Маја Марковић: Дозволи ми да ти дозволим


Затражићу од тебе само осмех

и руку пружену сунцу.

Даћеш ми један делић сна

доживети огромну духовност,

са тобом желим то,

желим осмехе и потоке речи,

хоћу да се врти клатно

да ме додирујеш и нежно

допушташ очима да те савладају,

одају лаж и примитивно напусте

твоју послушност пуну оптимизма.

.

Ти си добар, ти си благ,

твоје руке траже да се укрсте,

да се споје кризе душевне

и да постане статуа-љубав истрајности

величине да ништа не постане трагично,

дозволи ми да ме грлиш,

да мислиш на мене,

да ломиш ме и стежеш

снагом и емоцијом паука.

.

. М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Љубавни јади


Авај, Боже, и Ти право нећеш:

што ми драгог не створиш у цвеће?

Ил’ у цвеће, ил’ у какве траве

-да га ставим испод моје главе?

Кад ја спавам, нека ми мирише

да ми срце више не уздише,

да ми срце не пуца од јада

као земља усред летњег дана.

Драгога ми руке на сан дођу,

а ме грле докле ноћи прођу.

“Мој драгане, растави ме с’ мајком,

или с’ мајком, ил’ с’ кошуљом танком!“

.

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Снежана Ђинђић: Ванвременска ноћ


Ослушкујем чаробну тишину таме,

да ми је да ме собом стопи.

Удишем светлоноше небеске,

да ми је да ме пригрле

сестрица бих да сам.

.

Молитвом земљу блажим

да ме пусти да се

винем,

капима тихе лепоте

расплинем.

.

Бих да се поново родим

умивена тобом,

зоро моја

незнана.

.

Поклањам ти ову ноћ

освештану

даљином, без препрека.

Учини ноћас да те осетим близу

без речи, без додира.

Помилуј ме собом

уби ме туга нека!

С.Ђ: “Дар употпуњења“

Мира Видовић Ракановић: Тама


Тетурам по распореним

утробама улица

Иза мене се вуче

сусрет старији од нас

У уловљеној шкољки

чувам успомене

Сунце се церека

руши се поподне

Вода уморна

од прљавштине

Из грла излазе

запенушене речи

Спушта се вече

тама заудара

Зеницама ока

гризем Месец

Векови пролазе

у секундама

Владан Пантелић: Пролеће јасновиђења


Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!

И нека ово лето буде испуњено блаженством!

Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове

Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне

Овај дан је пун милогледања и миломиловања!

.

Гурам речје и наречје у распаковани идентитет

Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак

Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше

Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште

Иако је горки мочворац одкокодатавао јутрење

.

Гледам комшије преко ограде и њихових мачева

Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра

Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца

Моје тело – део душе узраста врло високо високо

Тако висок изродићу олако своје преславне претке

.

Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта

Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо

Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже

Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех

А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме

Радица Матушки: Месеччева копља


Жута копља сјајне месечине

сва су ноћас у мене упрета,

бели облак иње паучине,

бодеж срцу, погубљење – метак.

.

Зарива се у грудима болно

сва тишина твојих утврђења,

црвен усне у бледило бојим

одзвонила поноћ сновиђења.

.

Ал и даље стопе ти целивам,

молим месец да ти пут обасја

пре изласка сунашца сам жива,

зраци – копља то је моја казна.

.

И док ходаш ка светлости зоре,

хладна копља груди ми кидају,

топла крвца прекрила је поље,

зашто лијем сузе сви питају.

.

А ја ћутим, немости сам дужник,

таласи ми испод блузе теку,

а очи су пресушиле моје…

Док изнутра море прекри реку!

.

О ти, сребро месечино моја

што милујеш пољане и шуме,

сачувај га од свих неспокоја…

Под копљима твојим златне руне!

*

Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (6)


Вечерња вилинка

Љубу Димитријевићу из Лопаша,

праисконом ловцу на орлове и сне.

..

Понад зрелог жита у пољу

Облаци бели од пене

И горје плаветно у даљини

С вечери од пурпура дивна

..

Сетна на дашку вилинка

Вије се поврх јасика

И вечерњи звон висином

У сутон рујан зимзелен

..

Уз пој и пев сневам

Озарен руменом ждрака

И плачем јецам од миља

Сред поља жита зрела

.

Велики Гај, 15. липањ, 2011. године.

Фото: Виле у србској традицији; Википедија

Петар Шумски: Порекло


Ја сам потомак

бескрајних пространстава

Широког Неба

.

Ја сам син

Врлетних Голети

Сиара и Литица

Бездана и Клисура

.

Ја сам љубавник

Снежних врхова

Плавих глечера

и Ледничких језера

.

Ја сам брат

Брдолина и Шикара

безгласних и пустих

натопљених мирисима

трава…

.

Ја сам глас

Четинарских шума –

тајанствених и тамних

еолских харфи…

..

Ја сам дете

жутих висоравни

Дивљих Степа

Тундри и Тајги

..

Ја сам плод

љубавне игре

Хриди и Таласа

(Још памтим успаванке Мора

у наручју Камених Обала…)

..

Ја сам син

Дивљине

дете Сунца

и Месеца

..

Ја сам номад

изгубљен у метежу Људињака

и његових закона…

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Нада Матовић: Острог


Одахните, груди, у овој слободи,

што моћима својим све исцијели

на овој висини гдје сам Господ бдије,

Василије Острошки Свети.

.

Поред тебе душа је слободнија

на висини испод литица и платија

нигдје није боља и нигдје топлија.

Ту мир пјева пјесму која душу грије.

Из камена тог свјетлост види се,

пред тобом свако Богу моли се.

.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,

Теби људи хрле, мошти твоје

душу посебном благошћу грле.

И ја чујем како у Царству небеском,

пред олтаром светим

пред олтаром светим за неког се Богу моли.

.

Ово није вјетар са високих страна

нико не чује ни вјетар ни кишу,

Ово није грмљавина са високих страна,

дан поред тебе је најљепши на свијету,

вјером помажеш свима

и малим и великима.

.

Док тамо далеко, за врхове оне

што се к небу дижу као знамен свети,

свечано и мирно јасно сунце тоне,

и као златна круна спрам истока трепти.

У близини твојој у човјеку препород се рађа,

врата твоја отворена су свима.

.

Замишљам тај сјај,

сваког трена што лијечи сваку муку љуту.

Хвала ти, Василије Свети,

за све што сигурно нијесам могла ни снити.

Теби ћу се увијек молити,

док има ме,

моје срце обливаће топлота Твоја.

.

Овдје у слободи близу Бога стојим,

не мислим на оно што давно бјеше,

јер ти чистиш све оно што лоше је.

Када у тебе гледам,

осјећам слободу сваког дјелића свијета.

Фото: Манастир Острог; Википедија