Не хватај ме у жижу
Суштина је код тебе
А ја ћу те наћи
Као што сам те већ нашла…
.
Твој је задатак велики
Бодриш и бориш се
За све нас
Пусти мене!
Пусти ме низ воду
.
Вода ће ме вратити
Сваки пут када
Киша падне
Да те умије…

Фото: Речица у Гучи; ВП

Станем понекад, на ивицу плаветну
и гледам како се крај Родни злати!
Душа пожели да полети, да му се врати!
.
Онда, дирну ме љубави трепераве нити,
а птица што време мери каже ми –
Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани!
.
Негде са висина, из далеких даљина,
Чује се лира! Песник наш на њој свира!

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

Фото: Свитање у Београду; Википедија

Букви славној из Језерских дана
где Чолине виле виленише
мало мало осуши се грана
сребрн воду од кад исушише.
.
А за славе столетнице ове
ходочашћа ка њој јесу ишла
милујућ’ јој старе коренове
над земљицом што их је надвила.
.
За лепоту дарови захвале
често су јој шаренили скуте.
Ту су цуре момке мађијале
да свој поглед ка њима упуте.
.
У љубави она братствовала
и са шумом и са родом људским.
Корењем је воду миловала
над коритом наднета поточним.
.
Поток водом Језеро љубила
док јој слало благодарје своје.
Потоком је даре изгубила.
Злочињење благо посело је.

Фото: Дрво буква; Википедија

На срцу твом леденом озебла сам,
загрли и покриј ме
како дио исте ватре били бисмо.
Заувијек остаје да се памти
како је неко одустао од нас,
памћење има и од вјетра јачи глас.
Нада је та која задња умире,
а прва зором рађа се.
Твоје ситнице моја жеља су,
Погубна стварност и судбина.
Сад загрли и покриј ме,
дрхтаво срце угриј ми.
Кажу да о срећи ћути се,
а ја о мојој вриштим,
јер о теби не умијем да ћутим.
Од ћутања твог браним се
и хоћу да волим те све више,
срце се још нада да једном и ти прогледаћеш.
На срцу твом хладном озебла ми душа,
њежно загрли и покриј ме
да би дио исте ватре били.

Фото: Фототека Србског Журнала

Сећам се тренутка када сам стао
У среди своје безсомучне зунзара трке
Да у миру сачекам сопствени живот
Који се снено клацкао корак по корак

Сећам се тренутка када сам снажно
Почео да крцам тврдокорну љуску ега
Потом тромост поспаност и теснодушје
Као хајдук Радич крупне орахе орњаше

Сећам се заравњене стене у планини
Када су ми зора и роса освануле на лицу
И када је пунина у срцу сменила неспокој
И још једном ме родила у овом животу

Сећам се хиљаде и хиљаде малих сећалица
Кроз које је провејавао дух-нит Вечности
Кога осећам као моћног и поузданог лоца
Који води брод мог живота кроз вртлоге и вирове

. . .

Сећам се учитеља који су умирању подучавали
Ја сам учио од Тишине Стене Птице и Песме
И научио да живим у телу – атману вечном
То су два гледишта раздвојена опном незнања

Фото: …на Каблару; ВП

Када видиш лист
Ветром ношен
Ветар остаје невидљив
.
Која ватра
Моје светло исијава…?
Угаси је…ако зла је…
Ја не знам…и не умем
.
…А тако си ми лако
Руку дао
И само сам хтела
Да ти лакше буде…
.
…И тако си ме лако
Пустио да Те успавам
А никада Те не бих
Повредила намерно…

Незнање је лудо
А нежност опасна…
Опрости ми…

Фото: Јесење лишће; Википедија

.. Памтим те руке небу пружене
И капу до пола чела,
Свирку ветра и птице распеване
У храстовој долини пчела.
.
И памтим речи изговорене,
Светлом у кору дрвета уписане,
И поља житна у даљини прострта,
.
И трајао је тај дан дуго, дуго,
Све док нису све звезде засјале,
И шарене птице заспале!
.
Ја, љубављу очарана,
Непомично сам под храстом стајала!

Фото: Под храстом; Википедија

Искрило под Сунцем, Српско је Kосово
у ратном земану, блиста Србиново.
Разастире сузе, крвца река тече
док аждаја прети, корен да исече.

Витезови српски, Црвене беретке
у храбрости славној, сличе нам на претке.
Тешке борбе воде, мегдани се бију
по Kосмету целом, за славну Србију.

Година одмиче, деведесетосма
зоре се рађају, јутарња је роса.
Само су ратници, стално усред жара
распирене ватре, немани и ала.

Жеводани злога, хтели би да пију
крви српског рода, палећ Метохију.
Облећу ко вране, око наших села,
храмова, цркава, циљајућ у тела.

Kукавичја псета, немају ни части
ударајућ с леђа, срце ишту красти.
Не дају хероји, стаменитост блиста
по Kосмету целом, Вукова је триста.

Урлици се чују, Чопор битку води
за спас земље чарне, газећ ка слободи.
Очњаци се беле, Беретке Црвене
преко трња ходе, крвљу обојене.

Рафали и мине, у ратничке дане
створили стихију, Витезови бране.
Аждаја удара, пушкомитраљези
одзвaњajу свудa, Србље се најежи.

Страх се раширио, жене, деца пате
бојећ се од клете арнаутске ватре.
Стрепња обитава, шири се паника
по Kосмету целом, уздижућ крвника.

Пред Зло стаје орно, Јединица часна
док омора с неба, ватру сву распламса.
Њима земља мајка, За Србију врли
вазда би гинули, у ватру похрли.

Браник отаџбине, тада су нам били
Вукови Јунаци, зли се од њих крили.
Где год је се чуо, урлик гласовити
кроз Kосовска поља, зов је поносити.

Сва су српска деца, ожељила жеље
да у Вуковима, стекну пријатеље.
Горело је небо, од баршуна звезда
зраке своје слала, преко злих најезда.

Хтела је помоћи, да видик осветла
како ли би Вуци, испалили метка.
Пакосник се грчи, у шибљу се скрива
да га не опази, Чета ватра жива.

Ништа не помаже, када Србље дирну
нечастиве слуге, од правде нек гину.
Удари Витештво, по летњој врелини
што их обгрејава, живи ил погини!

Ужарено гротло, пакао немани
под правдом је клеко, победише славни.
Oдjeкуje силно, Kосовом се ори:
Живела Србија и наши Вукови!

Фото: Србски витезови; Википедија

На ушима ми сечиво јутра,
Слана на образима,
Орион са Сиријусом
надамном.
Светлост истока
у очима.
У зимски освит журим
упоредо са љубичастом траком
облака.
Распукло небо
на југу.
Сенка ми бежи
измиче вешто смрзнутом стазом.
Са кришком месеца
у леденом другујем јутру.

Фото: Децембар у Војводини; Википедија