Ми пловимо кроз живот овај
на таласима мора…
Мора Љубави и Мржње
што их не разумемо.
Ричући громови у тамним ноћима
и тешки велови кише…
Кад поново стопе наше осете тло под њима,
тада ћемо захвалити небесима.
И стога – ми пловимо…

М.М: “Из заборављеног света у вечност“

Мудрованије из Тијаније

*

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту рекуТијану која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Бјелици, а потом ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије, пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих, и зелених лоптица здравља, мира и спокоја, поред врба са тисућу отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима, стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама, брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном,веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима, крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима, изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно, а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама,учим их, благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.

* *

Када се приближавам Егодрагу  плућа ми се скупљају. Скупљање увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани. Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилн и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од безсрцих, учимо и делујмо, и дишемо неизмерну срећу Једноте.

* * *

Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином споју они настављају пут кроз српске земље. Овде је енергија веома моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу,откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови. Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом, гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије. Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда.Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

* * * *

Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији, монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица,отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном… Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи. Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири освему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему.. Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар. И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.

*АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана)

* * * * *

У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног, где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали, видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам. Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачкубрзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.Свако од нас треба да постане зидар -стваралац, да поправља, обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе, да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази: СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА

25. 11. 2013.

Топлина нека к њему ме вуче,

Вјешта игра валова живота,

А, чежњиве мисли свакодневно муче,

Да баш, у завичају, доживи се стота.

.

Завичајно сунце ближе је и љепше,

Све је двапут топлије и срцу је драже,

И небо је плавље, мирисније су руже,

Свој са својим, тако се каже.

–

Нијесу ово ријечи без реда и смисла,

Већ животна ријека која у круг тече …

„Најљепше је у свом завичају!“

Како једном давно пјесник рече.

.

Док си млађи вјетрови те носе,

Од једног до другог краја свијета,

Ал, када ти једном посиједе косе,

Зажелиш се из свог завичаја цвијета.

.

Тада ти оживе успомене старе,

Рођење, дјетињство, младост и одлазак,

Љубиш сваки камен, своје земље драге,

Нека је благословен свачији повратак.

Под руком јастук од жаркрљушти

реком безобалном што вале губи

твоја се кожа под усном љушти

вриште спрудбедра и трну зуби

.

свлак девозмије низ руке тече

седеф се делтом увија бесном

јутра ће поново да нас лече

ако их неми чекамо несном

.

извор под стеном пршти бесом

небо у капљама слази у вене

распрсла душа лудује месом

.

то ноћ се стисла тобом у мене

нас двоје лутамо неодвојно

сабах нам пламтење свеопојно

Све краће ми руке
Дани се лелеком вуку

Ни како ни зашто не знам

Нешто ми очи оте

Већ дуго слеп тумарам

Јануар-лупеж однео те

.

Није ли знао да нећу моћи

Пронаћи друго небо

Да нећу знати никада више

Волети рано пролеће

Без твога зеленог гласа

И косе што на брескве мирише

.

Све више беспућем мрем

И волим те кроз очну таму

Око душе змије се свиле

И све бешње се коте

Једнако у мени трајеш

Јануар-лупеж те оте

У њој су снови које сам покрала
и од себе саме, затворени
лебде наоколо и чекају да се отворе нови хоризонти.
Ту у земљи где све има значење,
где ветрови не спавају него утихну.
Где се муње са косом играју.
Зар не видиш да су ми табани похабани?
Моја снага је искидана тежином
патње која ме је на крају ипак
подстакла на лет.
Киша је почела да пада у вис, ка небу.
Док се ја хватам у коло са ђаволом и једина се
усуђујем да му кажем да је потпуно црн.

Тек с јесени кад лишће заћути
кад покрије све стазе кајања
и мокрим пољем кад запљушти
горки уздах гордог јецања.
.
Кад јесен прекрије хаљинама својим жутим све,
ја ћу бити неко ко живи своје сне.
Планинским врховима стружу облаци
сивкастобијели као бенгалски тигрови
и уморном дрвећу нову маску набаце.
.
Вјештом руком јесењи вирови
на обојеном асфалтном платну
све одважни своје груди напну
и растегну анђеоска крила.
.
Док се ноћ одважно вуче,
као да зна да се само на њу чека.
На крилима илузије хладним прстима пуче,
пред уморним очима се створи бијела постеља мека.
.
И увијек пред новим новембарским јутрима,
која ме панично сјећају на тебе,
небеске горке сузе на сјетним крилима,
топло ме привију уз себе.

Јесен. Чудесни двори
Открити за видик свима.
И просеци у гори
Окренути језерима.
.
Ко на исложби слика:
Сале, сале, сале, сале
Јасена и јасика,
Невиђено озлатале.
.
Липа, с кругом свечаним,
Ко венац на мледенцима.
Лик бреза под венчаним
И провидним веловима.
.
Земља је сарањена
Под лишћем јаркова, јама.
Зграде, сред жутог клена,
Као усред златног рама.
.
У септембарској гори
Стоје стабла пар до пара
И смирај им по кори
Оставља свој траг јантара.
.
Ни у јаругу стати
Да то не откријеш свима:
Лишће ће зашуштати
Од ноге, под корацима.
.
С краја стазе одјече
Ехо са неке стрмине
И – ко вишњево – вече
Згрушава се сад и стине.
.
Јесен. Угао стари.-
Књига, одеће и справа,
Где каталог тих ствари
Већ и студем прелистава.

Годишња трка је спремна и у недељној је фази

Громовни Перун већ седи у троколици од ватре

Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази

Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре
.

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни

Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено

Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!

И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено
.

Повео сам вас- говори Перун Недељку и Синђелији

Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац

Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији

И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац
.

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време

Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији

Тако летећи в и д е л и  с у  и спознали битне теме

Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији
.

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа

Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио

Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају

У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…
.

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа

И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио

Ми ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају

Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

*

Фото: пегази бели; Википедија