Словенка Марић: Како би добро било


Како би добро било

да се онако изненада распукне

једно блиставо дивље јутро,

и да се догоди нешто лудо смешно,

а ми случајно да се сретнемо,

па да се одметнемо

на неко зарадовано брдо.

.

И да се смејемо.

Ни речи паметне да се не сетимо,

да ништа не ћутиш,

горко да не певам.

Да говоримо старе бајалице,

трава да расте од очију,

да нас спопадну речи смејалице.

.

А после,

нек све буде како је свикло,

како нас стигло.

После нек расте у крви

оно светло-црно отровно биље

Не мари, прораста нас самоникло

и у главној ћелији боли исто.

.

Како би добро било

да ти радост у рукама

кад се сретнемо,

па међу птице да се одметнемо.

Да један дан будемо

онако чисти, светли и блиски,

бар један божји дан да се смејемо.

.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА

Advertisements

Душица Милосављевић:Оклоп Душе


Рез велики као хируршки дуж Душе,

пукао је по средини

манифестовао се великом ватром,

тескобом у телу,

ватреној плими…

.

Болео је, годинама,

растао, а Мокош га крпила

нитима својим

да сачува ме у свету Јаве

све до сада!

.

Питах Богове Родне шта ћу без опне

Душа је отворена за све и сва

Кажу ми: „Ти си та!

Тело носиш у просторе све

у највише могуће димензије

и одатле делаш исконски на сад,

а све је сад, трен и оваплоћење

Душа познаје путеве њене!

.

Плашиш се рањавања, а немаш опну,

заштиту немаш за силе мрака,

не брини Богињо, сијај суштаством,

спала је са тебе заштита свака!

.

Покажи се ко си у Истини свима,

покажи како делује у теби силима,

на Јави се вини у радости до неба,

обасјај ову Јаву, оклоп ти не треба!“

Велика Томић: У капима травке


У мрсају травке

прстима раздвајам

девојачку траву,

кидајући листиће

на воли ме – не воли.

.

Сунчев зрак погледом

растопи сваки откидај.

Низ стабљику

капљице спирају корен.

.

Бушним рукама

захватим сваки осећај,

пљуснем лице –

воли ме – не воли?!

.

Пољубим лат и у ваздух

одувам удисај.

 

Давор Вујовић: Тамо амо – хаику


Дуже од века

Траје цео осунчани дан

Сећање топло

.

Београд, 25.01. 2019.

.

.

Планинска јела

Гране сунцу предаје

Тишина века

.

Копаоник, Панчићев врх 27.02.19

 

.

Владан Пантелић: Давор Вујовић

Даворов дух је миран али врло знатижељан, и запажа све што се дешава у простору. Сва запажања претвара у лирске записе, хаику, или, просто, у надахнуте реченице које записује у свеску. Због посла који обавља путује у многе земље и у многе градове. За своју душу посећује многе манастире, и често борави у монашком комплексу Хиландар. На Хиландару је упознао неколико монаха – мудраца, који се подвизавају у врло скромним условима. Где год путује Давор пасионирано фотографише крајолике, дивне људе, или снима занимљиве догађаје.

Вукица Морача: Сорабија


Била једном једна предивна земља. Биљке су ту уживале и било их више него у целом осталом свету. Животиње су биле радосне, било је довољно хране и склоништа. Човеци и човечице су овде били високи, витки, плавокоси и плавооки, поносни и стасити. Пошто су стварали само лепе и угодне мисли и цео свет око њих је био прелеп, складан, миран и плодан. Лепота се овде умножавала, а срећа се подразумевала.

Елем, њихови суседи, а било их је доста, су то љубоморно гледали. Они су генерисали само мрачне, подле и пакосне мисли, па је њихов свет тако и изгледао. И онда се једног дана досете, удруже и реше да освоје Сорабију.

Припремали су војску, правили планове, све пакости умножавали, а љубомору свакодневно заливали. И тако се окупе и крену у напад са свих страна.

Сорабијанци, научени на склад и мир, на лепоту и развој, на стварање и поштовање свега, на безграничну и несебичну љубав, нису били припремљени. Они су мислили да су и други народи као они, окренути природи и креацији. И наравно дивље хорде љубоморних ратника, осветољубивих и покварених, су лако освајали ове Сорабијске земље. Онда се састане Савет мудраца Сорабије и одлуче да спасу оно што се може и уздигну у Нав остатак становништва, преместе их у Рај и пусте да и даље стварају и усавршавају. На земљи осташе прелепе грађевине, дивни вртови, природа нетакнута а складна, сталнорађајућа поља и воћке… Ма лепота и милина.

Злоратници на крају закључише да нема више људи, да су све побили које су нашли и да треба да се башкаре у овој предивној земљи. Али, авај, природа сада окупирана злим мислима узвратила је ударац. Ништа више није рађало, животиње су постале опаке и опасне и стално су их вребале из шипражја и мрака. Сад су они постали плен , а не освајачи. Дошљаци су приметили да и воћке слабо рађају, да су безукусне, да је вода све загађенија, а не бистра и прозрачна. И полако су почели да се враћају у своје крајеве. Али, авај, и тамо их је сачекала пустош. Није било довољно људи да обрађују земљу, па није било ни хране. Животиње су постајале све свирепије и бориле се са људима, или боље речено нељудима, око оно мало рода. Све је почело да пропада, да се распада, а црнило је испунило не само душе освајача већ и њихових потомака. Изумирање свега је постала свакодневница, и људи и животиње су постајали све крволочнији и још више зли, све је почело да се распада и урушава. Убрзо је све и пропало.

А наши дивни људи су у Наву створили још лепше вртове и свакакве биљке, јер тамо мисли одмах стварају. Лепота је била већа, па су анђели све чешће свраћали да се напоје тим дивним и лековитим енергијама и светлошћу. Остала бића из Нава су се придружила у стварању па и сам Бог је често долазио да види својих руку дело. Уосталом његова душа прожима све.

Шта рећи на крају. Кад злоба и пакост завладају неким светом он се неминовно урушава, све брже и брже. Да је било више светлости и љубави, могла је цела планете да буде срећна, весела и светла.

 

Владан Пантелић: Бабптичје


Док садим семенчице у бајковитој башти

И док градимо кров на ведској дрвеној кући

Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе

Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће

И стави везени прекривач на астал за руштук

.

И пецни у рерни црвене папричице љутице

У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога

Повремено нас похвали да смо врло вредни

Од твојих милоречи светиљка се пали и њише

И послужи нам по три срка сока стваралајка

.

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!

Она живи у К… и има многоватрене обавезе

Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи

Једног велечесног набујалог дана после кише

То ми потврђује једно од многобројних чула

.

***

Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног

Витез Мансанман је мој врли предак и потомак

Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја

Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана

Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

 

 

 

Драгош Павић: Опомена


Проговори гуја камењарка

што пресвлаку оставила нама,

дарова нам под јабуком јаде

да нам живот личи на покладе.

.

Истерани из затишја раја,

понесоше ћупове смрскане,

надањем се у залеђу зоре

обазреше у грозници живо

јер гнусоба учини напоре

и утка се у прозукло ткиво.

.

Огромне су раздаљине пукле,

на видику ни семенке нема,

векови су дарвали пакле,

само ветар оркестрира снажно

да човека у понор стрмекне.

.

Што сотона свакодневно пали

низ хридине од паклених стена,

расплоамсава жаришта векова,

а ми ћемо некролог писати

да нам буде вечна опомена.

*

Наташа Ђуровић: Сeн


Ноћ  сe одавно спустила на град, на чијeм нeбу нe бeшe ни звeзда ни мeсeца. Само су снови лeбдeли изнад зграда у којима сe одвијала свакоднeвица оних, који су одлучили да свој живот провeду у тим камeним и бeздушним грађeвинама, којe су сe дизалe високо изнад зeмљe.

Сeн мушкарца јe лутала улицама тражeћи мeсто на комe јe провeо дeтињство. Трeбало би да јe ту нeгдe, сeћа сe, али сe толико тога промeнило.

Бол у нози у коју јe рањeн у бeгу прeд нeмачким војницима сe појачавао. Нeкад су били нeподншљиви, али борио сe да их савлада. Звук штикли двe ноћнe дамe одјeкивао јe улицом. Како су сe приближавалe, сeн сe уплаши да би могла бити примeћeна и сакри сe иза угла зградe.

– Шта ти јe? – упита јeдна

– Ништа. Учинило ми сe да видим нeчију сeнку. Можда нас нeко прати?

– Каква сeнка, нeма никога, опeт си пила?

Отишлe су својим путeм, а он настави да тражи. Дeо јeдног дворишта учини му сe познат. Да, то јe то! Ту јe била липа испод којe јe закопао благо (нeколико ситница, како то дeца вeћ радe). Направио јe и мапу која сe давно изгубила, али јe у сeћању чувао успомeнe којe су рађалe бол. Повукао сe од људи, са раном на срцу коју су му задали и тако отишао на онај свeт. Ни тамо му нису дали мира! Као да су јeдва чeкали да му срушe кућу и уништe траговe њeговог постојања.

Слабашним рукама сeни, почeо јe да копа. Узeћe својe благо и никад сe вишe нeћe овдe вратити!

На шакама су остајали трагови зeмљe, а њeно грумeњe лeтeло јe около. Рупа јe постајала дубља, чак толико дубока, да сe у јeдном момeнту зачуди својој снази.

Ископавао јe гласовe својих родитeља и њиховe шапатe у којима јe било бригe за њeга и браћу. Тeк сад јe могао пажљиво да их ослушнe. Нису сe много разликовали од оних којe јe размeњивао са својом жeном док су дeца спавала. Ископавао јe успомeнe на скромнe прославe празника којe су доносилe радост у тeшким данима. Ископавао јe својe љубави, надe, нeуспeхe, борбe. Ископавао јe данe у којима су му сe рађала дeца, њихов плач, првe коракe, рeчи… Ископавао јe сузe својe жeнe за којe му никад нијe рeкла.

Кутијe нијe било, а зора сe приближавала.

       – Можда ју јe нeко ископао?

Сeнка новe тугe прeшла му јe прeко лица. За ту кутију само јe он знао. Зашто никад дeци нијe о томe причао? Можда би му сe смeјали, а можда би га бољe разумeли. Ко зна?

Прва свeтла су почeла да сe палe. Пас у дворишту огласио сe лавeжом. Било јe врeмe да крeнe.

На рукама јe понeо свој живот, а јeдан грумeн обрастао травом, ставио јe у џeп сакоа. У њeму су били сви којe јe волeо.

Још јeдном јe бацио поглeд на мeста која су одисала дeлом живота који памти и отишао храмајући. Зов родног града био јe јак. Одјeдном јe толико ослабио, да га нијe прeпознао. Сад зна зашто – умирао јe под налeтом људи који су га насeљавали, бeз осeћаја за њeгову душу уткану у сваки камeн калдрмe коју су давно склонили, жeлeћи да га прилагодe сeби.

У другом граду, човeк у инвалидским колицима, дао јe својој ћeрки дрвeну кутију и рeкао:

– Мила моја, чувај ово. То јe твоја породица. Срушили су нам кућу након дeдинe смрти, то знаш, али смо сeбe сачували. Добро јe што јe дeда умро прe тога… нe би поднeо… Кад прочиташ, схватићeш!

Милорад Максимовић: Речи од Кристала светла


Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је…да видим смисао.

Не…речи не могу да воле као дух…
Чак ни срце само што живота изворе крије…

А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера…ван пролазног тихог времена…

Одлазим.

Враћам се.

Вечно мирујем а СвеМиром путујем…

Однео сам круну белу на врх древне горе Меру…род ме мој чека верно…“

Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима
вечности јутро Сварога.
.
Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају
под именом другим…
.
Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме…ледено
врелим погледом истине.
.
Ти волиш изнад разума овога света и многих светова
што у ниски сјакте васељенској.
.
Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог
скривеног срца истине?
.
Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла
извајана је…да видим смисао.
.
Не…речи не могу да воле као дух… Чак ни срце само
што живота изворе крије…

Одлазим.
.
Враћам се.
.
Вечно мирујем а СвеМиром путујем…
Однео сам круну белу на врх древне горе Меру…род
ме мој чека верно.

.
А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од
белог мермера…ван пролазног тихог времена…

 

Родамир Ведун: Жене Рода


Богиње лепоте,

Виле магијске привлачности,

кћери Богова,

сестре Вилењака,

сутра здрава, лепа, јака,

права супруга, мајка,

РОДитељ, васпитач, учитељ,

.

Словенске жене то јесу – вечна жеља сваког човека,  који тежи, да буде оно што су били његови преци, Богови, Вилењаци, добри мужеви и прави РОДитељи – светао пример свом РОДу.