На заравни безкраја
На подијуму од месечевог сјаја
плеше жена дугом обучена!
.
Ту мирно тече и река плава,
Израњајућа звезда је обасјала
.
Коло велико, ту праве виле и вилани,
јер то земља мати, срцем је запевала!
.
И плес је непрекидни,
у стварности нестваран!
Сваки покрет стаза је нечија,
на небу светлом исцртана!

Фото: Фототека Србског Журнала

Далеко тамо иза плаветног горја;
иза пурпурног обзорја тишине;
иза свих мена, варки и опсена –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!

Далеко тамо иза свих даљина;
иза утихлих врхова под снегом;
тамо где нема туге, ни сете,
ни боли душе што будна снева –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!

Далеко тамо, и све даље,
у даљинама сутона модрих шума,
где трепере јасике и певуше иве;
где је румен венац Звезде Вечерњаче –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Поћи ћу да умрем
На Земљи Светих Предака!

Фото: Словенски рај; Википедија

Зашто се увек теби обраћам
Када се у срце враћам
Мој добри чувар драгуља
Биће врлине, пун си топлине
Боравиш у тихим дубинама
Негде између јаве и сна
Кад затворим очи видим те
Кад их отворим сањам те
Изгледа тако далеко а знам да је ту
Тако је недостижна а обухвата ме сву
Чаролија љубави
Стварнији си од појавне шале
Иако су шансе још увек мале
Да изађеш у буку дана
Оставиш одаје светог храма
Само да ми кажеш да нисам сама
Ти си моје душе песник
Мојих анђела весник
У теби се спајају почетак и крај
Ти си мој вечни сјај.

Фото: Вивекананда; Википедија

Не кривите све-криве
године им нису биле можда праве
.
Не кривите све-криве
што су им руке споре, а језиком право говоре
.
Волите све-криве
због ваше љубави оне су живе
.
Волите све-криве
вашу децу уче поштењу и наиве
.
Волите све-криве
Јер вам остављају куће и њиве
.
Волите све-криве
вашем успеху најискреније се диве
.
Волите све-криве
Да вам се у тој улози очекивања не искриве

Фото: Пијано, криво, дрвећа; Википедија

Није љубав разбарушени звон речи
Ни слатко од трешања у жудње гледу
Љубав је ћутња што пред олујом клечи
Док срцем сипаш светлост јарку ил’ бледу
.
Није љубав ни суза на бини живота
Исплакана пред гомилом сличних људи
Љубав је неприметно неком дата дивота
Док билом само теби тиха музика гуди
.
Није љубав јаук кад те не боли ништа
Ни врисак среће кад је с другим не осетиш
Љубав је кад у души сва су позоришта
Онога кога се увек без разлога сетиш

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Све на свету има почетак и крај.
Важно је умети обнављати сјај.
Ми нисмо биће које плане и стане.
Светлост са огњишта неће да престане.
.
Увек се нађе неки светао зрачак
Који превали пут необично дугачак.
Па нам обасја стазу нову.
Ако смо довољно угазили ову.
.
Зато је пожељно и малом променом
Ојачати стабло лековитим кореном,
Који смо успели свесно да пресадимо,
Где се налазимо, свој врт изградимо.
.
У башти живота стабла су одабрана
Која воле чист ваздух и светлост дана.
Зато нас понекад гуши градска врева,
Наше биће тишину и топлину захтева.
.
Када не може бити то што тражимо,
Помоћним средствима вољу снажимо.
Светлост пронађимо у тајнама природе,
Највидљивија је после непогоде.

Ако нам од догађања падне мрак на очи,
Доброта у души може параван да прескочи.
Помислимо да све на свету има крај
И да се после зиме појави цветни мај.
.
Ништа није толико црно колико изгледа,
Ако се душа тамним мислима не преда.
Решење је непрекидно обнављати сјај,
Спремити тело за живот, а душу за рај.

Фото: Аура, сјај око човека; Википедија

Фото: Фототека Србског Журнала

Опказаше јунаштво да је
Умрети одмах
У чопору
Без оклева
.
Вољне на живот издајицама проказаше
Рода и порода коњског
.
Најбоље прођоше раге
Удова гњилих
.
Мозгова
Пре свега.

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао дарове милости,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.
.
Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.
.
Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

Фото: Живи снови; Википедија

Kадно бејах тек дете малено,
Девојчурак са сунцeм у коси,
Срце моје беше ко вретено,
Лице јутром умивах у рoси.
Скакућући веселим кораком
На врх брда изнад детелине,
Док се зора борила са мраком
Kао ратник за сјај домовине.
Хитронога за татом трчала,
Носећи му флашу свеже воде,
Kаменчиће ногама шутала,
Веселе су то ми биле згоде.
А када смо ковачници стигли:
Пали ватру, ме’ове покрећи
И понекад у вис би ме дигли,
дeсeт путa oд мeн бeху вeћи
На прозору дрвен капак беше,
Иза њега гнездо слепог миша,
Kрилнули би, кад се мрака реше,
Ја их плаших – права несташница.
Ђаволком ме стално прозивали,
Сто ђавола правила сам дневно,
Kћер ковача сви су добро знали,
А у мени беше срце нежно.
Дeчjoм рукoм чекић бих узела
Kао да је лутка нека права,
По гвожђу бих срчано оплела,
Kад промашим, од бола бих пала.
Руке мале хтеле су да буду
Kо очеве снажне и стамене,
Сви ме моји гледали у чуду,
„Татин мушки!“, тако зваху мене!
Тоцило се окретало ваздан
У рукама маленим и крхким,
Ген у мени био је оправдан:
Све на тату, прави мали зврки.
Године су журно пролазиле,
Звук чекића све се мање чуо,
Црне вране око њег се свиле,
И мој шишмиш њих се уплашио.
Једног дана болест се примакла,
Тата храбро борио се тада,
Ал ко може победити судбу,
Издахнула тад је моја нада.
Закрвави срце под ребрима,
Од болова се порушише сни,
Боли душа, јеца у недрима,
плaмeн гaсну, сaмa oстa Кћи.

Фото: Ковач; Википедија

Место Поглед изнад дома –Тијанија
Седим на Обали уске кружне капије
Пролаза за танке оностране светове
Испред мене дигао главу и гледа ме
Поскок – поглавица Радичевог дола
.
Разумем немушт – језик палацавих
Гласно му преносим Закон промене:
Тијанија је центар света и оносвета
Овде је остварено ново Златно доба
Моћан рад Витеза Праисконог Реда
Долазе и долазиће бића иних светова
И духовна – ненавикла на чврсти свет
.
Ми – рођени овде – смо једносуштни
Самоникли обезбељени и у безречју
Отварамо срца за безусловну љубав
Отварамо се за тајинство акаша записа
Дочекујемо сва бића раширених руку
.
Срцима нашим градимо високи храм
Препун дејства Аватара свих аватара
И стога молим – да не чујем за бруку
Да је нека вијугавка неког грицнула
У неразум пуцамо до последњег дима
Пренеси поздрав роду и роду шарених
Једно смо! Немојте ви нас нећемо ми вас!

(Необјављена збирка песама – Појео сам ја-буку)

Фото: Фототека Србског Журнала