Маид Чорбић: Инкогнито XXI


Лаж је одвела љубав да путује километрима далеко
И у сижје прошлости да се враћа поновно на иста врата
Да закуца свом снагом са дозом оптимистичности
Користећи сву своју вјештину коју посједује унутар себе
Знајући да је само оно што имамо јесте фиктивна тачка
Сјенка у прошлости замрзнутих осјећања, крикова у полутами
Осиједити можемо колико патимо за небитним људима
Што увијек сматрамо да они толико много вриједе
Па тражимо нешто неоствариво, а не видимо сами себе
Бити искрено вољен у овом јеку чудности XXI стољећа
Заиста велика је сатисфакција, јер љубав је изумрла одавно!
.
Прошли смо вапаје и олује, многе тешкоће од живота нашег
Који је сад па сада велико ништа; данас те има, сутра пак не
И тежимо да будемо савршена жива бића, Сапиенси чистоће
Саткане од крви и меса које је другима дато слободно
Да га једу, јер живимо као канибали без имало срама
.
Љубав је затрована постала из давних времена прошлости
Јер када год покушамо рећи своје емоције искрене
Лаж осваја све своје тронове, тамо далеко на Тромеђи
И лажемо једни друге да нам се допадају разне ствари
Бољела је некада и тебе љубав сигурно, стидећи се својих дјела
Које смо чинили под опсадом можданих ћелија и симпатикуса
Шупљу причу дизали смо о другим особама да су постојане
Али знамо да је то била само један приказ имагинарног круга
Седмога пакла сачињености!
.
Вредновали смо љубав да је сачињена кулминацијом брака
И да све што се дешава јесте само са једним разлогом
А то је да Валентин баца свој лук сваког Трифундана
На своме Тргу Заљубљених ББ
У част онима који славе и радују се неким бољим данима
Свјежине и чистих мисли, стадијума умности проткана мирисом азура!
.
Крхко је то срце које се радује сваком новом дану
Знајући да тамо иза угла постајемо у XXI вијеку инкогнито
Што лагали смо друге, што душу своју јадали смо зидовима
Које никада не могу да чују шта ми осјећамо заправо
Али зато оне имају ожиљке од наших удараца
Тешких, стварајући један нови облик отиска удубљености
.
Смртно се бојимо да не останемо читав живот сами
А увијек трчимо према новим шансама за љубав
Нама дозвола не треба, само уједињење емоција
Које ће дозволити да увијек побиједи свако могуће зло
Што култивира на Земљи часности, нама у аманет дата
И тако године нас дочекају онако импозантне
Схватиш да више немаш двадесет и три године живота
И да као такав млад разочараш се у љубав напрасно
Постајеш инкогнито XXI стољећа
И венеш полако, али сигурно у небески Рај!

Бранислава Чоловић: Молитва


Оче оћу да видим љепоту свуда

Оћу да чујем љепоту стално

Оћу да удишем љепоту непрестано

Оћу да запливам у твој водеан љепоте

Па зароним до светих дубина

И онда узлетим високо до неба

И уплетем у косу облаке

Огрнем вјетар

Па стопим се са пјесмом лишћа

И зелене ријеке

Заплешем ко први бехар

Да напојим душу

У врту бијеле руже паднем јој на кољена

Поклоним се њеној чистоти

И величанствености

Пољубим цвркут птица

И отворим срце божијој радости

О Оче предивни .

..

Коловрат на плаштаници


Са Божјом Вољом у нека боља и лепша времена!

Из музеја СПЦ -е – веровали или не – старословенски симбол – коловрат на плаштаници!

Западна цивилизација је колевка материјалистичког погледа на свет и то никад није крила. Она користи духовност у оној мери која јој служи само као параван за остваривање својих претадорских циљева. Прво се отима земља па ресурси а на крају тог опаког похода и сам човек и његова душа. Формирају се јаки центри моћи који контролишу све окупиране државе као и јаки механизми присиле. Њихов крајњи задатак да је појединац буде слаб и одвојен од свог Суштанства- Божје природе.Родоначелници овог гмазно рептилског система вредности поставили су Ниче, Фројд, Дарвин, Маркс….Циљ је створити Над човека, човека који је једна нула и друштво као збир тих нула са пуно лажних девијантних облика слобода које треба да испуне све животињске потребе човека. Над човеку треба наметнути мајмуско порекло, мајмуски свест и мајмуски смисао живота. Маркс је добио задатак да све ове формиране девијације претвори у један организован друштвени систем . и тако смо добили широку лепезу облика тих болесних и наoпаких друштава /социјализам, комунизам, национализам мржње, фашизам ,корпоративни неолиберализам…../

Сви ти системи се ротирају и мењају своје место али бит остаје иста, мали човек мора да буде поражен , дезорјентисан и одвојен од свог Створитеља.

Нико у тим системима не помишља да зове у помоћ свог Оца, сви виде решење само у гомилању материјалних богатстава.Сва ова друштва показују јасне сигнале немоћи и болести једноставно ту нема протока Божје енергије. Све је то пред распадом и колапсом. Центри моћи то знају зато траже нове жртве , земље где још има душе и енергије. Њима требају нове жртве , постојећим зомбијима је истекао рок трајања. Паразит је кренуо у лов на Бого Човека.

Источна хемисфера има ипак делимично различите погледе на Свет, признаје се донекле присуство Бога, делимично се живи у складу и уверењима унутарњег Сопства. Државе и друштва су хаотичнија, системи присиле су мање ефикасни, већа је концентрација слободних људи са протоком Божје енергије. Народи у тим системима вредности су помало наивни, верују да је довољно то да су на Божјој страни, воле разне џиџа биџе са запада па се често јефтино продају.И поред свих ових недостатака способни су да изњедре у својим миљеима Бого Човека.

Данас као никад до сад у људској цивилизацији долази до те Епско Титанске борбе Над човека са Бого Човеком.

Над човек се окуражио и покушава да узме оно што ми не припада.

Где је и Шта је решење.

Све почиње са Творцем и све се завршава са Творцем.

Ми смо његова мала деца која су у проблему. Е дошло је време да та мала деца постану одрасли зрели и одговорни људи , доста је било кукања и повлачења. Будите Витезови , храбро и одлучно кроз Молитву и мисаоне слике позовите нашег Оца . Он чује и види све наше мисли, Молитве само ако су чисте искрене добронамерне пуне благости и љубави.Ми ћемо нашим мислима и Молитвама произвести Космички Крик и Јаук који ће довести до промена на нашој Гаји.

Будите Ратници Светлости, извадите ваше небеске мачеве и штитове и победите.

М. Живковић

Владан Пантелић: Слава Аватару!


Душом Духом Свешћу и очима Вечности
Посматрајте помно тачку на белом папиру
Откријте како се из само једне једнцијате тачке
Ствара васцели свет – који се распростире
До границе коју творе Вечност и Безкрај
.
Откријте и увећајте свој стваралачки удео
У непрекидном процеса стварања света
Завршите сопствену моћну концентрацију
Истовременим обухватом – свеобухватом
Света као Свеслике и тачке као детаља света

Уз захвалност суштине Творцу и Аватару
Не губите скромност и невиност душе и срца
Научите технике стварања и спасавања света
И научите мирно и тихо напредовање на Путу
 Видите и спознајте и себе као Суствараоца

Фото: Др Григорије Петрович Грабавој


.

Хелена Шантић Исаков: Блам


-Бандо белосветска!-
блебећу бунтовници.

-Басне беседите бедницима,
блентаве барабе,
брстите, бијете, брбљате,
бестидни билионери,
бадаваџисете блејањем ботова бескрупулозно,
биланс бивствовања бизаран,
бештије биполарне,бисексуалне, баксузне.
Брујите баналности БДП-а,
бројите буквално бирцузе, бабароге,
бинде, бандере,бетонске баријере.
Бардови бискупије,
буржуји, билдери, Билдербергови,
браћу батинате,
барбарина благосиљате.
Брокере, банкаре, бонвиване
бурно бодрите,
безосећајни, бахати, бирократски биготи,
буџетска братијо.
Банкете , балове, будоаре бесрамно брукате,
башкарите се баштенски:
базен, бикини, бокали,
бакалар, бренди,
Бугати, бедуини, Бали.
Бинго!!!
Брисел- Барбадос,Болоња- Бостон, Берн- Банкок,
Бонђорно Београде!
Брат брата бадава бламира

Вукица Морача: Божији дар



Србски језик је Божији дар,
Језик Мајка, прапочетак,
Јединствени алат од Бога,
Скривени, моћни цветак.
.
Србска азбука је молитва,
Упутство Бога за наш свет.
Понављај чудесни низ слова,
Одреди смисао словима сплет.
.
Велика је част и понос
Знати бар део овог језика,
Јер он титра у сагласју с душом,
Наше реалности слика,
Одсјај Божијег лика.

Фото: Бела ружа; Википедија


Верица Стојиљковић: Берем траве


Под Месецом берем траве,

лекове за душе загубљене!

Под Сунцем берем траве,

лекове за душе забрављене!

.

Месец зрак спусти, путоказ ми прави,

ка месту где вода жива цветове залива,

а Сунце шуму светли тамо, где душа снива!

.

Берем траве под звездама, где Вилин река пева,

где грле се јутром, Вилани са својим Вилама.

.

Берем траве, кад дан таму свлада,

кад отворе се капије наших светова,

као жене Рода мога

што радиле су некада!

Фото:Вилин реке (Нишава); Википедија

Милана Јањичић: Понорница


Улазим у саму себе,
тражим речи и затварам свој свет.
Она сам која воли зиму,
а када се природа заледи и све стане,
упорно призивам пролеће.
Ја сам она која затвара очи пред сећањем.
Тим погледом пробудим страх.
Између мене и тебе је провалија.
Једино реч је мост, али само
ако успеш спавати испод лука дуге која ти
не доноси срећу
већ бол.
Можда ти некад поверим своје речи, оне које
и од себе саме
више волим.

Драган Симовић: Пут срца Сунчевог ратника(11)


ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ
РАТНИКА
.

Сунчев ратник вечно путује кроз
властито срце, водећи – без
престанка и предаха, и, из трена у
трен – свети рат за љубав, светлост
и живот са сврхом и смислом.
Љубављу побеђује мржњу;
светлошћу побеђује таму; животом
побеђује смрт!
Своје непријатеље нити прогони,
нити мучи, нити убија, већ их
чаролијом сунчевог ратника,
чаролијом свога Оца Сварога: из
мржње уводи у љубав, из таме у
светлост, из смрти у живот – у
живот са сврхом и смислом, у
живот без почетка и свршетка!

Радица Матушки: На крилима белог орла


Планински ветрови шибаjу водопаде,

кроз крила орла бели се свет.

И облак небу невиност даде,

орлићи у гнезду, спремни за полет.

.

На пропланку шумском древни запис стоји,

стеновити белег нашег постојања.

Часног кавалирства, душманин се боји

и закона Србља, из вековног здања.

.

Прасак потока старог низ брегове јури,

нижући речи завета и плача.

Вила можда спава, Ратник можда жмури…

Ал скршени трени, мозаик су стакла.

.

Нижу се зборења, шапати и лахор,

још храстове гране штите молитвеник.

И пољана божурова од витешке крви,

венац славе плете водопадској пени.

.

Спајајући срчу, бодеж и оштрице,

катане и крчаг, и хлеба и соли…

Kрљуштима бола вапај јада риче,

тврђава под водом, камена изрони.

.

И занеме све, гранит се промоли,

из траве понико на пољани борбе…

Склопи руке сестра, док се мајка моли,

за ратника – сина… Временско раздобље!

Фото: Бели орао; Википедија