамо
Где ноћ дотиче руб дана;
где светлост прене
таму у праскозорје,
а валови преносе пољубав
једне обале дугој.
.
Срео сам те тамо
Где ноћ дотиче руб дана;
где светлост прене
таму у праскозорје,
а валови преносе пољубав
једне обале дугој.
.
Из срца бездане модрине
стиже златан зов,
а ја кроз сумрак суза
покушавам угледати
твоје лице,
и не знам јесам ли те
негде видео

Фото: Фототека Србског Журнала

Лирски записи

01
Све оно што се догађа и што ће се догодити, већ је давно догођено, и у праисконим спевовима опевано.
У Махабхарати, древном спеву ведских ришија, наћи ћете јасну и потпуну слику, наћи ћете документарни филм у песничкој речи наше блиске будућности.
Велики свети рат између бића светлости, на једној, и небића таме, на другој страни.
Већ је отпочело галактичко разлучивање, космичко разлучивање оних који су за Светлост од оних који су за Таму.
Оно што је доживела Стара Атлантида то ће доживети и Нова Атлантида.
Све се понавља, и све се враћа на Почетак, на НадПочетак, будући да се све одвија по Великој ПраВесељенској Завојници.
Велика ПраВасељенска Завојница јесте Потка Вечности.

02
У времену које долази, које ће убрзо доћи, биће битна Свест.
Свест о божанском пореклу, о прецима и о себи.
Свест ће нас ослободити страхова и брига, Свест ће нас ужижити у садашњи тренутак, у овај тренутак, у вечно сада.
Галактичко разлучивање већ је отпочело.
Одвија се свуда око нас у концентричним круговима.
Одвија се и по Космичкој Спирали.
Приметићете како се свуда око вас људи опредељују из свог унутарњег бића, како се разлучују, како се разилазе.
Разилазе се како по Вертикали тако и по Хоризонтали.
Приметићете како има Срба и Срба.
Како су Срби већ унапред опредељени и разлучени.
Како се једни окрећу ка Светлости а други ка Тами.
Како су једни за Светлост са Истока, а други за Таму са Запада.
Како једни прослављају Живот а други славе Смрт.
Приметићете како су им лица различита, како им је поглед различит, како им је мирис душе различит, како су им мисли различите, како су им осећања различита.
Дојучерашње суседе нећете више препознавати.
Они су само привидно били ваши суседи.

03
Почетак великог космичког разлучивања догодио се на Косову, али се од Крима све убрзано одвија.
Све се одвија по Великој Божанској Спирали.
Ништа више није као некад, нити ће, пак, ишта више бити као некад.
Разлучују се расе, разлучују се народи, разлучују се државе, разлучују се племена.
Још мало, само још мало, и кренуће немири у свим земљама, у свим народима, у свим родовима.
Распашће се све вештачке творевине, распашће се Империја Зла и Империја Звери, распашће се сви трабанти и сателити, распашће се све марионетске владе свуда у свету, распашће се све оно што су невидљиви жреци Црнобога вековима на крви градили.
Запада више неће бити.
Нове Атлантиде више неће бити.
Ничега од Зла и Звери више неће бити.

Фото: Атлантида; Википедија

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној
.
Кажем у духу јелечкиње – узвраћа – стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам – кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци
.
Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне
.
Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи
.
Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак
.
У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Фото: Јелечкиње-барјакчиње; Википедија