Ошо: Љубомора


Ви волите неку особу – макар мислите да волите ту особу… Ако стварно волите онда је немогуће да сте љубоморни. Ако откријете да та особа воли неког другога, ви ћете бити срећни: ви волите ту особу, а она је срећна са неким другим; све што ви желите је да је учините срећном. Ви се нећете осећати љубоморним; напротив, ви ћете осетити захвалност према особи која је вашу љубав учинила срећном. Ви ћете осетити велико пријатељство. Али то је у вези истинске љубави, која је заиста ретка прилика. То што постоји у име љубави је само идеја.

Ако „волите“ значи да поедујете ту особу. Када ви „волите“ неку особу значи да она не може волети никог другог. Ако воли неког другог, она вас вређа; она доказује да сте мање вредни, да постоје бољи људи, људи који се могу више волети од вас. То вређа ваш его, то повријеђује вашу поедовност, то вређа вашу монополистичку идеју. А то је у суштини и кукавичлук јер ви не покушавате на непосредан начин да се суочите са чињеницом о вашој љубави. Ту није питање да ли ваша љубав воли неког другог; питање је да ли ви волите ту особу? А ви нисте довољно храбри да се суочите са тим питањем. То је право питање које треба поставити.

Ако волим ту особу, ништа ми друго није важно. Љубав допушта слободу. Љубав допушта да она ради што год осећа да треба да ради. Све што осећа да јој може донети блаженство, то је њен избор.

Ако волите неку особу, онда се не мешате у њену приватност. Остављате приватност те особе нетакнуту. Ви не покушавате да се огрешите о њено унутрање биће. Ви не желите да вам она говори где је била, зашто је дошла касно. То уопште није у реду. То је њен живот: где је ишла, да ли је дошла касно или не,… Ви волите ту особу онакву каква јесте – а она је таква. И никада не покушавајте да се мешате у њену приватност. Ви не отварате њена писма; не гледате у њен новчаник, у њен дневник и белешке са телефонским бројевима. Ви не покушавате да откријете неки знак. Све је то ружно.

Ви треба да се суочите са собом. Ако се не суочите са тиме, ви сте кукавица. А ако то сакријете, ви стварате толико гнева због љубоморе да сасвим заборављате да је то само ваш кукавичлук. То што је било потребно је да сасвим рашчистите да ли је то била само замисао да волите ту особу или је то заиста стварност. Стварност нема проблеме; само замисао доноси невоље јер је она површна. Испод тога има превише смећа тако да вам та замишљања не могу помоћи. Чак и нека мала ствар може покренути невоље.

Ја не могу замислити да се две особе могу посвађати због било чега ако се заиста воле, да могу покушати да наметну било што једно другоме, да могу покушати да спутавају другу особу у било ком чину.

Основни захтев љубави је: „Ја прихватам особу такву каква јесте.“ Љубав никада не покушава да мења другу особу на основу властите замисли оне друге особе. Не покушавајте да скраћујете особу ту и тамо и да је стварате по властитој мери – што се чини свугде у свету. Људи који мисле да су у љубави – они непрестано злостављају једно друго, покушавајући да створе слику коју они желе. Они желе другу особу само као марионету – а конци треба да буду у њиховим рукама. Исто то чини и друга особа: и она жели да ви будете марионета а да конци буду у њеним рукама. Тако се стварају непрекидни сукоби, патња и бол.

Човек почиње да осећа велико питање: зашто су песници написали толико много дивних ствари о љубави? Изгледа да им се ништа није догодило! То је само у поезији. Стварна чињеница је да већина песника никада није волела. Они су у љубави са идејом љубави, зато и стварају предивне песме, предивне романе. Или су можда волели, али су у томе били веома неуспешни тако да су у својој поезији стварали идеале како би утешили себе. На пример, Лав Толстој је током читавог живота био злостављан од своје супруге. Посљедњег дана његовог живота, она га је толико мучила да је он морао ноћу да напусти дом и да оде на железничку станицу, где је на клупи умро. Он је био гроф, имао је огромно имање и земљу и све што му је било потребно – али је живео као сиромах. Супуга је са свиме управљала.

Она му није допуштала чак ни да има пријатеље. Она је била толико љубоморна да му није допуштала да у њеном присуству чита или да пише. Он је морао да пише вани у врту или у пољу; сва његова дела је написао ван куће. Њена љубомора је била таква да: „Када сам ја присутна, ти се више занимаш за роман. То ме вређа!“ А тај човек је написао тако дивне књиге и тако дивне ствари о љубави да, уколико не бисте знали ништа о његовом животу, не бисте могли поверовати како је то могуће. То је била надокнада. У свом животу му је тога недостајало; он је то стављао у своје романе: он је у својим романима маштао о животу какав би желио да живи само да би заборавио на свој живот, ружан живот.

Тако песници никада нису волели и спознали љубав, никада нису упознали агонију тога; или, ако су волели, они су упознали агонију али су желели да упознају екстазу. Зато ћете у њиховој поезији наћи екстазу љубави. Али истина је у томе да је читав свет непотребно злостављан.

Да, то је кукавичлук који вас држи под тортуром. Само се суочите са том чињеницом, да ли ви заиста волите ту особу или не. Ако волите, онда нема потребе за условљавањем. Ако не волите, ко сте ви да постављате услове? Оба начина су јасна. Ако волите, онда нема условљавања: ви је волите онакву каква јесте. А ако не волите, ни тада нема проблема: она је за вас нико; нема потребе да постављате услове. Она може радити што год жели. Али човјек треба да се веома искрено и поштено суочи са својим осећањима. А то непосредно суочавање са вашим осећањима вам одмах указује ваш пут.

Живот није тежак – ми га таквог чинимо јер смо кукавице: ми не видимо ствари за које знамо да постоје. Увек је лако да се суочимо са стварношћу. То вас чини безазленим; и непотребне сложености се не указују. Иначе, човек живи у машти да воли, да може умрети за другу особу. Ви не можете ни видети да је неко срећан са неким чак ни на минут – а ви мислите да можете умрети за другу особу! Само покушајте да увидите што заиста има у вама према другој особи – и љубомора ће нестати. У већени случајева, са љубомором ће нестати и ваша љубав. Али то је добро, јер што има у љубави која је пуна љубоморе, која није љубав? Ако љубомора ишчезне, а љубав и даље остане, ви тада у вашем животу поседујете нешто чврсто што вреди имати.


Весна Зазић: Сироче


Никад стихови не могу да сроче
како тешко кроз живот пролази
остављено дете и заувек сироче
ни судбина га на трен не помази.

Живи несигурно без икаквог ослонца.
Кад одрасте све трпи и свима се склања.
Кад га мајка баци са пупчаног конца
нит животна уз први удах постане му тања.

Дупло се више од свих труди да успе
ал’ му тај напор не признају људи.
Најважније улице душе одувек су пусте
без корена да живи узалуд се труди.

Ко својих нема сви му свашта могу.
Увек има неко ко из обести пакост спрема.
Да погоде где највише боли увек могу
и да кажу злурадо,шапатом „Никога нема“

Хандриј Зејлер: Где је Србима родни завичај?


Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?

Је ли то Саксонија или Пруска можда,

где Лаба тихо тече

и са Шпревом се састаје?

Ах не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није то Поморје или Литва можда,

где још живе успомене полабске

и ;где је потонула Винета?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

да нису то моравска или чешка земља?

Ах, снага Чешке и њена слобода

претворене су у прах…

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није, можда, ритерска Пољска,

која је слободу изгубила .исто тако

и коју растржу неслоге?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није у Илирији или Далмацији?

Тамо где је – Рагуза* прастара

краљица мора?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Није ли то Словенија, или можда Србија,

чија нам је реч блиска

и где Милош краљевски престо има**?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?

Да није то Русија бескрајна,

трећина света,

у којој сунце не залази никад?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Реци ми онда где је тај пространи крај!?

Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,

од Црног Мора чак до Камчатке,

ето, то је тај пространи крај,

нас Срба родни завичај…!

.

* Дубровник

Верица Стојиљковић: Дај Боже!


Боже, гора високих,
Врхова плаветних,
Долина зелених,
Огледај се у очима
Поља цветних и вода изворских!
.
Прошетај се њивама
Златним, житним,
Шумама столетним!
Окити се птицама радосним
И јутром распеваним!

. Насмеј Боже,
Облаке, земљу
Сузама Радости да поквасе.

Осмехни се Боже,
Сновима девојачким!
Помилуј образе им,
Зрацима жарним,
И пољуби их уснама
Медоносним!
..
Огреј Боже,  
Срца младића, што лутају,
И изворе Вилине што траже!
Поведи их!  
Путеве жељене им покажи!
.
Дај Боже,
Мир тихотни свакој травки,  
Птици, срни, јелену,
свима што Земљом лете и ходају!
.
И Вуку,  кажи,
Да буде будан,
Народу своме
На вечној да је стражи!

Дај  Боже!

Радица Матушки: Дажд туге


У том трену кад зора свитава,
обгрли ме сетно безтебиште.
И реч ми се с’ грешком заварава,
погрешно се исправност напише.

Тешко јесте кад ми недостајеш,
све се туге згрну око мене.
И изнова у зенице станеш,
док протичеш с’ таласом кроз вене.

И мртви се зарад мене крсте,
грч тишине, што срце резбари.
На груди сам наслонила прсте,
кроз кожу ми дажд душом ровари.

Десанка Максимовић: Заборав


Не сећамо се старих богова.

Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,

ко беху Дајбог и Весна. И није нас стид

што негдашњих се не сећамо снова.

Изгубили смо слух за глас векова,

као што се изгуби памет и вид.

Исто нам је храм и морска хрид, –

својих предања не знамо ни слова.

Није нас нехаја, равнодушја стид,

прекорачили смо журно праг и зид

између нових и старих времена.

Тврдимо да смо онакви какви нисмо.

Сваки има своје Несвето писмо.

Звонимо у звона сном неотплаћена.

Милорад Куљић: Сила Светог духа


Куд год се окренем сенку видим
иако одавно Сунца нема.
Свога се страха тада постидим
јер давно прозрех шта нам се спрема.

Из света читавог страхом нас хране.
Слике нам безнађа тако творе.
Пружиће онда спасе „месијанске“
онима што страхом не сагоре.

Онога дана кад маске падну
па зверским жигом човека опашу
увидећемо судбину јадну
и проклињати неслогу нашу.

И људски сноп је снага неломна
па му саборност страхом се ломи.
Скуп искрица ватра је огромна
која нас силом Светог духа доми.

Владан Пантелић: Биљка небрига


 

 

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени
Намах нестаде та далеко отровна неактивност
Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте
Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна
Богојављенским вечним водокршћем залих
Посејану траву у разореном замку предака

Док се на крову чују отисци корака мог оца
Који се вековима никоме није подсмејао
Улазим у танано и истисно поткино коло
И отварам сто векова стару аријску адресу
Која се у рукама душмана откинула контроли
И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру

Одгурнух једну једину и неизвесну будућност
Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица
Поправићу и водоопасати замак чукун претка
Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове
И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу
И усмено заветно предање које размножава путеве

Ненад Максимовић: Видовдан


На данашњи дан, Видовдан, сунце је у Лепенском Виру излазило тачно изнад Светог Брда (Трескавац) на другој обали Дунава. Тако је Свето Свевидеће Око, Бог Бели Вид у Духу био са људима. Дух Свети, Световид, и данас је у срцу наше душе.

Бог Световид, Триглав, Врховни Српски Бог, Јесте Дух Свети, Универзални Принцип ОтацМајкаДете, јесте ТроЈедно ЈА ЈЕСАМ у свему.
ЈА ЈЕСАМ
ЧЕТИРИ јесте ТРОЈЕДНО, Дијамантска структура свести ЈА (3 – основна и једина структура постојања) ЈЕСАМ (4), јесте СВЕТЛОСНИ КРСТ ВАЗНЕСЕЊА, ЗНАЊЕ БОЖЈЕ СЕБЕ Које је ТЕТРАХЕДОНСКО СУНЦЕ ЉУБАВИ (У својој Пунини Израза, како на Небу тако и на Земљи, реч је о двa контраротирајућa тетраедра, петодимензионалној Меркаби, језгру наше душе и језгру свемира… јесте ПЕТ које је Ф, Fi, Златна Једност Свега, Апсолутна Лепота, Стање Љубави…).
Та матрица се препознаје у свим објављеним религијама: СВЕТОВИД, ВРХОВНИ СРПСКИ БОГ СА ЧЕТИРИ ЛИЦА ( Зван још и Триглав, као што су Германи звали Водана, Скандинавци Тора, у Галији Ремса…); АУМ-ОМ; ВИШНУ, ШИВА, БРАМА – ТРИМУРТИ; ТОТ ТРИСМЕГИСТОС; ЈХВХ; АЛАХ; ОТАЦ И СИН И СВЕТИ ДУХ – ЈЕДНО; ПИТАГОРИНА ТЕТРАКТИСА; БУДИНЕ ЧЕТРИ СВЕТЕ ИСТИНЕ; ЧЕТИРИ ЖИВА БИЋА ИЗ ОТКРИВЕЊА (са главом лава, бика и човека, и орла у лету…); КВЕЛЦАКОАТЛ (Четири бога Тецатлипоке, четири стране света, од којих се један, Квелцакоатл, Змија-птица, уздигао изнад остала три); …ЛАО ЦЕ ( У ТАО ТЕ) КАЖЕ: ЈЕДАН ДАЈЕ ДВА, ДВА ДАЈЕ ТРИ, ТРИ ДАЈЕ ЦЕЛИ СТВОРЕНИ СВЕМИР; ЖИВИМО У 3 ДИМЕНЗИЈЕ И ЧЕТВРТА ЈЕ ВРЕМЕ; АНТРОПОЛОШКИ ГЛЕДАНО: ИМАМО МУШКАРЦА, ЖЕНУ И ДЕТЕ – ЈЕСУ ЈЕЗГРО ЧОВЕКОВОГ ИНДИВИДУАЛНОГ И ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА; СФИНГА – ЧОВЕК;… ТРИ ОСНОВНЕ БОЈЕ од којих настају све остале – И СВЕПРОЗИРНА БЕЛА СВЕТЛОСТ; КВИНТАКОРД до-ми-сол, и Доминантни тон – настају сви остали акорди и лествице; езотеристи кажу: СВЕ СТВАРИ ПОСТОЈЕ КАО ТРИ АЛИ СУ СРЕТНЕ КАО ЧЕТИРИ… ИТД.
По тој матрици, Обрасцу људске ДУШЕ чије је језгро ДУХ СВЕТИ, саграђена је кућа Лепенског Вира као савршена МАНДАЛА. На Лепенском Виру, пре 9000 година ( Броју Светог Духа) посађено је Семе Космичког Знања из Којег је изникло Дрво Вечног Живота – Човек Светлости, Божанско Биће Љубави које је Храм Божји, Небо у свим пропорцијама. Чертири на квадрат јесте 16, јесте уздизање у горњу октаву Постојања. Ми Срби кажемо СВЕ У ШЕСНАЕСТ, када се ради нешто озбиљно – четврта, срчана, Христова чакра је оперативни инструмент за Вазнесење у пету димензију. Зове се Озбиљност, Збиља Стварности…
Човек се вазноси у Духу у Небо, и Небо се у Човеку спустило на Земљу.

ЈА ЈЕСАМ.
СЛАВА ГОСПОДУ БОГУ, ТВОРЦУ, ВЕЧНОМ СВЕДРЖИТЕЉУ!

(28. 06. 2020)

Др Јоле Раам: За оне који траже Истину


Драга господо градска,

Овде, на овом чаробном брегу, све ми се отворило.

Истина тече са свих страна

Те речи мог Божанског Учитеља оживеше

И то више него икада у целом мом бићу, дан и ноћ.

Свака травка и сваки сваки зелени листић

Певају у славу Вечног, Непролазног, Оностраног.

Свуда, свуда, где поглед Душе наше допире, је Царство Твоје

Миром и Љубављу Твојом саткано.

А ја сам, ето, поново оно што сам на почетку био, Дело Твоје

Отпале су илузије журбе, морања, немања, страховања

Живот је поново повратио своју магичну лепоту.

.

Ето, ту на овој Светој Гори Тијањској

Тихо, да нико не види, извире божанска благост Васионе.

Они који отворише очи, поје се благодетима Духа Светога

Иако нечовек потајно шири страх, несрећу, бол

Овде се све растапа у тишину Божију.

Као у сну, моћ Истине овде никада не престаје.

.

Знате, господо градска,

Овде су сви одговори, сви снови непроживљени.

Овде је воће слатко за којим чезнете,

Овде су све врлине давно заборављене,

Овде се чује глас ливада и шумарака.

Вратите се, децо моја, овде вас чека оно што тражите!

.

Да, овде је проста одећа и рад на сунчаном пољу

Али и мајчина храна, извори хладне чисте Воде, Љубави и Радости

То се ничим не може купити,

А овде на овој Тијањској Светој Гори

Све је безплатно за оне који отворише своје срце

Тишини истинског живота са Богом.

Фото: Део сликовне композиције Миле Раам, уч. I р. осн. школе