Низ њено лице сузе се сливају, у свакој сузи по бол је нека. Колико је боли у животу имала, у младости и старости стекла . Скупљао се у телу чемер и јад, одлазили вољени тада и сад. Суза по суза, реке потеку из тела извиру из очију теку. . И пеку оне и ко ватра горе, тело их скупљало дуго и дуго, за цео живот направило море, оста у телу празнина и ништа друго.
Волео бих да сам песник, Да опевам мало стадо. Да сам бољег сутра весник, Див јунака срце младо. . Волео бих да сам клесар Да исклешем спомен мали, Да наш увек стоји ћесар Где су рода борци пали. . Волео бих да сам сликар Да насликам историју, Да мом роду буде викар, Да избегне погибију. . Ал’ најволим што сам Србин, Није ни то лако бити. У земаљског кнеза пољу Христов барјак виорити.
Можда постоје негде далеко, где још нисам била. Они који се не покоравају пред Богом. Они проклињу смело, не опраштају учињено. Не заборављају. Такви траже од судбине објашњење, али би поново живели исти живот. Они које и смрт пита сме ли да им приђе. Они које не узнемирава плач детета поред пута. Испред мене стоје два пута, ја пођох оним којим се ређе иде. И моје речи постадоше све теже. Нађох оне о којима сам некада сневала.