Хелена Шантић: Молитва


(Кадмове) руке и груди и царство

и застор цветни као црни покров

чекају кћер збачену

да се моли илузионисти:

претвори ме, о претвори ме

у сенку пламена свеће

и гурни ме, о гурни ме

у бездан громова

и уби ме, о уби ме

вештином чаробњака

и у врт запуштен баци

 

 

 

Advertisements

Милица Мартинов: Ј а с и к а


Корен јој дубок

До срца земље досеже

И куца оним топлим

Заједничким срцем

Мајке Земље

Меке топле богате

.

Лишће јој узбуђено

Трепери

Она ниче

Она расте

Она буја у себи

Својим соковима

.

Стидљивог стабла

Грана разузданих

Уздрхталих

Кора јој мека

Од чекања…

Ветром размажена

Кишом обљубљена

Громом оплођена

Да плоди и рађа

Вековима…

Јасика, кажеш, на мене личи?

.

.

Владан Пантелић: Милица Мартинов

 .

На врху црвеног крова

У изворима понире

У понорима извире

И нетрагом нестаје

Трагајући за собом

За тобом

За мном

 

Луталица још од пре рођења,

 а рођена храбро и из пркоса

Лекар – специјалиста за многоугло

сагледавање људских душа

У Зрењанину има седам туја око дома

и оазу плочастих стена моћи и мира

Она је све друго осим песник, тј она је

луцидни песник више него све друго

 Милица, зна(три)лица, невидљивошћу

и скромношћу својом прима чисту воду

Десанка Максимовић: Заборав


Не сећамо се старих богова.

Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,

ко беху Дајбог и Весне. И није нас стид

што негдашњих се не сећамо снова.

Изгубили смо слух за глас векова,

као што се изгуби памет и вид.

Исто нам је храм и морска хрид –

својих предања не знамо ни слова.

Није нас нехаја, равнодушја стид,

прекорачили смо журно праг и зид

између нових и старих времена.

Тврдимо да смо онакви какви нисмо.

Сваки има своје Несвето писмо.

Звонимо у звона сном неотплаћена.

Само: Род


Устај сада вучији сине,

почуј повик из даљине.

Душа дрхти од тог зова,

кључа крв старог кова.

.

Њоме ти носиш, наслеђе свето,

сети га се, да не буде отето.

Сети га се, да не буде касно,

сети га се, и живи часно!

.

Устај сада вучији сине,

вини поглед у висине.

Види моћног претка твог,

оног силног, громовног!

.

Устај сада Сунчев сине,

вини поглед у висине.

Види како зора руди,

стари Отац, дух ти буди.

.

Осећаш ли претке своје,

видиш ли их како стоје?

Како сјакте, међ’ звездама,

почаствуј их у песмама.

.

Устај сада вучији сине,

устај, сазнај, шта ти чине!

Заборави сад лажи те,

Заборави те речи зле.

.

Запамти род свој,

запамти далек пој.

Запамти, он је прави,

певај роде, својој слави!

.

Устај сада вучији сине,

устај сада побратиме!

.

Слава теби и роду твом.

Слава нама и потомству свом!

Словенка Марић: Богу Перуну и давним прецима


  – летос кад је грмело и севало-

Расрдио си се много,боже Перуне,
сечеш муњама и бијеш громовима,
Роду своме јављаш да још владаш,
силан, са топузом и мачем у руци.
Боже наших предака давних,
боже правде што вртиш коло небеско,
што кишу лијеш са извора Твојих
на Твоје ливаде, поља и шуме,
на храшће што у Твоју славу листа,
одрекосмо Те се, боже славни
и другог бога и свеце штујемо и молимо,
одрекосмо се и Вида, и Сварога, и Велеса,
одрекосмо се и предака наших давних
што су Те верни перуником китили,
под Твојим Небом славу Теби узносили.
Ружним именом пагана назвасмо их,
те претке наше, прародитеље тужне
што их у молитвама више не спомињемо,
то корење из кога пониче Род нам славни.
Обезбожисмо и унизисмо здушно
лозу своју из столећа многих.
Опрости нам, боже небески громовити,
што се предака давних и славних одрекосмо,
а њихова смо крв, њихова деца незахвална.
Перуне, боже наших предака давних,
славом пошкропи кости њихове и пепео,
учини да се душе њихове смире
горе, међу звездама, под руком Твојом,
јер ми данас другог бога славимо,
но Тебе се још понекад Род твој сећа
кад удариш муњама и громовима,
кад задрхти Земља од срџбе Твоје.

  1. 8. 2018.

Бродски: М.Б.


Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.
.
И чудо збиће се. Давна чудеса,
ка земљи вуку, ту је адреса,
тако ка циљу устреме грађу,
да и у пустињи житеља нађу.
.
А дом ли остављаш – звезду укључи
с четири крака сјај нека лучи,
да свет нестваран сја од тог трена,
и да те прати, кроз сва времена.
..
1993.
.
Препевао Радојица Нешовић
Извор — Суштина поетике-

Ленка и Драган – Песникиња и Песник


Ленка Симовић: Драга личност

.

Моја драга личност је мој дека Драган.

.

Мој дека Драган има браон очи.

.

Боја косе и браде је сивкасто беле боје.

.

Увек је насмејан кад ме види.

.

Има весео говор. Он ме учи да пишем песме

.

и после ми објављује песме.

.

Увек је миран и добар према мени.

.

Ми се стално сами дружимо у његовој соби,

.

док слушамо дивну музику за опуштање и смирење.

.

Кад се моја сестра и ја посвађамо мој дека

.

одведе једну у његову собу да гледа цртани:

.

Машу и Меду.

.

Ја мислим да је мој дека Драган најбољи дека на свету

.

и најмирнији човек на свету.

 

 

.

Владан ПантелиЋ: За мене Ленка је Песникиња

.

Овај писмени рад Ленке Симовић њена учитељица је оценила са оценом – Одличан (5) Браво! Затим је Ленкин рад прочитала пред њеним разредом, а потом прочитала и у другим одељењима.

.

Приметимо да Ленка о свом деки Драгану, нашем Песнику, говори као да је њен дека још ту, у својој соби, и говори као да с њим има живу комуникацију. И има, но нећу то шире објашњавати… И наука је направила велике искораке, и има своје тврдње за отишле из ове димензије. Писаћу о томе другом приликом. За ову прилику довољан је текст њеног деке – Живот је Бог, који данас објављујемо.

.
.

Драган Симовић: Живот је Бог

.

Људи од овога света, који имају знања овога света, могу бити веома опасни, ако не иду путем срца. Чувајте се оних који имају знања световна, а љубави немају!

*

У Васељени, и у свим иним Васељенама, у свим битијима и у прабитијама, од праискони па све до праискони, постоји само један једини Живот – Праживот, који нема почетка и свршетка, који није настао нити ће икад нестати, већ ЈЕСТЕ и БИВА, као и Праистина, као Прасуштаство, и као Прачудо. И стога: Живот нико не може дати ни узети, а наше је само да се радујемо и да благодаримо, јер јесмо Живот у вечноме Праживоту, а то ЈЕСТЕ – Бог!

*

Оносвет

.

.

И кад би

.

Након свега

.

Остао само један

.

Једини сан

.

Снова би гле!

.

Настали

.

Сви ини светови

.

У Васељени

.

Тајносано

Владан Пантелић: Тијанијазен


Широм отворених срца и очију

Гледам кроз прозор на снену улицу

Чекам да пројаше моја коњаница

На моћном белом Пегазу Крилану

Нећу трепнути да ми не промакне

.

Моја душо – где иде она а где идем ја?

Путеви нам се правоугло секу

Када бисте знали њену чаролију

Знали бисте снагу невезаности моје

И созерцали тишину вриштуће боли

.

И њен и мој пут су велики путеви

Већи од сто других што капије имају

Забацујем разум потражујем милост

Ходим жедан кроз прашуме и пустоши

Али усправан као мач осмице – правде

.

Тајинство путева само Бог разуме

Он је и скројио све светске кривине

Расушених очију гледим у облаке

Гуку саможивог отрова порађам из срца

Зашто не видим циљ а чисти су видици?

.

Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?

Или хоћу да јој видим леђа исправљена?

Испред мене зацвили бремено безпуће

Видим да сам ушао кроз капију без врата

Полетно и слободно одох кроз светове

Димитрије Николајевић: Небески народ


Само је Србима чудом дано

Да буду небески народ,

Све друго им је непризнато

Из года док омањују у год.

.

Од искона изгоне их горе

Одакле се не виде и не чују,

А доле им обитавалишта и дворе

За своје палаче раскрчују.

.

За сваки зрачак што долута

Увек непогођу на мети,

Тешко је живети а ласно мрети

У тој кући насред пута

.

И зато кад међ звезде оду

Кроз потомке се изнова врате,

Поскидају рђу са позлате

И засводе отечество и слободу.

.

Њима се точак натрашке окреће;

Доста им је сваког пута

Што пут бескраја узлеће

По којем лута душа истргнута.

.

У Србији се играгају кола

И онда кад ђаво свира,

Само светац седи уврх стола

И небо спушта на дно речног вира.

.

Зато оданде ни једна небеса

Нису далека и висока –

Овде се збирају сва чудеса,

А живот и смрт мере одока!

Добрица Ерић: Огрлица од грлица (11)


(Сонетни венац)

Трчака путић под точком чезе
Ива се тихо чешља крај стада
Хладан липов изворац везе
Избледели столњак ливада.
.
Сања попац крај жеже свица
Авлију малу где преде свилу
Тужна кнегиња љубичица
Измодела још у априлу.
.
Ћуран вихор гле шепури се
Испред колибе где дан занесен
Додирује последњу струну.
.
Амови јунских ждребаца висе
На трну који поткреса јесен
А детлић носи звезду у кљуну.