Фото: Алкоси; Википедија

Опијен отпадник овог друштва,
коме је рутина супротност сушта,
једино тако се најбоље опушта,
од сиве свакодневнице суровог становништва!
У том стању не мисли ништа
и заборавља на стандардне норме друштва,
које му стално даје нова упутства
да би опстао и остао у врсти људства!
Због тога му опијања постају густа,
али приносећи чашу уз уста,
он заборавља на ова живљења пуста!
И никад он не посуста,
Нити пркосити овом свету одуста,
До неког новог мамурства.

Фото: Зен – гађање луком и стрелом; Википедија

Широм отворених срца и очију
Гледам кроз прозор на снену улицу
Чекам да пројаше моја коњаница
На моћном белом Пегазу Крилану
Нећу трепнути да ми не промакне
.
Моја душо – где иде она а где идем ја?
Путеви нам се правоугло секу
Када бисте знали њену чаролију
Знали бисте снагу невезаности моје
И созерцали тишину вриштуће боли
.
И њен и мој пут су велики путеви
Већи од сто других што капије имају
Забацујем разум потражујем милост
Ходим жедан кроз прашуме и пустоши
Али усправан као мач осмице – правде
.
Тајинство путева само Бог разуме
Он је и скројио све светске кривине
Расушених очију гледим у облаке
Гуку саможивог отрова порађам из срца
Зашто не видим циљ а чисти су видици?
.
Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?
Или хоћу да јој видим леђа исправљена?
Испред мене зацвили бремено безпуће
Видим да сам ушао кроз капију без врата
Полетно и слободно одох кроз светове

Фото: Фототека Србског Журнала

Дуг је био пут до тебе, Љубави.
Лутао сам стазама и странпутицама
губио се у мрачним, непроходним шумама
уживајући у фосфоресцентном сјају
трулих пањева
у одсуству другог светла…
Гладан тебе, узимао сам отровно воће
из руку старих вештица
прерушених у шумске виле…
Отрован, бивао сам још гладнији.
Тргао сам трњине и јео их
са све трњем и коштицама
јер ми је неко некад рекао:
„Све што се изнесе пред тебе –
мораш да поједеш!“
Био сам послушно дете.
И рањено. Дубоко.
Због тебе Љубави,
био сам спреман
на сваку жртву.
Не знајући те – давао сам се страху,
вешто прерушеном у тебе.
И све то време које се чинило бескрајним
чезнуо сам де те сретнем,
да те упознам.
И сада сам ту, на твом прагу
пун ожиљака трајања
и рана из страшних битака
од којих су многе биле
– узалудне.
Или можда не?
Неко је некад рекао:
„Љубав лечи све…“
Верујем,
волим
и надам се.

Предајем ти се.
Исцели ме.

Фото: Плава звезда; Википедија

Тражим те у празној постељи,
као да руке, одвећ, нису дотакле студ.
Шапат твој однекуд чујем,
заробљен, ноћи ове, ја немах куд.
.
Да ми је жедне усне да напојим
соком што низ њедра клизи,
да ми је вјечност обгрлити погледом,
уздахом чежње када ме осмијехом понизи.
.
Једну за другом, звијезде у око метнем
ко фењер на лађу што незнаним морем броди.
Поћи ћу путем далеких обала,
преко вала самоће што ка теби води.
.
И тамо, на врх леденог брега
што га прамац разбије ко болну тајну,
распрснуће душа у часу умирања
недостижну љубав бескрају.
.
С’ јутром и свитац гасне,
замакне крадом као да некуда хита.
Свјетлосни оклоп са себе збаци,
зора заруди а да снивача за свитање не пита.
.
Болне су зоре кад гласник јутра
ехо твог гласа у мислима надјача.
Свака је звијезда свитање засјенила
у сузном оку подбулом од плача.

Добар дан!
Добар дан!
Ко си ти?
Ја сам бомба. А, ко си ти?
Ја сам птица.
Брзо летиш. Велико ти је јато.
Ни твоје није мало.
Одакле долазиш?
Са запада..
Занимљиво. Ја, као и већина птица, са југа.
Да ли те тамо где си пошла са радошћу чекају?
Не. Са радошћу су ме испратили, а са страхом ме чекају..
Зашто?
У утроби својој носим смрт. Смрт се из мене рађа..
А, ко је тебе родио?
Човек..
А, кога ћеш да убијеш?
Људе, природу..Све што дотакнем..
Онда, ја одох, док још имам времена..
Немаш времена. И тебе ће смрт коју носим да стигне.
Да ли си због тога срећна?
Нисам, али такву судбину ми је одредио човек.
Чудно, нас људи хране и воле наш цвркут. Са нама стиже пролеће..
Са мном стижу разарања, рушења, бол, јад и смрт. Ја не цвркућем, ја хучим.
Можеш ли то да промениш?
Не могу. То може само човек..

Фото: Бомба; Википедија

Фото:Фототека Србског Журнала

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји

Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони

Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм

Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Миришем те ко цвијет
који стално прислањам уз лице своје,
да по мирису погодим ко је.
Од јутра до јутра, од дана до дана
хиљаде жеља, хиљаде рана,
a љубав једна.
Постоје те руке неке,
невјероватно њежне,
невјероватно меке,
мелодију љубави објаснити знају
додиром, боље него стотине ријечи.

Миришем те ко цвијет
руке ти прислањам уз лице своје,
тражим ону љубав која сахрањује
у мени све пробуђене мракове.
Кад загрљаји процвјетају,
бићу неко други у овој кожи.
До тада прогнозирам вријеме
само на тему љубави.

Фото: Фототека Србског Журнала

РОД, РОДИНА И ДРЖАВА

Да бисмо сачували Род и Родину,
морамо имати Државу.
Без Државе, не може да опстане ни
Род ни Родина.
Род и Родина без Државе, бивају
лак плен свим варварима, свим
дивљим хордама и чопорима, свим
душманима и вразима.
Држава – то је Тврђава за
Род и Родину.
Да би се створила Држава, мора да
постоји Род (Народ), Родина
(Земља) и Водећа Замисао
(Идеја Водиља).
И, надасве, мора још да постоји и
Јака Воља за опстанак, за живот са
сврхом и смислом, за развој
властите културе и духовности.
Већина савремених Срба нема
никакву представу о Држави.
Већина савремених Срба свесно
или несвесно уништава
властиту Државу.
Већина савремених Срба, у
сарадњи са нашим вековним
вразима и душманима, ради на
рушењу Србске Државе.
Србство и Србија не могу да
опстану без Државе.
Ми данас немамо Државу, имамо
само Земљу, али Државу одавно
немамо.
Од 1918. године ми немамо Србску
Државу, Србску Тврђаву.
Србство и Србија данас подсећају
на мало племе које је подигло
шаторе у широком пољу којим
пролазе разне дивље хорде.
Како ће да се одбране и заштите
Србство и Србија без Тврђаве у
широким степама од чопора
дивљих племена и крволочних
човеколиких зверова?!
Одговор је: Никако!
Србство и Србија немају Државу.
Ако немамо Државу, онда немамо
ни границе своје Земље.
Ако немамо границе своје Земље,
онда наша Земља није више наша.
Она може бити свачија и ничија, а
наша – најмање!
Ја се чудом чудим савременим
Србима – свеједно да ли су
образовани или необразовани,
млади или стари – како немају
благе везе о значају и битности
Државе, Србске Државе!
Зато савремено Србство и бива лак
плен предатора и паразита,
гмазова и зверова,
душмана и врага.
Као Народ, ми подсећамо на барску
корњачу, међу јатима чапљи и
ждралова, која је остала без
властитог оклопа.
Ако се спасемо и сачувамо, то ће
бити – само чудо Божје!

Човек се некако
невешто смањио
и почео очаран
да злоупотребљава
лице и нежност

Првобитно лице
већ дочарано
у црној светлости –
у првобитну нежност
отету
из прегаженог
пакла живота

Било је лепо време
и требало је неколико пута
да се смркне
Да би се јасно назрело
срце старога света
ако се није смањило
у срце човека

Много је миља под стопама мојим

и хладнога камена, прашине што покрива …

.

Много је миља испред мене још,

сребрног дрвећа и љубичастих цветова . . .

.

Ох, како је тишина некад гласна

у тамним часима мојега срца!

.

Али сутра ново Сунце стиже

још једна миља далеко биће.

.

И слушам птица песму што хвали,

и носи ми торбе пуне Љубави. . .

.

Остављам за мном јуче и сиво,

и ходам ка славом овенчаном дану!

.

Ја долазим кући!

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

-слика – Александар Угланов –