Верица Стојиљковић: Душе плод


Осмехну се Сунце и погледа Воду
И урони у све капи јој малене
И роди себе у свакој!
И синуше Васељене
И бљесак осветли пут Роду!
И покренуше се сећања света
И запљусну их талас пламни и
Из срца крену река права
И зали семенке из ког свет израста!
И осмехну се Сунце и загрли плод
Из душе што наста!

Душица Милосављевић:Перунов орао


 

Перунов највећи орао, створен је пред последњу велику битку између Сила Светла и Сила таме, а створио га је сам Перун из своје суштине. Толкин га је назвао Торондор. Створен је од чистог светла, висине 10 метара, са распоном крила преко 30 метара. Био је живи одбрамбени светлосни штит Силама Светла. По заповести Перуновог брата и највећег војсковође у његовој гарди, могао је узети људски облик и оваплотити се у тело, али тело опет различито од тела Сила, са орловским шлемом бледо жуте боје.
Сви остали орлови касније су били мањих величина и служили су као гласници, као и што дан данас служе!

Благослов и Слава највећем духу ратничком који је происходио из саме Перунове суштине!

Владан Пантелић: Јелечкиње – барјачкиње


 

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа – стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам – кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Словенка Марић: Песма о песнику


 

Песник је хтео да испева песму
која мирише и зелени се као трава,
песму са тугом кише,
песму високу као планина и бор.
Хтео је песму која ћути као ноћ,
песму дубоку као небо,
песму саму и дивљу као извор,
као шума, као птица.
Песму неку звонку и далеку
као детињство и мати.
Хтео је, лудо је хтео
да испева макар само једном
песму коју нико није умео.
Песму беспутну и болну
сличну самом себи,
песму страсну као љубав,
лепотом зачарану као девојка,
песму неку широку као песма.
Хтео је, а песма му измакла.
А кад је умро,
из тела његовог, кроз хумку,
зазелене и замириса трава.
И тако и он постаде зелен,
постаде трава, и мирис, и песма.
И тако песник испева песму.

(Из збирке – ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

Драган Симовић: Мистерија каћунства


А онда се, изненада, једног дана рујанског, дивотног, догоди милина и лепота што је у песми
одавно опевана, песми једној у праскозорје.. Седели смо на пропланку, Владан и ја, и зурили у
плаветне врхове у даљини, и сневали о тиовању у Тијању, кад се изненада појавише три душе распеване –
Лара, Драгана и Љубиша. Дођоше нам у походе, радосни и заљубљени као да долазе из праискони.
.
Лара је душа сетна што снева, и ја у трену видех и познах седамдесет и седам њених инкарнација,
а мало потом и деведесет и девет живота минулих и долазећих са ову и ону страну Велике Тишине.
Ово ми је ћутке и Владан потврдио, а он је јасновидац од праискони. Ларина аура је титрала и треперила  у дугиним бојама, а боја љубичаста лескаше се у средишту јајета светлозарног.
.
Драгана је личила на јасику етеричну, што трепери у светлосноме кругу боје зеленог драгуља.
Љубиша је одавао исконског ратника од светлости што се узвија и узноси у плаветне висине.
Њих троје се указаше као једна душа у три венца светлозарна, у три ниске лучезарне. Потом смо се
испели на пропланак ветрова у потрази за алхемијом песничке речи, док су се уоколо отварали
све нови и дивотни светови тајновити.
.
Има сусрета који се памте низ векове, сусрета што су у књигу небеса уписани. Некада сретање
двеју сродних душа наличи сретању двају звезданих јата. Има љубави које се догоде у трену, а живе
тисућама векова минулих и долазећих. И има љубави које су одувек биле и које ће на векове бити,
иако на земљи трају само трен, и то је највећа мистерија каћунства коју је божански песник опевао.
И гле! каћун је биљка слична расковнику, коју могу наћи и познати само они чије срце је чисто…

Момчило Игић: Свануће нам када се пробудимо


Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Свакога јутра се будимо, отварамо очи, гледамо.

Буђењем улазимо у свест, у целовитост,

Док је гледање носилац целовитости.

.

Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Блаженство је једно, целовито осећање.

Раскомадано осећање је мноштво парцијалних осећања:

Љутња, мржња, завист, туга…незадовољство.

.

Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Из става будности одмах улазимо у процес размишљања,

Из целовитог у парцијално, из раја у пакао.

„Градите на стени, а не на песку.“

.
Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Живот нам је привезан за целовито, а ми га „брже боље“ везујемо за парцијално.

Уместо да је живот блаженство, он је углавном незадовољство.

Градимо на песку уместо да се с њим само играмо.

.

Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Сабирањем пажње на сваку реч, враћамо се у целовитост.

Свакога јутра се будимо, отварамо очи, у свести смо.

Захваљујући самосвести поново се будимо и поново отварамо очи.

.
Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

„Ја сам у Оцу и Отац је у мени“, ја сам у свести и свест је у мени.

Живот је блаженство ако живот градимо на свести.

Поново ће нам сванути, поново ћемо отворити очи, поново ћемо се пробудити.

.

Били смо у блаженству у Рају, а сада можемо бити у блаженству и у паклу.

 

Аница Илић: Заборављени пут


И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича и Осмехом опија…

 .

Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Владислав Томић: После болести


Човек се некако
невешто смањио
и почео очаран
да злоупотребљава
лице и нежност

Првобитно лице
већ дочарано
у црној светлости –
у првобитну нежност
отету
из прегаженог
пакла живота

Било је лепо време
и требало је неколико пута
да се смркне
Да би се јасно назрело
срце старога света
ако се није смањило
у срце човека