Сањали смо исти сан.
Заједно га стварали.
Нашли се нисмо.

Као да је свако сањао сан свој.

Како да од једног сна
буду два,
а да свако има свој?

Испод крошње, лето 2010.

Фото: Сањање; Д. Томка

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Фото: Божанска светлост; Википедија

Не умем те од прашине састављати,
болне су ми руке, а очи се сиве.
Оне ме још једино нису издале,
али хоће са годинама, мајко.
.
Не умем те од празнине грлити,
нежно ти се узбити уз груди и продисати,
продисати, и од чежње те осмислити.
Осмишени само за живот моле,
продиши, пред звездом се смести
и послужи се мојим животом.
.
Не умем те од смрти раставити,
нежно те привући ка души и загрлити.
Па кад смрт пред олтаром сине,
и узвикне име твоје, слагати,
слагати, како се другим именом зовеш.
.
Не умем ти живот подарити,
зажмурити и уместо тебе упловити,
упловити у сан без свитања,
тамо срећни не залазе.
.
Не умем те са другима заменити,
твоје очи, моје бисерне луке покрећу.
У теби свемир застане,
и тихим те гласом дозива,
дозива, и моли да се мени вратиш.
.
Не умем те лагати,
тај свемир што ти песму казује,
мојом душом говори.
Заспиш ли и јако затвориш очи,
осетићеш мирисе моје смрти,
смрти, која те поново рађа.

Фото: Фототека Србског Журнала

Преко пута куће је кућа,
између та два свијета
луна шкропи мисли
да не сузе по софри.
.
Преко пута стабла је стабло,
између та два ока
мјесечина лаванду дуби
фатаморганичним смиљем,
погане шутње криволови.
.
Да не прерасте себе,
а да не руши дан
и не прекида дан,
и да се напосљетку
двије ноћи рукама свежу
мамцима зачараних праменова
у ноћ, из које буђења нема.

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад вид помути покорност цару
па се голотиња одеждом општи.
Призивамо тад лековитост стару
кроз Андерсенов наук бајковити.
.
Све у нади да стварност је бајка
којој епилог је увек сладуњав
одбацујемо могућност нестанка
света који својисмо за човеков.
.
„Нова нормалност“ – ненормална
машту Дантеа је оваплотила.
Укида се баријера морална.
Васкрсло све зло култа кабала.
.
Уместо крстом и тројством светим
нови су поздрав рогови шаком.
Загрљај са тапкањем леђним
замена постаје љубљењу братском.
.
Правоверне традиције света
све које се једном Богу моле
ујединиле се за спас адета
које бришу демони кабале.
.
Ортодоксом се у сноп сабрали:
православље ислам и будизам.
Против авети зла заратовали
бранећи истински хуманизам.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Све тече и мења се
Река сам од извора ка ушћу
Све богатија и све различитија
Нека траје док светлост обасјава
Нека нешто остане скривено
Знано само мени
Нека тече и разлива се
Увек се нешто ново улива
Живот, лепота постојања
Лепота трајања
Мостове за срећу гради
Чистотом пријатељства прави
С миром у себи и око себе
Свемир песму пева!

Фото:Песникиња Миомирка Саичић; Википедија

Западно небо и лишће топола
У истој боји умируће страсти,
Поглед у трагу урезаног бола,
А над свиме зрелих плодова сласти –
Долазећа ноћ као смола.

Фењери дана згасли преко пола
И јато врана на бразде је пало,
А на стражи јасика скоро гола
Ћутећи, зна скриће је, ево још мало –
Долазећа ноћ као смола.

На небу испрегнута Велика кола,
Иза облака повезани вранци,
А с друге стране истог стола
Угашене звезде – трезни пијанци –
Долазећа ноћ као смола.

Фото: Октобар, брод, Н. Сад; Википедија

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Свети Дух; Википедија

„Још увијек ме чежња вуче
тамо гд‌је је кућа стара,
ево опет чини ми се
Мајка врата да отвара…”

Дођу тако дани
када у мојим сатима
јесењим ноћима
у знаку шкорпије
плачем сивим кишама
и дозивам те
да ми обришеш тугу
и у белим зимским зорама
када хладни север
леди сузу у моме оку
да ме угрејеш
топлим речима
твоје мекане душе
Мајчице моја.

Уз тихи шапат тишине
будим те молитвама
и задоцњелим стиховима
да ми опростиш
сва моја прошла кајања
и грехе којих се
болно стидим
проклињући април
који украде твоје
онемоћале године
из мог загрљаја
Мајчице моја.

У дугим ћутањима
док ме празнина слама
ти долазиш
тихо као сена
брижна као Месец
наслоњен на кров
наше куће
да ме очима нахраниш
осмехом покријеш
и руком чело помилујеш
„Спавај сине,
Мајка је поред тебе”
затворених очију
љубим твоје додире
јер знам да чуваш
моје немирне ноћи
Мајчице моја.

Пролазе године и
дани без тебе
а ти без гласа
ходаш старом кућом
И нашом авлијом
која још мирише
на твоје трагове
које само Мајка
уме да остави.

Мати моја драга
једнога дана
и мене ће узети
једно пролеће
и неки април
…чекај ме тамо
у мирисној башти
да заувек
останемо заједно
и нека нечије сузе
лију за нас двоје.

Фото: Стара мајка; Википедија

Одавно су моји кораци,
од миља тежи,
занемоћали.
Да не бијаде твоје сјени,
још увијек би се пела уз гору,
ломила крте гране маслине
испод којих је твој лик заноћио.
И како брже одмичеш,
ја ти се брже примичем.
Пређе сјенка и преко брда.
Још је, њојзи, лакше но теби.
Очас се преметне преко.
Само ти иди,
вазда, куда си наумио.
А када те свјетлост упије
и моја ће сјенка у исту да се преобрази.

Фото: Фототека Србског Журнала