Шта жели срце твоје драги?

Да л да зашумим ко поток планински,

Да л да се закотрљам ко камен речни,

Да л да упалим светиљке ко рибе морске,

Да л да оросим јутром отворене цветове,

Да л да се у магли скријем,

Ил ко пахуља многокрака, на твоје раме паднем?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л да се у птицу претворим,

Понад облака полетим,

Ил гнездо, на врху стене, сачиним?

Да л да зацвркућем,

Ил на вилин руку слетим?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л са ветром да захучем,

Муњом небо и земљу вежем,

Ил Месец да завртим,

Звездама сестрама га окитим?

Све је бравар направио –

разделио мушко – женско.

.

Сад се мени као жени осладила –

Кратка сукња, своја банка, сам свој газда…

А душа? – Душа празна.

.

Где је мушка рука, око струка?

Где је жена, мужу леђа да погура?

Где је бравар, тај проклетник?

.

Нећу жену светом што тумара,

нећу Клару Цеткин, ни њен изметин!

.

Хоћу стару, добру нашу, Жену, Мајку, љубав вашу.

Љепотице, насмијана вило,
Што с њежношћу гледаш са висине,
Као дијете у мајчином крилу,
Међ најљепше ти спадаш планине.

Гордо газиш кроз године нове,
Чуваш своје рухо заносито,
Прекривено најљепшим бојама,
Под небесима стојиш поносито.

Ко се једном вине на твоје висине,
И попије воде са Петрове чесме,
Врати се опијен и од те милине,
Преточи љепоте у најљепше пјесме.

. .
Љепотице наша, шекуларска вило,
Сијај, јер ти имаш чиме да се диччиш,
Због свега што је сад и што је некад било,
Јединствена си, ни на ког не личиш.

Фото: Мокра планина; Википедија

У предворју

Душе ти стојим

Обучена у блузу

Везену чежњом

Са осмехом

Што жели да избрише

Све наше горке речи

.

То су биле жеље

.

Погрешно

Сам се молила

.

Тебе који си ми

Путеве бола отворио

.

Нисам хтела више

.

Да моје срце

Опет заробиш

.

Да љубиш моје очи

Мокре од кише

.

Да мојим телом

Жуборе

Само твоје радости

.

Не пристајем

.

На самоћу

И успомене

.

Моја молба је

Услишена

Лежем и устајем

Са оним који

Мене жели каква јесам

Кад једном уђеш у ципеле моје,

н започнеш корачати мојим стазама,

тек тада ћеш знати и осетити,

колико је било тешко у моме животу,

и колико си грешио(ла) према мени,

и погрешно се са мишљењем мојим,

ниси слагао(ла).

.

Нико не може судити ником,

ни понашати се лоше према другима,

само тако своје лоше у себи,

искаљује у вољенима,

и незнаним људима.

Не дозволи да те обузме мржња,

ни пакост ни љубомора,

јер само је љубав важна,

и она победити мора.

.

А ти смогни из снаге своје,

и одагнај мржњу, бес и тугу,

окрени се љубави, радости и срећи

и покажи страну своју другу.

Нека ти осмех на лицу сија,

и зрачи добротом,

пружи љубав своју свима,

и живи срећан и задовољан у љубави потом.

.

Слатко моје дивно луче
Љубим те и грлим радосно
Мали у мени човече
Ти си дете светлоносно
.
Лепо си као плаво море
Много вољено и драго
Лепше од сваке зоре
Ти си моје благо
.
Слађе си од меда
И као јупитер необично
Волимо те ја и деда
Као сунце вечно
.
Дете мило и драго моје
У мени сада дише
Осетим смирено срце твоје
Мир и срећу пише
.
Док се телашце твоје
Полако зида и гради
Красе те златне боје
И Ангела хор млади

Фото: Блиц -жена, Мајка са дететом; Википедија

Занемари друже стари,
ружне речи и подсмехе …
Лечио сам ја у ствари
личне мане и несреће
.
Занемари друже стари,
ласкавости и погледе препреке …
Можда би и ја исто
али нисам имао петље …
.
Занемари мој стари,
осуде и клевете …
Мисло сам да сам већи,
кад те смањим, занемари …
.
Опростит ми већ не можеш.
Живот прође, тебе нема …
Сад на себи све искалим.
Јпш сам мали, још се свећем …
.
Омча речи горких, јадних
грло ми се сада стеже …
У срцу сам без радости,
све радости од ме беже …
.
Занемари ти с небеса …
Касно себи признах ко сам …
Љутњу, бес и јад нисам …
Ти си знао, то сам, што сам …
.
И да не би тебе таквог,
био би још и гори …
Сад опрост ми ти пошаљи
Желим и ја бити бољи .

Фото: Никола Педовић, орњи Дубац, Гуча

Наши су дични преци
Били исправни човеци,
Дивови растом,
Дивови умом.
.
Њина висина је страшила многе,
Чували су род и храмове своје.
Њихова духовност је плашила нељуде,
И они су свикли да их се боје.
.
У претходном веку, а и одавно,
Побише најбоље синове наше,
Заузеше наше земље и блага,
Ал се још увек нас плаше.
.
И зато би силни и зли људи,
Да нашу веру и земљу потру,
Да поруше гробља и цркве наше,
Изврше непријатеља смотру.
.
Само да знате, нељудске силе,
Док последњи Србин овде дише,
Нећете мирно спавати злобни
Јер древност не може мачем да се брише

Фото:Свети ратници, Манастир Манасија; Википедија

Лани вријеме постало је и даље тмурно; симболика града

У руке тиранина прешла је без иједног промашеног метка

Љубав је и даље цвјетала, кочоперно тражила своје станиште

А највећа бол живота је она која нам с годинама долази

И одјекује у нашим ушима снажно, а још нераскидива душа

Тражи свој опроштајни гријех због времена погрешности

Када дала је максимум свога времена, то срце куцало је

За неку особу која разумјела није њу, а и даље вољело је

Без обзира на оно што други људи говорили искрена мишљења

.

Као да је вријеме постало само антоним за дешавања

Свјесности не дозвољавамо да уђе у наше поре живота

Јер заљубљеност је најгори вид човјековог стања

Гдје не види знаке алармантности, јер што је драго срцу

То обично с временом може постати јако далеко

Да људи се застране и никада више не погледају се у очи

Док лаж и даље врата своја, рачунајући на најгоре ствари

Које се човјеку могу да догоде без имало размишљања

.

Судбина записана је свакоме од нас обичних смртника

И не треба да је некада ни сазнамо, јер када угледамо

Схватимо да можда најбоља времена су била баш она

Која смо некада имали; блиставе снове и лијепе рефлекторе

Док еротика је водила све до самог краја уз свијеће

А ноћ је памтила сва дешавања око нас која су постојала

.

Расковник живота носимо све око себе, па и на руци

Који не мора бити скупоцјен као други што имају

Потребно је понекада само мало среће и знања

Да неке ствари на вријеме сазнамо, да нас истина

Увијек дочека на своје ноге и да се радујемо дану

Који је пред нама, јер љубав увијек има друге планове

.

Ако ријеч је наше обећање да смо уз некога вјечно

То значи да морамо и наше ријечи да оправдамо

А да не буду само пука машта која увијек одлети

Тамо негђе далеко, када се најмање надамо

Обично у животу нас дочека широке руке, било добро или лоше

.

Говор језика и емоције су највећи симпатизери људи

Јако тешко је задржати емоције када се растанак појави

Небитно године; мјесто увијек нас враћа на приче љепше

Данак узимају и осмијех се опет мора да појави

Зато што ипак права љубав памти само оно најбоље

Од живота што се приказује на пиједесталу човјека

.

Расковник емоција држимо у данашњем свијету скривено

Не дозвољавајући другима око нас да сазнају праву причу

Али зато кријемо све око себе са осмијехом и причом

Која одудара од стварне стварности, живимо у времену тешком

Гдје бојимо се за љубави лоје можда могу опстати

А расковник времена показује када ће да се догоди

Некада годинама, некада мјесецима или пак данима

Само је потребно стрпљење и мало среће у животу

.

Расковник емоција највеће тајне крије

Расковник је највећи непријатељ човјеку

Вријеме је илузија стварности,, људи отети свакако

Од љубави заустављиве су природе постали одавно!

Фото: Расковник; Википедија

Тамо и амо…лако као перо,

као нота од миља поноћних свитаца,

зрело жито у меду сненом 

и твоје усне што пупе црвеном.

.

Живот се њише у колевци снова 

лист на ветру час горе час доле.

То само је, то је само…

можда дах северних ветрова…

.

Ах

Како да ти кажем волим те…

Како да ти очи просветле…

Како да ти сад у сну…

оду души упамте – све ове године…

.

Стојим на стени сам

и ветар ми косу мрси – игра се.

Тај осећај дуго сневам,

у духу све ЈЕДНО је.

.

И сред крви што кал обоји 

газимо тихо с’поштовањем.

Једино мртви виде крај рата.

Једино живи знају за мир.