Да ли чујеш брате
Словенска те душа тражи.
Исто срце у грудима
Иста песма срце блажи.

Иста се крв у нама слива
Од Егеја до Сибира.
Исте су кости наших дедова
Заједно гинуше
.
Од старих векова.
Да ли чујеш брате
Од Господа мили глас,
Он нас зове, призива,
.
У јединству само
Да нађемо спас.
Иста крв у нама букти.
Срби, руси
.
Брат до брата,
Само сложни у љубави
На Господња ући ћемо врата.
Иста се крв у нама слива
.
Од Бајкала до Охрида.
Исте су кости наших дедова
Заједно јуришаше
Још од старих векова.
.
Расејани на две стране
Ал у срцу иста песма,
Дух слободе из ње блиста
Ко словенска душа чиста.
.
Иста крв у нама лије,
Од Камчатке до Србије.
Исти су гени наших дедова,
Опомињу да се сетимо
Старих векова.

Фото: Фототека Србског Журнала

Одавно нисам ту
Бледе су речи које су у твом срцу
Оне које су биле моје
Наше

И даље
Тражим твоје риме
Шапат стихова
Да их осетим као јутарњи пољубац
Да се умијем лепотом из твог погледа
Да се наслоним на твоје раме

Јер
Ти си
Срећа
Дар од Бога
Осмех иако је туга

Хоћу,
Показаћу ти како
Се мастилом не брише реч

Да
Писаће опет
Да смо Ми
Заробљени у љубави

Фото: Фототека Србског Журнала

Увек корачај сигурно и чврсто
са две ноге на земљи
да би могао да се одразиш
и прелетиш јаме животне.
Потом се не горди
и не млати рукама
да би се придржао
кад се саплетеш,
а саплитаћеш се, странче.
.
На крају кад будеш видео
њено височанство планину,
поклони се и пењи брзо
да не би неком спречио успон.
А на послетку,
када будеш силазио,
а силазићеш,
рашири руке
да други могу
да се ухвате ако затреба,
и силази полако,
сам знаш
колико ти успон значи.

Фото: Успон на Миџор; Википедија

Живот – та чудна чудница најчудноватија
Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу
Са милион милиона лати – могућих путева
Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја
.
Ходам складно без станке малим корацима
Многоного и многогоруко и многомислено
Танком плавом ивицом непрекидне промене
Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе
.
Нада опасана пламеном пробудила чудише
Гледају тупо јер им спава прозор за живот
Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу
Мотрим из рупе моје свирале размишљања
.
Чојка сваког лако најлакше можеш упознати
Гледећи право преко његовог мача у осмех
Али не буди лонац који се меша у туђе прсте
Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат
.
Идем малим корацима и садим орахе орњаше
Видим погодно место за садњу садница жеља
Потом зурим у плаво напупљено високо небо
Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!
Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

Фото 1: Мали корааци; Википедија

Фото 2: Фб страница – Flowers and Nature

Љубави моја!
Плетем ти Сунце од поља житних
Од цветова макова пчела пуних,
Од трава и лептира заспалих,
Од сребрних нити месеца,
Одсјаја мора и језера,
И кристала из средишта Свемира!
.
Љубави моја!
Плетем ти Месец од песме птица,
Од шапата храстових листова,
Плеса брезиних гранчица,
И зова наших вукова!
.
Љубави моја!
Плетем ти облаке невидних крајева
Отворених прозора
За светло небеских река
За глас твој громни,
И тишину звезданих разговора!

Љубави моја!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Ни ја ти више нисам кадра
За цвркут у јутро
А сву ноћ гнездо плести
.
Ни теби нису
Крила тако снажна
Да летиш
.
Остани
Сва су пролећа и лета прошла
И онај шипак сад румени
.
Знам
Да још које пролеће озелени
Одлепршаћемо с нашим сувим травкама.

Фото: Фототека Србског Журнала

Осудише те на смрт,
тебе, праведника
Разапеше те на крст,
тебе угодника.
Прозваше те издајником,
тебе светог ратника,
тамне стране следбеника,
тебе од Бога светлог изданка!
.
Расуше ти кости,
теби бесмртном,
затрпаше ти срце,
теби откуцајном,
душу ти растрзаше,
теби световном
и по јамама врзоше
о, тебе, небеског, светлог, преславног.
.
За прљавог те прозваше
тебе пречистог,
на тебе војске послаше,
кротко јагње православно,
и мртвог те вијаше,
српско име преславно,
у црну земљу опет набијаше,
светлог човека стародавног.
.
И дњини дан те газе
и у овај час те вију,
и сваког трена те сакате
а не знају,
твој дух, срце и војске неба славног твог,
од онда до сада и за вјек и вјеков најславнију,
Христову битку бију!

Фото: Генерал Дража Михаиловић; Википедија

“Ја прах прадедовски
Цветом васкрсавам“!
.
Себе од себе спасавам
.
Снове своје дану поклањам.
Ноћи од тмина ослобађам …
.
Звезданим сјајем
вежем непреглед неба,
целу Васељену
да благодат спусти
на Земљу вољену…

Фото: Фототека Србског Журнала

Мене је мајка Србкиња родила,
Млеком слободе напојила,
Правдом Божијом задојила,
Љубављу небеском одгајила,
Епове древне читала,
Јуначке песме певала,
Радост и срећу сневала,
Молитвама ме научила и
Божијом речју надахнула.
Мајко мила, хвала!

Фото: Фототека Србског Журнала

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Фото: Фототека Србског Журнала