Анђелко Заблаћански: Потражи ме


Потражи ме

у паучини својих сећања

у сузи неисплаканој

у кајању

кад греси навру на очи.

.

Потражи ме

у замуклом додиру усана

у мирису увелог лишћа

у погледу

као безнађу заборава.

.

Потражи ме

у огледалу прошлости наше

у немиру твојих снова

у речима

што болно ћуте у теби.

.

Потражи ме

и кад снег ми све трагове скрије

кад самоћа душу ти сколи

потражи ме

јер једна сенка те још воли.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Милоје Стевановић: Не липши, магарче, до зелене траве


Ђе поменук Обрада, паде ми наум како е он вољо да комендија и ћера инат овим партијашима. Нарочито се прегањо с Милом Кучком. Миле ти је бијо стра и трепет. Те одборник, те преседник месне заеднице, те секретар партинске организације за ова три села. Ал Обрад то није доносио ни до… д-извинеш. И стално се они уједали. Ма нису се они мржљели, но нако се прегањали, ко класни непријатељи. Једне године порани Обрад на Бадњи дан, у разасвит, да сјече бадњак у Паљежу. Успут се сустигне повише њиг споради истог посла. И како е Обрадова шума била најближа џади, он први одмери оком церић, прекрсти се и вели:

– Добро јутро, бадњаче! И, честит ти Божић!

Ондак извади из торбице жито и почне да баца око церића. И почне

гласно да збори еда би га чуле комшије, па то прењеле тамо ђе треба.

И вако вели:

– Ево, тичице Божје, и вама да прославите Рождество Христово и да се радуете и пјесмом прослављате Творца и Сведржитеља. Наручајте се данас жита из мог салаша, а на љето идте у Милову њиву те се ранте, пошто вам он

јутрос неће ништа доњети. Јербо он се јутроске не клања бадњаку и Бадњему дану, нит се спрема да ујутру слави Богомладенца што се роди у Витлејемској пећини. Јок. Он се клања оном непомјанику што се родијо у Кумровцу па ће 25. маја да празнуе његов рођендан.

Кад је попрошо Божић, обру се Обрад и Миле у Козовој кавани. Обрад,  онима у шајкачама, за једним, а Миле, с партијашима, за другим асталом. Неко из ћошка џарну како е Обрад благословио тицама да се ране у Миловој

њиви целе године, пошто иг није наранио на Бадњи дан.

У том ће Миле:

– Не мож Обрад да не уједе. Мало му било што смо га амнестирали те изашо из Митровице прије времена.

А Обрад ће на то:

– Е мој Јаки, доћи ће земан кад ћете ви најадати и кад ћете виђети ко е се борио за народ, а ко му е о глави радио. За то ћемо ласно. Него до тог земана ви ћете да нам изарумите ђецу са том вашом вилозовијом: Потрчи – лези, потрчи – сједи, потрчи – једи. И што кад једете не смочите, но најволите срце од лубенице и кору од млјека. Све ћете ви то на нос искијати.

А Миле не остаде дужан:

– Не липши, магарче, до зелене траве.

 

Јован Јовановић Змај: Бисер око врата


Имам песме, ако немам злата,

песме бисер драгој око врата,

ситне, мале, нек јој боље личе,

 нек их више, нек се више диче.

.

Савиће се бисер око злата,

савиће се трипут око врата,

што претече, нек у недра тече,

што остане, нек у недра пане…

.

Мој је бисер, а на мом је цвећу,

– завидећу, – ал’ замерит нећу.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Верица Стојиљковић: Чар ноћи!


Дуње мирис прелеће у ноћи заспалој

Оштрином лепоте буди је!

Месец заљубљени зрацима загрлио је!

Хукну сова, златно дрво надлете

Мирис на паперју у оносвет понесе!

И чују се ћукови и веверица дозивање,

Чуваркућа главу подиже, ослушну у сан утону!

Мирно је!

Загрљени двоје, по облацима ходају,

Љубављу божанском зачарани!

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Милорад Куљић: Васкрсле дахије


Зазвецкала четири костура.

Зло им време гробове отвара.

Огрнули ткиво су вампира.

На Србију пође бал утвара.

.

Над народ се дахије узнеле

к’о у време старога зулума.

Народне се крви ужелеле

и зидања кула лобањама.

.

Аганлија пред екраном седи

па наргилу пружа до Алије.

Мула Јусуф нешто им беседи.

Фочић ага пије из буклије.

.

„Маскираној раји лош је укус“

изговара Фочо по гутљају.

„Ал’ их води у овчији статус“

придодаје Јусо кроз наргилу.

Проговара умно Аганлија:

„Крв је грал што ван гроба нас држи

па не куди моћног еликсира

што нас твори око кос’не сржи.

Удри туци па им ране видај.

Говори им речи рахатлука.

Што прозбориш никада им не дај.

Уклањај тихо с овог дуњалука.

Наше ново царство сад се ствара.

Неверни нам вечни живот буде.

Подићемо опет нашег цара.

Помоће нам човечије Јуде“.

Владимир Мајаковски: Сергеју Јесењину


Отишли сте, што се каже, на свет други.

Пустош…Летине, постајућ звезданост.

Нема више ни пива, ни друга.

Трезност. Не Јесењине, то није иронија

Вама.

У грлу је грудва бола, а не смех.

Видим-пререзаним рукама, дижете

Властитих костију мех.

Престаните! Доста! Зашто бунцате?

Хоћете да лице скрије смртни вео?!

Ви тако претеривати знате

Како нико на свету не би умео.

И зашто? По чему? Недоумица пада.

Муцају критичари: разлог тога

Је ово, је оно….а, у ствари нема склада,

У билансу – пива и вина многа.

Веле – да Вам боемију замене класом,

Класа би утицала на Вас и споразум.

А зар она жеђ гаси квасом?

И када пије класа чува разум.

Веле – да су Вам неког напастовца дали,

Постали би сте садржај обдарени.

На дан би сте по сто стихова писали,

Заморно и дуго к’о Дороњин.

А ја мислим да се то осети,

На себе би сте још пре дигли руке.

Боље је од водке умрети,

Него од досаде пуке!

Узрок губитка неће речи-ни нож,

Ни омча с вратила.

Можда вене не би требало сећи,

Да је у “Англетеру” било мастила.

Подрзаваоци радосни: на бис!

Скоро цела чета против својих жила!

Зашто повећавати број самоубистава?

Боље повећај производњу мастила!

А сада у грлу- заувек ни словца.

Тешко је и глупо бити мистерија.

За нацију, језикотворца,

Умро је звонки мајстор, бекрија.

Са прошлих сахрана, чак и блатне,

Задушних стихова носе траље.

Риме о хумку к’о ћускије млате-

Зар је то песнику поштовање?

Ни споменик вам нису свели-

Где је он, гранита ил’ бронзе лук?

А к решеткама сећања већ су понели

Светачких успомена буђ.

Ваше се име марамицом слинави,

И ваше речи Собинов балави,

И бунца сто је бреза усахла-

“Ни речи, о дру-уг мој, ни узда-а-а-ха”.

Ех, треба показати причу,

Том Леониду Леонгриничу!

Треба устати као скандалист:

Нећу да се мој стих жваће и блати!

Заглушити их уз тропост свист,

И у Бога и у матер их послати!

Нек се растури та неталентована поган,

Ширећи капутна једра мрка,

Нека у лудом бекству Кохан

Избоде људе шиљцима брка.

Гадови се морају проредити.

Послови- да се стати не сме!

Живот треба изнова преуредити,

Па тек онда писати песме!

За перо то време- лако није,

Али реците, Ви, богаљи, сакати,

Где је, када и који то геније

Бирао пут утабан и лаки?

Реч је – вођа људске силе.

Напред! Да би се време језгром

Отишло, и везе да би слабе

Биле за прошлошћу свислом.

Мало је весеља на насој планети.

Нека нас будуцност са радошћу веже.

У овом зивоту није тешко мрети.

Изградити живот – далеко је теже.

Милица Мирић: Равница


Овде се равна протежу поља.
Заноће, тако, уз стазу, крај шума.
У даљини само, још по нека доња,
обузме ми мисли, не силази с ума.

Зашто ти мислиш да цветови плачу?
То само роса клизи са латица
и пркоси ветру, старом ткачу,
па неста тихо, у зраку Сунца .

То се са латица круни седеф,
с пијаних, богородичиних трава.
Издалека само, све личи на ђерђеф,
на који клону кантариона глава.

Играм се ветром што сеје трње
у заспалим браздама крај села
и плугом снажним заорах трње,
поносна и горда, уздигнута чела.

Чекам да никну стабљике трава
нежне и крхке, к’ о сенка нека.
Видеше ме птице, како спавам,
уморног тела, попут човека.

Тада ме буде стабла различка,
латицом плавом лепоту нуде,
а онда, покрај чупавог чичка,
вијуга стаза за мраве и људе.

 Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

*

Милан Миљковић: Знам…


ЗНАМ нисам сам
ЗНАМ само истину могу да дам
ЗНАМ Израиљево сам племе
ЗНАМ Божије сам семе
ЗНАМ мрзе ме скоро сви
ЗНАМ мрачни су њихови сни
ЗНАМ носиш ФАР и сејеш душе по ноћи
ЗНАМ Садукеју мислиш дукати ће ти помоћи
ЗНАМ видим шта радиш
ЗНАМ храм зла градиш
ЗНАМ семе зла садиш
ЗНАМ тиме се сладиш
ЗНАМ хоћеш да управљаш свиме
ЗНАМ те ко си ђавољи сине
ЗНАМ са врха пирамиде гледаш са висине
ЗНАМ кријеш се да те не виде
ЗНАМ срушићеш се окречени зиде
ЗНАМ видим куда свет иде
ЗНАМ колико година бројиш
ЗНАМ степеник на ком стојиш
ЗНАМ Божијијих слугу се бојиш
ЗНАМ све би да их уништиш
ЗНАМ гордост ти не да да се спустиш
ЗНАМ навико си све да купиш
ЗНАМ све ће твоје да нестане
ЗНАМ твој начин мора да престане
ЗНАМ и ко ће да преостане
ЗНАМ ништа ми неможеш
ЗНАМ џабе покушаваш да ме лажеш
ЗНАМ и пре него што кажеш

Мика Виткојц: Шеви


Више још, шевице моја, још снажније клицај,

и трагове песка и земље са перја отресај…

Високо на крилима, узлети,

ка сунцу полети….

.

Доле као да се у твом гласу бојазан скрива,

док на висинама постаје звоник и љупкији бива,

тамо горе хоћу да те слушам, тамо узлети,

До неба чак полети…!

Поезија Лужичких Срба

Србољуб Митић: Саватије Шојкин


Говорио Саватије Шојкин

Имам змајску косу детелинску

Кад се стушти једва је сустизам

.

Говорио Саватије Шојкин

Триклет проклет ко удари дете

У детета правда неотета

.

Говорио Саватије Шојкин

Бем ти сунац коњ је права гозба

Ем га јашиш ем те башка воли

.

Говорио Саватије Шојкин

Плаћали ми да да усечем ора

Не хте рука ка на живог створа