Ти си биће Светлости,
Духа Светог Истине,
која јесте Љубав,
наше Вечно Постојање.
Из Светлости си дошла,
у Светлости јеси
и у Светлост ћеш се вратити.
Нема кретања, постоји само буђење.
Љубав јесте стање будности
у којем тек уистину знаш да јеси.
У сваком тренутку те окружује
извесност твог бескрајног бића.
Једно си са свиме што је икада било,
јесте или ће икада бити,
и све је то у теби.
Није било време када ниси била
нити ће бити када нећеш постојати.
По својој вољи живиш сада у свету
који си сама створила,
обасјаваш га својом Љубављу,
разгонећи сваку таму, недоумицу и заблуду.
Оно што носиш у своме срцу
ослобађа те и постаје истинито.
Постаћеш оно чему се највише дивиш
јер ти јеси то, одувек и заувек.
Ти си много више него што икада могу
замислити или изговорити.
Знај Ти си Вечитост
коју заувек прожима и окружује
стварност твоје Љубави,
Бога који те увек у Себи штити и води.

Фото: Фототека Србског Журнала

Изаткаћу ти кошуљу од срме
рукама од Љубави,
очи ти умити росом
са Рајских извора Светлости,
путеве ти посути
звезданом прашином Храбрости,
а на дланове ћу ти спустити
малену птицу
са гласом од небеске Нежности…

Ако у њему осетиш чежњу,
хоћеш ли доћи?

Фото: Мотив из Тијања; Википедија

Лист са дрвета, део је овога света.
Лист на забави, није више лист са дрвета.
Човек са листом на забави, није више од овога света.

Изађем испред плазме своје забаве
И свакоме госту нудим по један лист са дрвета.
Први гост ми захваљује, али каже да није заинтересован за лишће.
Други гост каже да ће свој лист назвати листом судбине.
Трећи гост каже да ће свом листу поклонити слободу.
Четврти гост каже да ће свом листу опростити све.
Пети гост каже да ће већ некако изаћи на крај са својим листом.
Шести гост каже да ће свој лист ставити у хербаријум.
Седми гост каже да његов лист није лист већ песма.

Само си ти свој лист запалила унутрашњом ватром и послала увис, далеко изнад затвореног система.
Више није било листа на забави који није горео ватром којом не сагорева.

Фото: Смоквин лист; Википедија

Опсена има огромну главурду
И зубало са шестошездесетшест зуба
Који застрашеном окраћују памћење
И леде Судбину у крви записану

Опсена има разјапљену чељуст
И језик палацав ужарен и многокрак
Који застрашеном врти мозгало
И душу у круголет по световима баца

Опсена има узано грло и џак стомак
И црвен дрхтави јед-њак чеж-њак
Који застрашеном сисају страхе
И красницу живота у заборав крију

Опсена сени са гомилом лажа паралажа
Ал је нејака за Истину Љуб и Правду
И распада је силница Песма-лечилица –
О Богодаре Милодаре Љубавдаре!

Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni

Звездице сестрице
Кажи што Срби страдају,
Оловна туга залегла,
чему да се надају?

„Као народ сте наивни,
Поштени и вредни,
Немате довољно светлости
Да будете једни.

Створени сте од искре
Доброте и радости,
Али вам карактер смета,
Превише је јарости.

Молите се Богу
По цео дан и ноћ,
Па ће вам са дати
Од искона моћ,

Што помера планине,
Измешта реке и речице,
Земљу лечи од зла,
Велича ваше Сунце.

Јер кад умна светлост
Осветли Србске душе,
Они ће све замке
И тамне да сруше.

Зато сијам све јаче,
Полако вам свиће,
Да у вама засветли
Ваше танано биће.“

Хвала ти Звездо мила,
Треба нам помоћ свемира,
Да и нама весело
Музика доброте засвира.

Фото: Срби; Википедија

.

Земља где се родио онај што мене љуби

најлепша је од свих на свету:

снегови су у њој чисти жртвени голуби;

небом миришу прашници у цвету.

.

Шумно и слатко потоци теку горски,

брже од крви заљубљеног младића;

ливаде су зелени бездани морски;

врхове грле магли мирисна бића.

.

У земљи тој уза ме верно хода

и чува ме од зла тихи рој његових снова.

Проспу се преда ме црвена срца јагода,

водопади ме нишу сву ноћ попут белих духова.

.

Чиме ли ја свему у њој љубав безумну усадих?

Кад пролазим планине се размичу и ћуте,

клекне преда ме милион борова младих,

као пред краљицом јеле простиру скуте.

.

У крају том са сунцем причају хладни глечери,

у анђеле гледају високи обронци груби.

Па ћу и ја бити близу, већ прве рајске вечери,

земљи где се родио онај што мене љуби.

.

.Фото – Detinjarije.com

Приредила Верица Стојиљковић

Ћути, ни реч, нека одјекне тишина.
Повезаће нас јаче од било које беседе.
Пусти, нека цури из зализака срца..
.
Чује ли се то како трче крвна зрнца?
Капи зноја из пора?
Дуги су ходници пролаза.
.
Само ћути, затвори очи, склопи руке.
Нека између струје теку.
Тишина своје скути нам даје.

Фото:Фототека Србског Журнала
.

За колевку нашу борише се вешто,
у вихору рата, Србију не даше,
судбински им дaнo, нajслaвниje место,
испред душманина што се злобни збраше.

Док је корен земље дрхтао и плак’о,
спремни беху гинут, живот дати голи,
за спас свога рода, прошли су и пак’о,
застајали нису ни кад рана боли.

Притискао груди, очај је претешки,
гледали сaв живот, где се пред њих креће,
ту у војевању, нема места грешци,
јер метак да бира никад мету неће.

Знали су рођењем шта је њима дано,
Вучица их мајка, држала на груди,
мир никада није за ратника свано,
већма су у стражи од самртне студи.

Нису знали Вуци, да ће легло срама,
отаџбина бацит на њихова плећа,
нити да ће народ у сред свога чама,
Витезов’ма својим окренути леђа.

Док се битке биле, предобри су били,
сваком живом бићу српскога порекла,
а кад мир привидни, окрену се сили,
јунаштву пресуде, зарад свог поретка.

Чак и да су знали, судбина шта носи,
у рукама багре, издајничких душа,
поново би стали, да их пламен коси,
зa Чопорску част је, вeра непресушна.

Фото: Чопор вукова;Википедија

Пусти ме, Господе, да са сребрним
гривнама о појасу,
прошетам кроз Твоје небо!
Носећи на пребелм длану,
Грумен земље сјајолике-
моравске…
.
Приносим ти Господе, поглед
у кресу анђеоске лепоте
те краљице у чијем срцу
зру зелене горе!
.
Kо нектар плави,
у најезди лептира
после јулске кише.
.
Погледај, Господе,
те ишчешљане, густовласе шуме,
витороге вињаге
голуба што златно зрње сунца
зоба-
све Теби приличи.
.
И плавом линијом дише
кроз јечменике, ђурђевак снени,
крв зрелог малињака ужарено жито
и бели руб девјачког сна…
Реци, мој Боже,
док лице измивам бисер – водом
у овом извору
који ми из самог срца истиче,
да ли сам овој води сестрица,
да л брат мој је јаблан сребрни,
да л мајку можда овде не стекох
на обалама житним
и пустог оца што златне
јабуке из њених дубина бере?
.
Пусти ме, Господе,
да залепршам лептировим крилом
над Србијом земљом моравскм,
да у мене, ко у жедну земљу Ибар,
и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара,
и Лим белосвили утекну!
Допусти ми, Оче, да Мораву мајку
својим уснама на обе обале одменим,
да лице мајци Србији
у прегачу цветну загњурим…

Фото: Велика Морава; Википедија

Ако те у животу уједе велика отровница –
то може бити и то јесте – велика срећа;
за минут – два можеш бити жив живцијат.
Тада хитро замени унутарњи путни налог.
.
Донеси Одлуку свих својих живота,
и онда сместа крени за Тијанију унутарњу,
исправљених леђа и троотворених очију,
из којих исијавају радост, срећа и Спремност.
.
Али не улази у Тијанију тесна срца и стисне главе;
И не улази у Тијанију са смрзнутим антенама;
И не улази у Тијанију ако кажњаваш шутњом;
И не улази ако си раполовљен на моје – твоје.
.
Средумуј десет ватри* у ембриону тачку у срцу
кроз коју тече златносребрна светлосна река-
веза са Једним – са Свезнањем и Свелепотом.
Замени – стави Људско у Божанско – то је Пут.
.
Без страха од новог рођења и нових видика,
без страха од изгубљеног терета са грбаче,
у Тијанију уђи са песмом и свирком на лири
и лаким, али високим, врло високим, скокооком
.
*Ватра – вид, основни положаји очију
Фото: Фб страница – Mina elegant