Фото: Јаблан; Википедија
Качим наду
О јабланове гране.
.
Срце у лишћу кријем.
.
Сваки трептај
Стопало ми гази
.
Разне туге
Раном завезујем
.
Молим звезде
Да јездим са њима
.
И са кишом
Да се будим.
Фото: Фб страница I love Nature
Хаљина боје ваздуха,
Коса пуна звезда,
Очи од сјаја месеца,
У грудима зраци сунца!
.
Подијум од белих облака.
Треперави врхови планина
Из руку љубави река!
.
У нежности без времена,
Плови моја сенка!
Фото: ФБ страница – Flawers and Nature
Фото: Слика “Хаос“ Марка Лађушића у галерији Дар Мар Плезир
У васиони целој
Влада од увек ред.
У човечијој души
Још је бољи след.
.
А на Земљи хаос
Од искона влада,
Свако ко је јачи
Оног слабог тлачи.
.
Атоми и кванти
Служе својој намени ,
Само посматрач умни
Може да их промени.
.
А међ нама хаос.
Ко ли га сад ствара?
Нека тамна сила
Од мрачних утвара?
.
У свакој ћелији, ма свуда,
Види се хармонија,
У капи воде, у етру ,
Божанска симфонија.
.
А на планети хаос
Неслога и јад,
Робови и нејач,
Неспокој и глад.
.
Да ли може свемир
Да среди то стање?
Ил опомену уткају
У звездано писање.
Фото:Фб страница Fractal Multiverse
Док шумним улицама шетам,
ил’ улазим у препун храм,
нерасудне младиће сретам,
ја само једну мисо знам.
.
Ја кажем: године ће стићи,
и сви, колико има нас,
под вечне ћемо своде сићи
и већ је неком близу час.
.
Кад видим храст насред пољане,
ја мислим: старина ће ова
преживети и моје дане,
ко дане мојих прадедова.
.
Детенце помилујем често
и рекнем “збогом” у тај мах:
Ја теби дајем своје место,
ти бићеш цвет, ја бићу прах.
.
И сваки дан, и сваки минут
ја пратим као кобну нит,
све чекам да л’ ће слутња синут
о часу где је крај мој скрит.
.
И где ће доћи смрт по мене?
У боју, ил’ у валу плиме,
ил’ суседне долине сене
већ спремне су да госта приме?
.
И макар да је хладном телу
свеједно где ће најзад бити,
ал’ ипак све ближе родном
врелу свој гробни сан бих хтио снити.
.
И нека смрт за међу шаље:
крај ње ће младост сјати иста,
и мирна природа ће даље
лепотом вечитом да блиста.
Фото: Храст; Википедија
Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.
Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и ‘ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.
Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове сниво,
Ал’ је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.
О, како те жалим! – Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! –
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.
Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне… Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.
Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!
Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.
Ти си, као и ја на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.
О, кȏ змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!
Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!
Фото:1 – Долап, Википедија; 2 – Фб Fractal Multiverse
Сви смо ми потекли са истог изворишта.
Све нас чекају лична упоришта.
Воде се у поднебесју ратови за светилишта.
Свуда су бојишта.
Води се борба за територију небеских склоништа.
Сви смо ми рођени
као Христови ратници.
Без Њега, ми смо ништа.
Рођени као Христови,
а све нас чекају дубоки гробови.
Заслужили смо такву патњу
јер постадосмо греховном вођи робови.
Различитим путевима
до палих анђела смо вођени.
Мислили да слободни смо,
а ми никада нисмо били ослобођени.
Били смо само прилагођени.
Ево, иконе већ крвоточе!
То је знак да рат предсксазани отпоче
За веру!
За част!
За слободу златну!
Браћо моја, кренимо у поворку ратну!
Када икона Мајке Божије сузу пусти,
значи ли то да смо као сува земља пусти
као неплодна ораница, препуна издајица?
Небо таму на нас спусти,
неприметно, лагано, мало по мало.
Немојмо мислити да нам знак
пре свега није дало.
Нико, али баш нико неће да попусти.
Гордост искорени!
Остадосмо немушти.
Сви ми гледамо шта је ред,
а бесмисао нам оде у недоглед.
Чудних околности настаде сплет
и створи се неки полусвет.
Не схватамо да животни ток има
свој распоред и ред.
.
Мржња пулсира у ритму мира.
Снажно чула иритира.
Баш онда кад човек
напуни срџбом и срце и очи
тад икона света од бола Крвоточи.
Господ је за нашу бол
затворио очи.
Док икона са Часног Престола
нас опомиње,
зло се јавно исповеда.
Више се и не крије.
Фото:1- Исоријски Исус; 2 – Фб Flawers and Nature; Википедија
Молим Бога, Пресвету Богородицу
Небо и птице.
И све што се земљом креће.
Златну нит
живота у косу да ми уплету
Само тако
постаћу дете среће.
У молитви
руке пружам Небу,
Звезди златној што небо кити
обманом светлости своје.
Нека адска небеса раскрили:
Можда ће Бог и моју сузу
да освити?
Пресвета Богородице спаси ме.
Љубав сам расплакана
Дашак уплашени
Између ноћи и дана
Бол грца у мени
Пламен ми, као храну дају
сузе падају, падају.
Тугом обузето, тело у сан креће
На магленом крилу
опстаје сен моје среће.
Земљо, сатаниште и кукалиште
Љубави расплакана.
Утехо Богом дана.
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА „ИРЕНА СЕДЛЕР“, У ИТАЛИЈИ,
НАДИ АНИЧИЋ ЦРЉЕНИЦИ, ДОДОЕЉЕНА ЈЕ ЗА ПЕСМУ „УНЕСРЕЋЕНО ДЕТЕ“
КЊИЖЕВНИ КОНКУРС НА ТЕМУ: „ШТА КАИН НИЈЕ ЗНАО
РАДОСНА ЛЕСТВИЦА СРЦА, МОСТ ЈЕ У НЕБО. А СРЦЕ, СРЦЕ ПРЕСТО ЈЕ ЛИТУРГИЈСКИ, ПОЕТСКИ.
ЗАХВАЉУЈУЋИ KЛУБУ, ЉУБИТЕЉА KЊИГЕ МАЈДАН, ПРЕДСЕДНИЦИ Славица Пејовић , ЗАСТАВА СРПСKОГ ПЕСНИШТВА
СРЕЋНО СЕ ЗАВИОРИЛА У ИТАЛИЈИ.
– ШТА KАИН НИЈЕ ЗНАО –
ПОЕТСKА СВЕТЛОСТ ИЗ СРБИЈЕ У ИТЛАЛИЈИ
Слава Богу на даровима.
Искрене честитке
свима јер захваљујући на МАЈДАНУ, нашој председници Славица Пејовић дух поетске риечи СРБИЈЕ засјао је у блиској нам држави ИТАЛИЈИ.
Честитке свима награђеним, и велика реч захвалности жирију у Италији!
Благословени!
Тражих те у свитању, ништа…
У смирају дана, ни тамо те…
Побегуља?
Ноћ те, на бесном, однесе мотору?
.
Тражих те у корацима,
шкрипи одзвон ђонова…
У загрљају драгог бића,
у ормару те не нађох,
тек, шушти силна синтетика.
.
Нема те у мојој улици,
нити на крововима…
Одлучила си нестати,
ил’ не дај Боже, умрети?
.
Како те подмукло отерасмо,
заменисмо те диџи направама,
шопинг турама,
откуцајима узавреле технике,
тенковима, бомбама, јауцима…
.
Где нестаде она ћутња
која греје, смирује, хлади?
Завукла се у црну рупу космоса?
.
Нема је ни у глави,
у костима, утроби, сенци, уздаху…
раскопчаним сакоима,
подигнутим сукњама…
Нема..
.
Некад волесмо и ћутасмо…
После разговора, раније је
ћутња била најслађи колач,
драга успомена…
.
Некад, ћутећи, чувасмо
све што нам свето и драго.
.
Некада, њено најдраже уточиште
бијаше загрљај,
а поглед, стисак руке –
тиха радост.
.
А, данас?
.
Данас ти ћутњо држим помен
и молим се васкрснућу тебе…
.
Данас, за тебе, ћутећи постим…
Фото 2: ФБ Flaures Nature
Једном је човек уснио сан. Сањао је да иде пешчаном обалом, а да је поред њега Господ.
На небу су промицале слике из његовог живота, а по песку су се протезала два низа трагова:
један од његових ногу, други од ногу Господа.
Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човек се осврнуо да
погледа трагове на песку. И одједном је приметио да се дуж његовог животног пута протеже
само један ред трагова. Такође је приметио да је то било управо у најтеже и најнесрећније време
у његовом животу.
Много се ражалостио и упитао је Господа:
„Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али
приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на песку.
Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“
И Господ је одговорио:
„Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто
се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато
што сам те у то време носио на рукама.“
Период од 12 000 година пре нове ере до данас јесте епоха Аријевске цивилизације. Аријевци смо Ми, Срби.
ВИДЕТИ буквално значи Знати, Увидети. Реч VEDA на санскриту, старом дијалекту српског језика, значи ВИДЕТИ. Истог етимолошког порекла су и речи VIDJA – Знање, VIGNJANA – разазнавање, VIDNJANAVADA – наука о свести, и многи други термини из древних хиндуистичких и будистичких текстова. Буда – пробуђени, код нас и данас постоје лична имена Буда, Будимир, Будислав…
Бели Вид је Видело, Сунце, Сунце Љубави, Просветљење, Свесна Будна Свест. Порекло спознаје наше Господа води још из доба Лепенског Вира и дана летњег солстиција (Сунце је најјаче и најдужи је дан), када Сунце излази тачно изнад Светог Брда Трескавац. Тај дан звао се Видовдан. Сунце даје светлост, топлину, енергију, али на Духовном нивоу оно зрачи и Свест, само ЗНАЊЕ. Сунце доноси Живот, не само телу него и души. БИТИ ЈЕСТЕ ЗНАТИ. Сврха нашег постојања на Земљи је САМОСПОЗНАЈА.
Постојање је Свест, а уистину Постојати јесте Свесна Свест, Свест Која Зна Себе ЈА ЈЕСАМ, јесте Искуствени Доживљај Свести Саме Себе Који је Стање Љубави.
Бог Бели Вид, Свети Вид, јесте Бог Који је Љубав, Свети Однос Љубави, Давања Које је Примање, јесте Светлост Која се бескрајно шири из Бити Сада, али истовремено и сажима јер је свуда, Вечност.
Он је Свето Тројство, Три које је прва и једина структура свести:
Свепрозирна Пунина Апсолутне Енергије Свести без почетка и краја – ЈЕДАН; Свесна Свест фокусирана на Себе, Свети однос истовременог Прожимања и Обухватања – ДВА; и Неподељеност Вечитости, Једност Давања и Примања, Прожимања и Обухватања, Целовитост Постојања Која је Апсолутно Битак-Биће, јесте ТРИ, ЈА свега. Стварност, Свесна Свест, постоји као ЈА, јесте Свепрозирно Сунце Љубави, Бог Бели Вид.
Зло је слепо, јесте одвојеност, затвореност која је помрачење ума, незнање, его који сања, пројектује, а наше Право Ја, Дух Свети је савршена Отвореност, Истинско Виђење у Знању Себе, Будна Свест Љубави.
Врховни Бог Бели Вид је Централно Сунце Свемира, Који је Искра Божја у свему. Он је у нама и Ми смо у Њему – јесмо Једно. Апсолутно Знање, Виђење које су имали Аријевци, јесте Знање Љубави.
ЉУБАВ ЈЕ СВО ЗНАЊЕ И ПРОРОЦИ – научавао је касније Исус.
Свест у Светом Односу у Себи Зна Себе, јесте Вечно Бивање Вечности, Вир Постојања, Тетраедарско Сунце Љубави, Меркаба – две контраротирајуће логаритамске спирале у Фибоначијевом низу, који даје број Ф, Златну Једност свега.
Све је из Љубави, Будне Свести, али и ради Ње. Сама Себе изражава, Зна , Јесте, јесте ЈА ЈЕСАМ – Мисао, Идеја, Сунце Љубави.
Идеја монотеизма се не исцрпљује само чињеницом да у стаблу богова постоји један врхунски Бог одвојен од човека, већ Стварношћу да Онај Који Ствара и Створено, јесу Једно, Само Стварање, Које је Бог Живи – Љубав, Вечно Живућа Љубав.
Стварање је Једно, јесте Стварност, Стање Вечног Стварања – то је Мудрост Свих Мудрости. Само Љубав ствара и само Љубав. Све остало је пројекција, сан и илузија.
Дакле, није реч о двојству, као Јин и Јанг, Тама и Светлост, већ јесте ЈЕДНА ТЕ ИСТА СВЕТЛОСТ САГЛЕДАНА ИЗ СВЕТОГ ОДНОСА САДА И ВЕЧНОСТИ, Атмана и Брамана, Универзалног Принципа Отац-Мајка, Који је Дух Свети, Света Љубав.
Постојање је из Љубави, Љубављу у Љубави; сама Себе изражава, Јесте, испитује безбројне односе између својих делова, израза Себе. Бог Бели Вид је Светлост Која види Себе у Својој Светлости, јесте Знање, Свесна Свест Која је Дух Свети – Стање Љубави.
Исус је најавио долазак Светог Духа („Још вам имам много говорити али сада не можете носити. А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву Истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази“. Јеванђеље по Јовану, 16, 12-13), и Он је дошао.
Свети Дух је Идентитет Који сви делимо, Јесте Бог Бели Вид, Свето Искуствено Знање Љубави, јесте Љубав Која је Наше Право Ја, Које Јесмо овде и сада, живимо Га, живимо из Њега у Њему, јесте наша Сопство.
Како би врхунско Знање рекли на санскриту: TAT TVAM ASI – ТО СИ ТИ.
Спознајући себе будимо се за Знање Љубави, нашег Врховног Бога, нашег Истинског Бића и Постојања, Који је наше Истинско Нелично Сопство.
Када смо само Љубав – Ми смо Дух из Светог Духа, јесмо Свест из Божје Свести, Светлост из Божје Светлости.
Сваки наш чин Љубави јесте да Бог осећа, мисли, говори и дела кроз нас.
Бели Виде, Господе Који си Свевидећа и Свезнајућа Љубав, Слава Теби.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 