Јутро тихо свиће, Видовдан је роде,

тужни летњи ветар, жели у походе.

И сузе пролива, облак сиве боје,

Јужна Покрајино… Ој, Kосметско поље!

.

Одjекују звона са старог звоника,

у Цркви заплака Освештана слика.

Низ лице Лазара, Милоша, Ивана…

Топла река крену, тргну се из сана.

.

И Милан Топлица и сви барјактари,

с’ небеса би дошли… Луча светлост слави!

Уздижу се лати црвен божурова,

процветала крвца српских витезова.

.

Сви који су пали за Kолевку часно,

и ране видали на Kосову равном.

И мртви и живи, данас би да ходе,

ал немамо Вође да их у бој воде!

.

Јунаштво без Цара, к’о мајка без чеда,

да л’ се и нас стиди сада коса седа…

Наших прадедова, очева и браће,

што су војевали за Kосово – Наше?!

.

Многе су се борбе водиле и биле,

на нас кретале су најстрашније силе…

Али сви смо знали нема нам живота,

изгубити Kосмет била би голгота!

.

У првом смо боју, Лазару се клели,

у другом смо боју, живели и мрели,

у трећем би боју, и до смрти саме…

Ал’ губимо компас… И соле нам ране.

.

А, Видовдан ту је, чека опеване!

Фото 1: Видовдан; 2 – Косовка девојка; Википедија

Фото: Вилина долина, Добрица Ерић; Википедија

Хиљаде велова прозирних,

од капљица росе сазданих,

дванаест вила скривају!

.

Оне,

на влатима траве заспале,

поред реке вилинске,

На једва чујни звон, из даљина

подигоше се, лепотице

коса свилених, златно бојених,

да угледају оне,

који с песмом на уснама

дођоше да их поздраве.

.

И започе игра вилинска.

.

И проговори камен, за све лек,

и зачу се цвркут шарених птица,

Срца овосвета чуварица.

.

Запламти радошћу долина вилинска,

Затреперише врхови змајевитих планина.

Како би то било –
учинити корак ка коначном помирењу
са садашњим тренутком…?
Стати, без намере да се игде стигне
и само бити – сада?
Како би то било
стићи, без даљих покрета у било ком правцу…?
Има ли, уосталом, других тренутака
осим овог који управо јесте?
Само мисао раздваја Један Свет на два.
.
И путовање кроз време почиње из садашњег тренутка
и одвија се у сваком следећем садашњем тренутку.
Призоре прошлости и будућности видимо само сада.
Чак и цикличност времена доводи нас непогрешиво
у садашњи тренутак.
.
Без пуног присуства промашујемо једини живот,
једини тренутак који нам је дат: баш овај.
Болно је живети у илузији прошлости која више није
и илузији будућности која никада и није била…
.
Живети тако је као ход по ужету
затегнутом између два непостојања
изнад провалије Вечног Сада.
Пад у Стварност боли, јер је чвршћа
од наших паперјастих илузија.
И толико блиска, да нам се понекад чини недостижна.
.
Бити будан укида сваку могућност пада
јер: где ја јесам – и све друго јесте.
.
Идентитет који живимо саграђен је од прошлости.
То су шаре на нашем оклопу корњаче.
.
Прошлост је извесност.
Свака извесност је мртва.
Она нас, као оклоп, привидно штити,
али је сама – мртва.
Живо месо је- унутра.
.
Извесност познатог укида могућност слободе.
Границе идентитета су – границе наше слободе.
„Ја“ и „моје“ – поставља границе
тесне за слободан удах –
везује крила и онемогућава сваки лет…
И небо Духа остаје празно.
.
Целовитост невезаности за представу о себи,
за мој или било који идентитет
саздан на меморисаној прошлости и
амбицијама усмереним ка будућности –
размиче те границе до безкраја и безпочетка…
.
Јеси ли спреман да напустиш сигурност оклопа
(ма колико лепо ишаран прошлошћу био)
и изађеш у простор непознате слободе
без исписаног идентитета,
без икакве будућности?
.
Јеси ли спреман да будеш нико
да би спознао како је то бити било ко и свако?
.
То је застрашујући пад у Сада свих сада.
То је застрашујући пад у Себе свих себе.
То је смрт ега пре смрти тела.
То је ново рођење у овом истом телу.
То је васкрс Духа и препород Душе
још за живота:
Овог.
Овде.
Сада.

Опрости ми, мајко.

Данас пожелех

да ме ниси ти родила,

већ да сам нека од оних јабука

уз нашу стару кућу.

Тако, мајко,

никад не бих одлазила

из своје родне баште.

Опрости ми, мајко.

Људи без цвета у души

биље ми отроваше,

моју реку ми отеше,

па пожелех данас

да ми у једном једином болу

замру све песме и сва ћутања.

Опрости ми, мајко.

Твоју радост хтедох данас

на овом беспућу

под туђим дрветом неким да оставим.

Ал причини ми се, мајко,

нека јабука ил трешња

крај наше старе куће,

и бехар ђурђевдански

како за госте носим,

причини ми се твој глас

и дечје ноге босе

и не учиних ништа.

Фото:Стара србска кућа; Википедија

Једном је дан пре свог рођења дете упитало Бога:
„Не знам зашто идем у овај свет. Шта тамо да радим?“
Бог је одговорио:
„Подарићу ти анђела који ће увек бити поред тебе. Он ће ти све објаснити.“
„А како ћу га схватити, па ја не знам његов језик?“
„Анђео ће те учити свом језику. Он ће те чувати од свих недаћа.“
„Како и кад треба да Ти се вратим?“
„Твој анђео ће ти све рећи.“
„Како се он зове?“
„Није битно како се зове, он има много имена, али прво ћеш га звати – мама.

Извор –  ДУХОВНЕ ПРИЧЕ – Помози болесном – БУДИ ЧОВЕК

Моја земља пропасти неће.
Из смрти за слободу
слобода увек ниче,
као што из цветног семена
мора нићи цвеће,
и као што се из гнезда
увек излеже птиче.
.
Моја земља је научила да пати,
мученица је одувек била,
одувек комадана;
она зна: једног дана
опет ће постојати
већ је размахнула крила.
.
Наше земље нестати неће.
О братству она је увек сневала,
одрицала се због њега
и испаштала.
Моја земља је одувек давала,
и у име братсва праштала,
праштала.
.
Моја земља пропасти неће.
Увек је пророчица била;
сред непријатељских тамница и шиба,
у сва времена црна,
кад народи по магли блуде,
пастири из наших колиба,
као кукоњ од зрна,
одвајали су од истина
мисли луде

Наизменична струја – Никола Тесла

.

Пупинови калемови – Михајло Идворски Пупин – Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу, а ти индуктивни калемови у његову част названи су Пупинови калемови  чиме је  решио проблем повећања домета простирања телефонских струја.

.

Математичка теорија термичких феномена – Милутин Миланковић – „Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима“.

.

Хидроавион – Огњеслав Костовић Степановић – Један од његових најпознатијих изума је летећи чамац, први хидроавион на свету, који је направио 1911. године . Треба напоменути и да је 1879, тражећи нови материјал за изградњу дирижабла, измислио арборит, по многима први вештачки синтетички материјал, неку врсту шперплоче.

.

Галаксија – кућни рачунар – Воја Антонић -први на територији Југославије конструисао и направио „Галаксију“ – кућни рачунар на принципу самоградње. У лето 1983, читајући литературу о микропроцесорима, Антонић је закључио да примитиван процесор ЦДП 1802 може софтверски да генерише видео-сигнал без помоћног специјалног кола.

.

Бушилица за дубоке бушотине – Љубомир Клерић – после српско-турског рата 1878, као члан екипе рудара ратника, одлази у ослобођене крајеве на геолошка истраживања терена.

.

Јединствен закон силе – Руђер Бошковић – Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну, сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна-оснивач је и Миланске опсерваторије

.

Хидрогенератор – Михаило Петровић Алас – Српски математичар, професор Београд­ског универзитета, академик Српске краљевске академије и алас. Између осталог, његов најзначајнији проналазак је хидрогенератор за који је добио награду 1900. године у Паризу на Светском сајму научних достигнућа.

.

 Кочница за возове – Добривоје Божић – Међународној унији железница своје решење кочнице железничких возила пријавио је преко железнице Краљевине Срба Хрвата и Словенаца 1925. године-признат је његов патент система кочења као чувена кочница „Божић”.

.

Машиница за шишање – Никола Бизумић – Лондону где се настанио нашао је финансијере за свој изум, а одмах је никло и неколико фабрика за производњу. Узео је псеудоним Џон Смит да би лакше успео у свету бизниса, а када је умро, његова имовина је процењена на 22 милиона фунти

.

Извор: Спутњик

Бакљама осјајише трон

Коло поведоше около

Разиграни подврискујући

У венама узавреше крв

.

Својски преплиташе ногама

Руке укрстише наопако

Супротно опказаше за правац

Правоверне усмерише криво

.

И тумараше сви путем њиховим

Саплиташе се о бусене здравице

Певаше о гњилим оџацима

Дично пркосећи свима

.

И играше

Играше

Уназад.

Волео сам
твоја девичанска јутра
орошена
првим сунчевим зрацима
била си лепа
као недовршени грех
као ноћ
која тражи смирај
у жубору фонтане
обасјане месечином
као тишине
моје успаване улице
која отпраћа задоцнеле кораке
кафанских боема
што призивају некадашње време
и убијају сећања
модрим винским чашама.
.
Моја драга
волео бих те видети
безгрешну
још једном
сакрићу те иза ока
од грешних погледа
да једном заувек дотакнем
твоје топле усне
које су гореле
као Хераклитске ватре
као непресушне реке
као вечна Карма
…јер кад се погасе
светла позорнице
одлази и део Нас…
.
Љубави моја…
осећам да те нисам
посве изгубио
а нити посве сачувао
руке си дала другоме
а моја те душа још грли
нестали су пољупци
нису више у мојем наручју
не слушам више песме
заборављених птица
и звезде се крију
у месечевој сенци
и твој лик у бледим еидосима
сваког дана купим
његове комаде
да сачувам
бар копије твога лика…

Ја

раб Божји

Србин

са проседом брадом

изјављујем драговољно

кроз ланце и жицу

пред сведоцима

Силом, Муком и Неправдом

да сам крив и да признајем кривицу!

.

Крив сам што сам неко

а не нико и нетко

Крив сам што у доба општег србобрста

идем у православну цркву

додуше поретко

и што се крстим овако

с три прста!

.

Крив сам што јесам

а треба да нисам

Крив сам одавно

што стојим усправно

и гледам у небо, уместо у траву

Крив сам што се дрзнух против кривде

крив сам

што опет славим своју крсну славу!

.

Крив сам што пишем и читам ћирилицом

Крив сам што певам, смејем се и псујем

а понекад и лајем

Крив сам и признајем

да не знам што знам и да знам што не знам

.

Крив сам, и да завршим

с највећом кривицом

(пре него што се заценем од смеха),

крив сам тврдоглавац

што сам Православац

и Светосавац и што не верујем

у свети злочин и опроштај греха!

.

Крив сам и грешан

дакле

што постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим

што бар не признам да не постојим!

.

Ако то признам

да сачувам главу

изгубићу часни крст и крсну славу

Ако не признам

црно ми се пише

цео свет ће на моју Земљу да кидише

.

Руље бивших људи

лопова и гоља

чопори робота и других монструма

кидисаће на моје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају трешње, јабуке и шљиве.

.

Па ево

признајем и то

за спас рода

Ја више не постојим

скините ме с листе

Ја сам од сад само

ваздух, светлост и вода

три елемента која вам користе

А ово што пред вама говори и хода

то је оно што ви од мене створисте!

.

Моја ружна слика

озверена лика

коју умножавате у вечери и јутра

то је слика ваше свести и подсвести

то нисам ја, споља

то сте ви – изнутра!

.

Мој душманине са хиљаду руку

с хиљаду слугу и слушкиња лажи

убрао си ми сунце ко јабуку

и радост чисту ко булка у ражи

Моји ће потомци пити јед и чемер

а твоји већ пију горку медовину

за крвав новац којим пуниш ћемер

распродајући моју ђедовину

Усуд ће ти лудачку кошуљу обући

и тада ће се мало разданити

или ће планета од срамоте пући

и све нас у исти амбис сахранити!

.

Много сте важне

Земљо моја мила

Ти и Твоје сестре

Истина и Правда

чим се на вас дигла оволика сила

чим су на вас зинуле

кривда и неправда.

.

Руље бивших људи

убица и гоља

чопори робота и других монструма

палацају на твоје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају липе, јабуке и шљиве.

–

Шта ће овде џихадлије

крсташи, фармери

који Ти черече синове и кћери

Мора да су чуле белосветске банде

да имају златна срца

па их ваде

да их пресаде у сопствене груди

не би ли и они тако били људи.

.

Господо тужиоци

суци и џелати

исписали сте ми своје заповести

по зеницама

најфинијем стаклу

што теже живим, лакше ћу умрети

Зашли сте много у ноћ поодмаклу

али узалуд ћете линчовати

најгостољубивији народ на планети

(због чега ћете горети у паклу)

јер Људско Срце

чудо над чудима

неће да се прими у вашим грудима!

.

Ми се не плашимо смрти

црне вуге

већ ропског живота и болести дуге

Смрт је честа појава међ нама Србима

као што су пролеће, лето, јесен, зима

И није страшнија

поготову дању

од суше, поплаве, земљотреса, мраза

кад је човек сретне на своме имању

окађене душе и светла образа.

.

Злонамерници

сити и манити

све ми забранисте у рођеној кући

ал не може ми нико забранити

да певам и да се смејем умирући

а то се вама више не догађа

ни кад свадбујете

ни кад вам се рађа!

.

Поштедите ме коца и конопца

и разапните ме на врху планина

ко ваши праоци што су мог Праоца

Исуса Христа Назарећанина.

.

Ја ћу да гледам

а ви зажмурите

иначе ће вам се очи распрснути

од сјаја мог лица

Само, пожурите

што пре ме разапнете

пре ћу васкрснути!

Фото: Добрица Ерић, србски песник; Википедија