Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети,

као Богородице Милешева и Сопоћана,

да туђа рука крај тебе траву не плеви,

да ти вране не ходају по паперти.

.

Или твоја звона да бар не туку

као срца предака, Грачанице,

да бар светитељи с твог иконостаса

немају наших неимара руку,

ни анђели Симонидино лице.

.

Да бар ниси толико дубоко

укопана у ту земљу и нас саме

да се нисмо привикли у тебе клети,

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла у висине узнети.

.

Грачанице, да си нам бар јабука,

да те можемо ставити у недра

и загрејати студену од старости,

да нам бар пољима око тебе нису

предака давних расејане кости.

.

Да те бар можемо подићи на Тару,

у Каленићку порту те пренети,

заборавити ликове на твом олтару,

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети.

Фото: Манастир Грачаница; Википедија

Шум корака

У његове утискујем

Док га пратим

.

Волим

Поданички

Искрено

.

Желим

Прсте у коси

И на грудима

.

Осмех у кризи

Отвара капију

Љубави

.

То сам ја

.

Пуна немира

Ти ниси

Поред мене

Сигурно постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

.

Сигурно постојиш као нектар дата

Можда као пелин – можда вино питко

Или као мамац у мрежи од злата

Несхватљива мада исписана читко.

.

Сигурно постојиш, јер зашто бих снио

Ту предивну снагу највећу од свију

И како да сазнам ко сам и где био

Ако ту нирвану од мене сакрију.

.

Сигурно сам некад и срео те нему

Не видевши речи у сетним очима

Бежао у тугу туђу, преголему

И тражио спаса пијаним ноћима.

.

А ти већ постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

Из подмукле ноћи којој нема краја,

отишла бих горе где се мресте звезде,

сву да ме окупају делом свога сјаја,

са њима да будем док небом језде.

.

Ако тражиш оком шта искри по небу,

ја да треперим уз њих што пламте,

можда се тргнеш и осетиш потребу,

да ме потражиш где утрнуо си лампе.

.

Тражи ме тамо где ме нема давно,

обећала јесам да у месту стојим,

побунила се душа и побегла славно,

другарице нове по небу сад бројим.

.

Ипак, пре него први запевају петли,

а сунце обећава опет свога сјаја,

нешто мало горе само теби светли,

она којој ноћи никад немају краја.

Лети соко изнад Пожаревца,

тужно кликће и из срцa јеца,

зове соко нашег Милорада,

да изађе ван зидина града.

Ослушкују стражари крај зида,

глас сокола где Вука дозива,

Соко нeбoм шири крила своја,

па дозива српскога Хероја.

„Раном зором дођи Kоманданте,

да те српство и векови памте,

збаци ланце хитај у слободу,

требаш нама, требаш своме роду.

Хајде Вуче, предводничe правде,

у слoбoду крени Милораде.“

Kроз тишину силни глас одјекну:

„Хеј соколе, поздрави ми чету,

чету моју и народ поштени,

знам соколе да су верни мени,

али чекам да победи правда,

да васкрсне Слобода и Гарда,

да се дело витешко познаје,

кол’ко љубав за Jунака траје.

Изаћи ћу из хладних зидина,

кад ми име викне Домовина!

Ја сам војник, душа ми к’о птица

не можe мене задржати жица,

ни сви ланци, ни ове зидине,

ја сам Ратник своје Домовине.

Kада ми се Србија пробуди,

подиће се Jунаци и људи,

ја ћу доћи и стаћу пред чету,

отачеству кликнути заклетву!“

Пусти сузу, соко птица драга,

разумео соко, Милорада:

„Остај здраво, Kоманданте часни,

ускоро ће попуцати ланци,

а народ ће усред Домовине,

узвикнути твоје дично име,

тада ћу те видети из лета,

кад те буде дочекала чета,

пратићу Вас, и Tебе и Гарду!“…

Рече ово соко Милораду,

па се крилну и одлете к’ небу,

а Милорад са руком на челу,

пoздрaви гa, кo дa нoси бeру.

Фото: Соко, најбржа птица на свету; Википедија

Не радуј се прерано

Ниси ме убио

То што ми задрхташе ноге

И падох на колена рањена

Само је звер пробудило у мени.

.

Чујеш ли ту рику лавова

И стампедо слонова

Лепет крила орлова

И јецај давно презрених

Што теби иза леђа пристижу?

.

Твоји здружени ветрови таме

Збрисани биће у трену

Дахом белог анђела

И где ћеш се онда сакрити

Када ти воде запрете?

.

Нојеву барку си спалио

Голуба одавно убио

А све маслине редом побрао

Да се венцем од њих окитиш

Мислећи Цезаром ћеш постати.

.

Не ниси ме убио

Залуд је твоја нада

У овој арени звериња

Још увек су два гладијатора

А само један страда.

слика- Дима Дмитрев-

Одгурнух те у погледу на страни где море из сунца излази

да увек ми у одразу будеш

Ти!

.

Заспах у оку твом сваки пут кад бдиш,

а будиш се у оку мом када заспим!

.

Остављаш ме да бирам и знаш да најбољи избор правим, јер у сваком

сам твом…

.

Не, ово није наш дом ,

али је стан ,

.

О да, знам …

.

И какве везе коса сад има са тим,

питаће гласи,

Онај прамен живи у снази коју дадох ти

да кроз све нити сложене твари

наших дела у вечност стави!

.

Одувек бди!

Америка је овоземљско царство.

Русија је овоземаљска империја.
Кина је нешто између.
Србија је непролазна мисао о слави које

нема, која је била и отишла у вечност.
.
А сви је носимо у срцу…А ње нема.
Одакле нам та Србија небеска?
Она није од Лазара, она је старија јер се

ње Лазар сетио после пуно векова

предања које је он као владар знао.
.
Његов син Стефан је користио древни

календар и имао знања која су древна за

све горе наведене империје и царства.
.
Из угла народа који већином не зна, много

је лоше све. Свуда.
Из угла оних који имају увиде у древност и

вечност, све је добро јер се човек развија и

пролази кроз фазе.
.
Мудрост је и знање како то овде и сада

применити а остати жив у сваком смислу,

јер предати се очају значи живети смрт.
.
Слава Србије се не види у свету, стога је и

нема. Слава Србије се види на небу које

долази на земљу. Небеска Србија је

одлучила да дође на Земљу.
.
Како ће се оваплотити – то она одлучује.
Ко си ти, то твоја душа одлучује.
Ко има уши нека чује.
.
Отресите прашину са својих небеских

пасоша.

ТИ ШТО ВЕЧНО ДОЛАЗИШ
И ОДЛАЗИШ

.
И кад све дође и прође;
и кад све нестане и престане;
и кад мину времена и светови,
Ти ћеш тада, слутим,
доћи изненада,
Однекуд или Ниоткуд, свеједно;
али, доћи ћеш, верујем,
као што си, одувек и свагда,
долазио без најаве!
Доћи ћеш, уистини, знам,
да ћеш доћи!
Јер Смисао Свега
у свим световима –
Смисао који умом својим
ни докучити не можемо –
јесте Твој вечни
изненадни долазак,
Однекуд или Ниоткуд, свеједно;
као и Твој тајанствени одлазак,
Некамо или Никамо,
заиста, свеједно!
Ти
што вечно долазиш и одлазиш,
и снова се враћаш,
зацело, мораш доћи!
Јер Ти Јеси и Биваш,
свуда и у свему!

Само тишина

има моћ да говори.

У свијетло-тамним ноћима

плеше, јединствена у љепоти,

обнажених дланова,

разњежена сновима.

Врела

од снијевања.

За тобом.

Фото: Никола Педовић,Горњи Дубац – Гуча