Сви смо једна Душа
И сви смо једно Биће
И Суштаство једно

Сви смо у тишини
Вечној и безкрајној

Сви ловимо Песму

Сви чекамо Песму

Да изрони вечна

Из мора тишине

И да буде наша
Једна несагледна
У вртлогу света
И звезданих јата

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Чудан санак синоћ снивах
Плетеница – три су реда
у косе ми ти уплела
Кошуљу од бијеле свиле
златним везом окитила
Рашу с златним појасом
и опанке припремила
Јабуку и завјет свети
и на Ловћен оправила

Мајко мила ђе ћу тамо
Тамо неки омајани
Присвајају и Његоша
ка и Ловћен и сва брда
Нека но и кажу за се
велики су Црногорци
Величају своју силу
Умањују моју Љубав
Кажу више ову Гору
Од мог бића они воле
А и мрзе браћу милу

Само пођи , збори мајка
А кад зором стигнеш тамо
Јабуку им знања спусти
Исто ка и завјет свети
Смирит ће се омајани
Неко знањем неко небом

И ко треба вратит ће се
Свом коријену првобитном

Што ћу мајко моја мила
Пред Његоша изнијети
Срце чисто и јуначко
Нижи пјесме ка ђердане
Нек их прими у просторе
СВЕТОГ ВИДА
Кад те пита – чеговић си?
А ти збори –
Црногорка Србског рода.

ФОто: Свети Вид; Википедија

…

Све што постоји у нашем свијету постоји управо зарад нас. Свијет је пројекција перцепције и стога постоји само у свјесности субјекта.

Да би свијет постао јединка мора да га формира, прво у свом разуму, да га пројектује својим чулима и да то освједочи.

Дакле, нема свијета без свједока који му даје вриједност нечег постојећег.

…

Шта је то онда што нас наводи да стварамо перцепцију зла у свом разуму?

То је наш ниво освијешћености.

Све док зло видимо изричито изван себе (ограђујући се) не схватамо његову природу нити га можемо анулирати. У нама се при том ствара отпор а отпор је управо оно што злу даје силу.

И добро и зло су постојећи једино у разуму-поларизатору онога који добро и зло види.

Чим видиш добро или зло то је знак да си створио суд о нечему.

Да ли то значи да зло, рецимо, не постоји изван разума јединке?

Тачно тако.

Да ли то сугерише да се нед‌јела људи овим негирају и да се њихово зло оправдава, дајући им слободу и легитимитет да се иживљавају над другима и чак да их елиминишу зарад сопствених циљева?

Да би уопште могли причати о стварности, било каквој стварности, прво морамо имати у виду слободну вољу. Без знања о слободној вољи не може се доћи до истине ни о добру нит’ о злу.

Слободна воља дакле јесте неприкосновена моћ бића. Да бића, али не и човјека. Зашто не и човјека? Зар човјек није биће?

НИЈЕ.

Човјек је створење а биће је оно које га из своје свијести ствара као сопствени израз, испољење.

Створење постоји једино у свјесности Творца, дакле у дуалности (Творац-Творевина), док је биће (постојање) Једнота свега-што-јест.

Да би то било јасније дат’ ћу једну аналогију:

Мелодија и музика на клавиру.

Мелодија постоји у глави клавиристе а музика само као изведба те Мелодије на клавиру.

Спој Мелодије и Музике се остварује дјеловањем, испољењем, кретањем прстију по диркама клавира.

Ако узмемо да сваки прст на рукама клавиристе представља један тон онда је лако вид‌јети да притиском на дирке клавира ти прсти стварају музику.

Међутим, прсти никада не могу притиснути цијелу мелодију, већ само фрагменте мелодије који, кад се повежу кретањем прстију по диркама, стварају ИЛУЗИЈУ МЕЛОДИЈЕ.

Дакле, Мелодија је оно што је постојеће у “глави” клавиристе прије него ли дирне клавир. Када га дирне (дирке) музика се појави и он својим осјећањем управља прсте да стварају шта? Интерпретацију Мелодије.

Ако Мелодију сад схватимо као оно чему клавитиста тежи и упоредимо је са цјеловитом стварношћу бића, Мелодија би била циљ живљења којему тежимо, а успјешна интерпретација Мелодије би тад била оно што доживљавамо “добрим”.

Шта би онда ту било зло?

Зло је лоша интерпретација Мелодије.

…

Удахнимо сад дубоко, интегришимо ово знање и вратимо се нашем свијету и појави добра и зла у њему…

Дакле, клавириста је Творац који својим рукама (интелектом и чулима) покушава остварити Мелодију кроз Музику.

Што је интерпретација ближе Мелодији Музика је пријатнија уху. Добро је само када је интерпретација доследна Мелодији, дакле када су инспирација и изведба у хармонији.

Замислимо само да се клавириста одвоји од Мелодије и насумице удари прстом неку дирку… тај звук ће искочити из хармоније музике и добит’ ћемо манифестацију … ЗЛА.

Какве то везе има самном, с тобом који смо гледаоци/слушаоци представе?

Ми смо свједоци манифестације и својим свједочанством потврђујемо ефекат Музике=представе.

Ако то сад поставимо у социјалне оквире, те сагледамо стварност која долази кроз дирке клавира (политику и односе међу људима) шта видимо?

Видимо много зла.

Творац се тотално одвојио од извора, од Мелодије и лупа по диркама клавира како му воља.

То лупање производи лошу интерпретацију свијета, те га доживљавамо ЗЛИМ.

Али као што клавириста, ако је лош интерпретатор, не успијева привући пажњу оних који осјећају добру интерпретацију Мелодије, тако и човјек-политичар који свира изван хармоније Мелодије (изван Љубави, хармоније и мира Бога) аутоматски губи подршку освијешћеног бића.

Недовољно освијешћено биће на то реагује, тј. дјелује кроз поларизацију (добро-зло) што га наводи да тражи излаз кроз супротстављање= борбу. То је зачетак сукоба, консеквентно губитка увида у хармонију и плодно тло за стварање хаоса.

Дакле, свједок, који је требао да свједочи изведби постао је Судија. Судија пресуђује и у његовом разуму постоје само двије могуће пресуде: КРИВ и НЕДУЖАН.

Када за некога пресуди да је крив слиједи казна=одмазда.

Казна је продужетак испољења поларизације. Дакле, ништа није ријешено, само се дошло до привидног задовољења поларитета али агонија се и даље продужава.

Тако када ми говоримо о добру и злу и упиремо прстом изван себе, ми уистину задовољавамо набој нашег поларитета који тражи правду=изравнање… равнотежу суптротности са сопственом вриједношћу.

То није како је намјерено од Бога.

Бог не суди, не осуђује, не пресуђује… Бог себи даје слободу воље да бира пут душе или пут ега (разума). И једно и друго су легитимни избори, али стварност која слиједи је дијаметрално супротна.

Ми требамо бити налик Богу: Не судити, не пресуђивати, не кривити друге, већ Савјесно БИРАТИ=расуђивати.

Савјесно бирати значи освијестити шта нам се нуди и прије но што закључамо избор (генеришемо перцепцију) морамо освијестити последице.

Само онај избор који собом доноси манифестацију душе донијет’ ће собом и Мелодију Виших сфера и консеквентно РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.

Све остало се треба одбацити и не упуштати се у поларизацију. Чим се упустимо у поларизацију постајемо Творци “добра и зла”.

Мелодија треба са буде наш циљ а не корекција или осуда интерпретације и интерпретатора.

На нама је стога да интерпретирамо Мелодију у њеном највишем потенцијалу. За то нам не може помоћи суд, само посвећена воља и пажња која је широм отворена према нашем Срцу; према колијевци Мелодије, према Богу који јесмо.

Лоша интерпретација треба да нам буде путоказ на Мелодији из које ћемо савјесно стварати хармонију Музике.

Фото: Раскинути ланце; Википедија

Покореним и наук оробљен
по примеру јужњачке антике
где учени у роба претворен.
Филозофе чуваху решетке.
.
Освајача децу су учили
само знању што забрану нема.
Два језика онда помешали
да покраду знања ученима.
.
Опет ланци звекећу над знањем
док силници правила намећу.
Правда стиже тек на суду бож’јем.
Глупост силна моћ је над памећу.
.
Васпитани на свемоћи силе
занавек се само њој клањају.
Силом такви стичу и титуле.
Непокорне с пута уклањају.
.
Улица је школа над школама.
Ријалити задруге је славе.
Све то годи светским владрима.
да покорне гојиме направе.
.
Васпитав’о учитељ строгоћом
величине умне темељећи.
Дрхти сад пред беспризорним ђаком
ученику ништа не сме рећи.
.
Родитељ је први испуштеник
наметнутог васпитног система.
Свом злоћку од правде он зашитник
па и учу понекад налема.

Фото: Планина Каблар; Википедија

Пењем се на стрму планину и највишу стену
У грудима крчи сужени дах и понестаје свежина
Упорно упорно настављам тисућвековни посао
Клесања и полирања свог вечног камена
.
О громадо-планино о висока стено!
Мој необрађени Камен дијамант скрива
Ни вукомишљак разљућених доњих органа
Неће ме спречити да исклешем д и в а!
.
Ево ме седим на врху главом у облаку
Жарни вулкани кроз кичму сипају лаву
Кидају тело љути планински и кармички демони
Потом киша из небеског кабла лије на главу
.
Ја – путник ка трону и Камена клесач
Стварам за све и са љубављу светове светлости
Опијен божанским играм као Шива – плесач
Пун делатног саосећања и пун милости

Фото: Фототека Србског Журнала

Зато што те нема
постао сам поклоник култа фењера
у улици Великог исчекивања.
Зато што те нема
претворен сам у ветрењачу
залуталих осмеха…
Зато што те нема
разделио сам тепања
плавим сеницама и зебама…
Зато што те нема
постао сам хранилац
малих запуштених гуштера…
Зато што те нема
продао сам Наду за сенку
твог Присуства.
Зато што те нема
створио сам читав свет
са цветом твог осмеха
у средишту уместо сунца…
Зато што те нема
на Тргу живота
изумео сам Фонтану
пролећне светлости.
Зато што те нема
постао сам љубавник даљина,
шума и висова, конкубина
ветра и морских таласа…
Зато што те нема
венчао сам се с Природом –
љубавницом трајања…
Зато што те нема
под овим широким светлим небом
слободан сам –
.
Слободан!

Фото: Тијањски храст; ВП

Родио се нови свет
у цик зоре у доба ново ушао
све је свеже и све чисто
Тијанија радује се
Једним крајем уста својих нежно затрапери јој брк
од храстова силних
а са друге стране од речице Тијанске сачињена усна
под брком храстовим се криви у осмех…у осмех…
из осмеха песма…Прво нечујно тихо, затим све гласније
све јасније на сва звона Тијанија сад истину оглашава
нека се склања ко у истини не живи
јер са истином нема више шале…та истина у добу новом
рођена за оне што се боје она као сабља брије
оног ко у страху се крије.

Али вајде нема, нема се где више сакрити
нити од својега ега напити
џаба му, жеђ ту више не може утолити

Довикује Света Тијанија
са брда својих
немате се чега више бојати
мрака нема
све је варка
то зна свака моја у брдима зверка

Мудраци сад су и та деца наша у свооме дому
у тишини рођена светионици новог доба то су они.
Појачање које стиже.
Радујте се децо!

Трепну, и умири се планина јесења,
И засја сва трава златним коренима,
И росу туге, роса радости смени,
И уснише очи цветова шарених.
.
И умири се вода, завитлана, плаветна,
И зачу се песма рудара неуморних,
Вредних душа чувара, и срца видара,
И истина откри осећај величанствени,
Срце око отвори, и љубављу погледа,
Мирно божанство Права!
.
То жена препознаје човека,
Што у Богу спава!

Фото: Виолина; Википедија

Не умиру песници, моја Љиљо!
Душа им забруји као виолинска жица.
Одлети да пева заувек на небу.
Нема песника тамо где је био.
Песме остају да их пева птица.
Нађу се сваком ко осети потребу.
Лети високо у то плавтинило!
Не замери што твоји плачу!
Биће те где није те било.
Даривати радост ближу и јачу.
Љиљо моја,не умиру песници.
Тек без тела почињу да живе.
Дух им засветли стега ослобођен.
Стихови постану њихови весници
јер песме нису никоме криве.
Песник је кад умре онда рођен.
Путуј мирно и за нас не брини!
Људи смо па нам непознато тешко пада.
Кроз звезду или муњу на нас сини.
Обзнани да је живот стаза која се савлада !

Фото: Најскупљи дијамант: Википедија

У структури чистог дијаманта
компресија лепота изазива просторе
мултидимензионих скала вредности
светлосних октава смисла
у радости веселе игре пресликавања
о брушене ивице компактног облика
савршено разигране геометрије
атомски-молекуларно тачне
престројене у кристалну решетку
потпуно умрежене поруке
и ткива јединствено згуснутог
да прими космичку поруку
прецизно јасну и блиставу
коју нам преноси сунце
и свемир који подрхтава
своје галактичке кретње
меки газ звезда и мисли
тишина и финих вибрација
повезано, фрактално, суптилно
у структури чистог дијаманта