Фото: Фб страница -I love Nature

Док садим семенчице у бајковитој башти

И док градимо кров на ведској дрвеној кући

Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе

Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће

И стави везени прекривач на астал за руштук

.

И пецни у рерни црвене папричице љутице

У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога

Повремено нас похвали да смо врло вредни

Од твојих милоречи светиљка се пали и њише

И послужи нам по три срка сока стваралајка

.

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!

Она живи у К… и има многоватрене обавезе

Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи

Једног велечесног набујалог дана после кише

То ми потврђује једно од многобројних чула

. . .

Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног

Витез Мансанман је мој врли предак и потомак

Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја

Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана

Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана.

За празник Ивањдан се плету венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју разне игре око пободених ватри.

Ово паљење за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје.

Девојке на Ивањдан, Биљобер дан, у венце стављају црвену ружу Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима.

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале.

У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије.

Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика оџвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући.

У виноградима се ништа не ради.

Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.

Извор- Telegraf.rs

Фото: Горе србска села; Википедија

Са Чемерна, високе планине,
бела вила Драгачево зове:
“Хај’ те, браћо, Дубац нам изгоре!
Изгоре нам општина и школа,
изгибе нам већ народа пола!
Жене с децом вриште и кукају,
куд би могле – ни саме не знају.
Горе куће, воћњаци и шуме,
Шваба пали – гори је од чуме!“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Где су моје музе сада?
Док земаљско нама влада,
А небеским све се мери …
Све смо ближе правој вери,
док набрекла земља чека
да изнедри новог човека …
Можда земља тајну зна
за све што нам небо да.
Можда само звезде чују
тајне које срца кују …
Можда музе помоћ нуде,
да из дугог сна нас буде …
Вратиће се моје музе,
вратиће се сјајне, лепе,
душу моју да окрепе …
Јер, без муза мојих
ја сам и без срца
и без пера;
да са њима ја се дружим,
исконска ме веза тера …
Светлост оне мени носе,
свему ружном сад пркосе …
Златокосе, добре виле,
у срцу ми гнездо свиле …
Тамо љубав, светлост траже,
душу моју вером снаже:
да ће свега доброг бити;
сви ћемо се уверити
у Божије провиђење …
Од Бога је да се живи
по закону, који Бог нам
драги даје …
Зато, драги људски роде,
крени одмах до слободе,
до светлосног пута кући!
Закони су свемогући
које Отац сад нам шаље …
Тек законе поштујући,
кренућемо путем даље,
у Очинске загрљаје!
То нам снагу, веру даје!
Другог пута за нас нема …
И све што је отуд дошло,
поново се на пут спрема …
То је наше ходочашће,
то је светлост свег живота …
Тамо светлост, љубав живи,
тамо све се живо диви
тој лепоти, снази, вери,
тој доброти што разгали …
Тек тамо ће правим знањем
засијати наше чело, што му
вредност не зна нико …
Само Отац наш ће знати,
благо наше свеколико …
И да завет Оцу дамо,
да се благо – љубав само
што у нашем срцу живи
и да душа наша увек,
светлости ће да се диви
и ту светлост носи даље,
кроз векове, васељене …
У љубави безвременој,
све су душе насељене.

С.М.Лекан: “Преци, прошла будућност,треће небо“

Фото 1,2: Фб страница – I love Nature

Фото: Старе куће; Википедија

Под хладним небом бораве мисли

верна слутња брижан је стражар у ноћи

уздиже се изнад живота и смрти

блиста и лебди по његовој самоћи

.

Шта значе сећања минулих дана

пред духом бледи све што некад беше

искидани крици промуклих сова

парају небо, згасле звезде беже

.

Ноћ кобна, излива опори мирис

тишине над његовим сновима блуди

бесни крв и јури свелим жилама

поломљених крила од људске студи

.

Горки часи љуљају живот мучан и клет

у колевци ружној под плаштом голети

молитвом призива Господа да прими

душу уснулог раба на починак Свети

Фото:Фб страница -Orchids, Succulents and Bromeliads

Фото: Марков гроб; Википедија

Стремећи капцима сновидним

Умоташе у очне дупље снене

Чемер једа стремећег погледа

Гледељкама устрелише сетне

.

Оборише врх стршећег вида

Благородност дана за видела

Лелекавом халабуком силном

Таламбасе удараше чилно

.

Згрозише се и чедно и злобно

Устукнуше јалово и плодно

Остадоше сами на утрини

Одреда се бусаше у груди

.

Одродише родбину од људи

Не желећи да им ико суди

Ликоваше на стубовима срама

Обгрлише самоћу бестрага.

Фото: Фб страница – Beautiful flowers for you

Кад крене касна јесен, лудаци изађу на улице и тако почну своју суморну, лудачку баладу понављања, ону од прошле године, која је иста са оном од претпрошле, и тако уназад, у недоглед. Месец је такође доследан у својим понављањима, посебно кад је пун и округао, те са сваке стране гледано, изгледа исто.

Лудаке то нарочито узнемирава, тако да су у време његове мене, нарочито активни. Постају параноични и себични, имају потребу да муљају и лажу. Осећају се некако угроженима па их једино могу смирити удворичка ласкања, некаква синтетичка таблета, а понекад и “коњска ињекција”. Њиховим обманама и самообманама нема краја, па им је активност често штетна по околину, нарочито ближу.

Ако приметите неког таквог у вашем окружењу, не дај боже ближем, ви се дајте у трк и беееежите, што даље!

Лудило је прелазно, посебно ако сте му дуже изложени. Нуспојаве запажене.

Савет или препоруку потражите у вашој души, како и колико може да издржи?

За супер лудаке је нарочито погодан “супер” месец..

Фото: Фб страница-I love Nature

Оте ми се замисао кратка,

у тој замисли ти лепа слатка,

сушта лепота тебе ко жене,

гали ми срце о благо мене.

.

Ти жељо моја срца весела,

очи ти горе ко ватре пламен,

када би само ти била моја,

руком би голом ломио камен.

.

Ја сужни слуга твојега срца,

стојим пред тобом искрен до сржи,

љубав ти нудим до задње капље,

до задњег атома моје крви.

.

О боже мили шта ме то снађе,

да жена ова душу ми пара,

перпера вредна она је безброј,

а очи горе јаче од жара.

.

Смутне ми мисли навиру сада,

срце се цепа на две половине,

због жене ове весела срца,

живот ће мој скромни да мине.

.

Помози боже ти мени слуги,

да око њено погледа мене,

да руке њене дотакну моје,

и пољубим усне вољене жене.

.

Узми ме после у своје скуте,

јер жеља моја она је само,

где море сиње спаја се с небом,

тамо ми она живи,тамо.

Фото: Набујала река Рајна;Википедија

Набујале реке, срце брже куца,

кише с неба лију, жељнији смо Сунца.

Уз зелену траву бујица се пење,

и протеже вале кроз стење – камење.

.

Попуцале бране, песак се разноси,

успаваној раjи природа пркоси,

попадала стабла под силином тока,

реке к’о језера… Вид’ снажног потока!

.

Мостови поклекли, њиве под таласе,

тужан јесте призор… Србијо, не дај се!

Судбина је таква, побуни се орна…

Човек је пролазан, земља непокорна!

.

И у свему томе, ја још песме пишем,

водостаји расту, али душа дише.

И у сваком трену на тебе још мислим,

јер сунчеви зраци пораз јесу киши.

.

Ти си моја брана у доба поплаве,

Небо – вољено је, као очи плаве!

Фото: Фб страница Beautiful Roses

Можда постоје негде далеко,
где још нисам била
они који се не покоравају пред Богом.
Они проклињу смело,
не опраштају учињено.
Не заборављају.
Такви траже од судбине објашњење,
али би поново живели исти живот.
Они које и смрт пита
сме ли да им приђе.
Они које не узнемирава плач детета поред пута.
Испред мене стоје два пута,
ја пођох оним којим се ређе иде.
И моје речи постадоше све теже.
Нађох оне о којима сам некада сневала.

Фотo: ФБ страница I love Nature