Небеском

Свећом

Обасјано небо

.

Лежала

Сам

У кревету

Пуном

Кошмара

Док ми је

Мрак

Силом

У очи

Улазио

.

Дошао је

Са букетом

Звезда

И отео ме

Од бола

.

Пред зору

Схватила сам

Да је љубав

Божји дар

У оку те нема.

Где ми испаде?

Да ли кроз трепке

 кад око на мах капке повуче

или кроз сузе из неке давне приче?

Слушај, зеница урличе.

Фото: Зеница ока; Википедија

ВЕДСКО РОДОЉУБЉЕ
Знате ли шта је за наше звездане и
божанске претке био Род?
Шта су звали Родом?
Шта је за њих значило
Родољубље?
Род је Космос, Род је Васељена,
Род су планете, сунца и звезде.
А Родољубље је љубав према
Васељени, љубав према Космосу,
љубав према свим планетама, свим
сунцима, свим звездама, свим
сазвежђима и звезданим јатима,
свим овостраним и оностраним
световима и, свим бићима у свим
тим видљивим и невидљивим
световима.
Родољубље је Космофилија.
То је у ширем, и најширем,
значењу ове ведске речи.
У ужем значењу, Род је Племе.
Племе је Мали Род, слика и
праслика Великог Рода.
Наши су звездани преци имали
проширену Свесност унутар
Творчеве Свести.
Њихова Свесност је била толико
широка, да ју је нама данашњима
тешко и појмити.
Могло би се слободно рећи, да се
Свесност наших звезданих и
божанских предака простирала на
поткама Творечеве Свести, да је
досезала до саме рубежи
Творчеве Свести.
Ниједна савремена религија,
ниједна савремена духовна наука,
ниједна савремена филофоја и
поетика не може да досегне
границе Свесности наших
божанских и звезданих предака.
Зато наши преци и јесу богови.
Да, наши су преци заиста били и
остали богови.
Богови и богиње, подједнако,
упоредо и равноправно.
Они су и данас присутни.
Ту су међу нама, али и у нама.
На сваком месту, у сваком тренутку
– они су свуда и вазда с нама
и у нама!
Њих можемо чути, видети,
опипати и помиловати.
То је истинито и истинско ведско
Род(н)оверје, ведско Родољубље,
то је размишљање, појимање и
схватање Белог Србина – наравно, и
Беле Србкиње! – Новог доба,
Златног Свароговог доба.
Све испод овога, све што је уже и
мање од овога, и не може се
назвати Род(н)оверјем.
Јер, само онај ко силно љуби
Велики Род, тај ће још силније да
љуби и Мали Род.

Фото: Дајбог; Википедија

У освит јутра пре раноранилка Сунца

Окупан росом са здравилица-трава Тијаније

Облачим лагано дугу памук хаљину белу

Са посвећеним аријским шар-везом на прсима

На главу постављам тринаестцветни плет –

Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса

Трооку жеравицу са два кремен камена палим

Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана

Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје

Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика

Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви

Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа

Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух

Док се пењем уз мердевине узлазног пута

Ка свету иза седам планина и три широка поља

Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских

Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију

Душа плови по великим небеским таласима

Ка извору живе воде где царује Ти-шина

Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја

И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Ко сам и где сам?
Шта сам?
.
Куда кренути и наћи себе?
Колики је и какав пут?
Колико препрека има на том путу и
Да ли ћу моћи да их савладам?
Колико боли и патње
Би ме чекало на том путу?
Или можда задовољства и среће?
.
Колико опни треба пробити
На том путу до себе?
Пуно? Мало?
Колико су јаке и шта све крију унутар њих?
.
Не знам!
Хиљаду питања и неизвесности,
А одговора нема!
.
Треба кренути!
.
Треба поћи у средиште себе…
Треба наћи своју суштину,
Ма каква она била…
.
Да ли то тражење има краја?
.
А треба поћи и
Треба наћи себе!
Јер лутати около сударајући се,
А не знати којим путем ићи,
И не знати има ли циља
То је онда лавиринт
Из кога само срећници изађу.
А не желим бити срећник…
.
Треба наћи пут…
И онда свесно пробијати опне и препреке
Ма колико то болно било.

Д.Т:“Латице Булке“

Фото: Зоја Тутуш – Булке; Википедија

Ушла си на велика врата мога срца
К’о лед си под чијим притиском и стена пуца
А све у мени је супротно, растући пламен
А ти хладна ко тај лед што ломи и камен

Избила си и прогнала ми сву нађу из срца
И оставила је к’о рибу на сувом, да се копрца
Нажалост, остало је сећање на мирис твоје коже
И вапим,
да свако јутро дочекам лицем уз твоје косе прамен
и да на њему заспим
.
У грудима је остало нешто ломљиво
Сто више ништа љубавно не узима за озбиљно
Ти си ме упропастила
Нестала,
кад си од реда у мом животи направила неред
Превела ме к’о да сам неискусан, наиван бруцош
А сад сам сам и усамљен к’о поларни медвед
Око ког је само хладноћа, чамотиња и пустош
Тако си хтела
кад си нестала
Кад си од реда у мом животу направила хаос
К’о да је нешто најлакше било повући ме за нос
Најусамљеније место после тебе остао је кревет
У ком те будан сања усамљеник као ја,
Ко поларни медвед

На раскршћу наши црни дани седе

јауци се многи у срцима множе

болни звуци тихо дамаре кидају

у грудима тешким густи црви гложе.

.

И тишина хучи и сене нам плачу

док паклени ветар без станка хуји

у заносу страсном плешу мртве главе

а гробови расту у цветној олуји.

.

С разних страна и разум се губи

њише срце на криновима свелим

и ране живе и очи мртве наше

мирно ће трунути под покровом белим.

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,

изговарам сулуде речи исконског страха,

речи самоће згуснуте у грлу,

бацам их у вихор што хара

смраченим и злослутним небесима.

Нигде одзива ни благог гласа.

Само дрвеће цвили и хучи

и повија се у бесним налетима.

Пркосим тами и страховима.

Изговарам најсветлије речи матерњег језика.

Сунце, извор,звезда, Косово,

љубав, дете, огањ,Бели Анђео

и тако редом.

Изговарам најдража имена,

призивам минуле радости из сећања.

Речи одјекују и падају ко звезде,

гаси их вихор у свом бесу.

Личим себи на белу брезу

што се до земље свија и ломи,

и опет гране уздиже ка небу.

Нека. Нека буде како је записано

за ову ноћ на небеској мапи.

Молитву изговарам страсно,

пркосим ударима полуделог вихора

који хара по мени и мојој тами.

Пут је снага,

биљег,

отврдак корака,

стотине дрвећа

изнад твог града.

У мимоходу

грију стабла

док их бројим,

дајем имена,

кумујем.

Пут је кугла,

двоглед

и сатница.

Редослијед,

нумерација,

пауза.

Пут је

календар,

часовник,

шапат

између

близине

и даљине.

Пут је пост

и Васкрсење,

Рождество,

молитва

која ме оздрављује.

Крв ми у стиховима тече
свако вече
и пече ме, пече.

.
Често ме прате у сну,
све неки оркестри црни,
и магнетски ме вуку ка дну,
велики падови стрми.

.
Зидам, не знам шта зидам,
а око мене зидови све сами ветрови,
и уместо старе ране да видам,
наилазе нове ране, као отрови.

.
Крв ми кроз стихове тече,
и пече ме, пече,
свако вече.