Тајни кључ капију Којих светова отвара? * Прашина месечева У језеру свој лик гледи Лако чамац клизи Из уског међустења винут Четири му виле једра праве А добра срећа Сребром виле боји
.Он огртачем скривен Да бљеском јутро не збуни По мирној води Веслом звезде разлива Уз бок му леви Вук сиви мирује И скоком ужарене зенице Страшила разгони
.Високо над десним раменом Свевиди орао криком Воду са копном спаја На врху стрме стене Где једног пут води Бели чека храм .
Прастари портал Кругом отворен Свој печат дочекује Тајни кључ капију Којих светова отвара?
Опет тишина, али овог пута и љубав ту је – у мојим маштањима, ноћима, у сну, у венама, у крви. Више те нисам гладна – иако у свему си био први, сличан по сновима, . топле крви што љубав зове. Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је срце у најљепшем одијелу. . Хоћу најљепшу стварност, не пуке исписане судбине људске и њихове мале снове. Све се данас љубав зове, а шта је први корак к њеној срећи – ко ће то сада рећи? . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је срећа у најљепшем одијелу. . Шта је љубав – ко ће то сада рећи? Залогај први, други, ил’ обећања, љубави, радовања… Све као да нема очи више – само сјећање романе пише. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је будућност у најљепшем одијелу. . А шта то има од љубави веће – исте истине, исте туге, а среће оне су само друге. Путују риме, чекам писама – не знам гдје, ни с које адресе. Није ни важно. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је вјечност у најљепшем одијелу. . Чекам љубав. У залогају задржаћу је снажно. Воли ме, али онако да ти буде важно. Не варај људе, јер исте судбине по залогајима ће да нам суде. . Опрости што љубав у очима мојим спава, а шта је то сан, а шта јава – залогај ће рећи: волим те. Више нема суза – љубав је једина слатка вода коју ћу вјечно пити. Ако не умијеш да волиш – онда продужи, само ме тишином не растужи. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је истина у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је нада у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је снага у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је љепота у најљепшем одијелу.
Држи ме тачно тако Како ме држиш сада Ни преблизу ни предалеко Намоташ ли уже ближе Изгорећу Размоташ ли га У прах ћу се расути . Кажеш – проблем ти је давање И кажеш – давање ти је жеља . Зашто ми онда крадеш дан? Зашто ми крадеш сан? Зашто ми корак бежиш? Зашто ми косу мрсиш? Зашто ми прсте ломиш? Зашто ми очи вежеш? . И зашто ме тако лепом чиниш?
Сутона једног сненог под мојим ногама шушти лишће ове јесени… златна ме боја подсећа на Дом… Како је све дивно у овом трену! И прича ветра у крошњама, и трепет лишћа у одсјају залазећег Сунца, милина у души и Земља под ногама што кораке осећа… и Срећа што Љубав је само родити уме.
Жено, споменик ти дижем од живих речи. Теби, која искораком можеш залудети свет. Теби, која сузом најтврђе ланце кидаш. Теби, која у утроби носиш сва времена. . Ти, узданице и издајнице… Ти, која дајеш и просиш… Ти, у чијим грудима тече вечност живота. Ти, што снујеш, ткаш и плод носиш. Лепотом засењујеш и будиш ноћ. . Теби, жено, родиљо, кућанице, блуднице.. Дарујем стих и клањам Ти се док без круне на престолу седиш. Краљице, чобанице, дароватељице и отимачице.. Истинољупкињо и лажљивце! . Теби, жено, мајко, сестро.. Теби што постојано носиш покољења и небо, потомство и сунце. Теби, која одржаваш свет! . Целовита и поцепана, која пукотином поплаве усисаваш.. Једном руком бол, другом радост делиш. Ти, која си космос и црна рупа.. . Што оком љубав и мржњу сејеш. Споменик ти дижем! Теби, бесмртној и величанственој, која никад не умиреш.. Теби, која тајну живота носиш.
*.
25. Mрчајевачки песнички сусрети Удружење књижевника Србије Шумадија пева лепотом, шумама, брежуљцима и бојом. Морава тихо тече и грли.Песници песмом дарују и одају почаст животу. Неизмерна је радост бити међу стотињак песника,чије речи везују душу са природом и Богом и буде онај осећај захвалности што си међу њима.
За хладне дане, топли снови. О вечном лету, тропском крају. Па, запловимо, бар, лађом маште, Јужним морима. Задњем рају. Земааљском. . Допловићемо до Бора, Боре. Брати кокосе на Мореи. Слушати песме Тахитија, сећати се ПјераЛотија. Гогена. . Бацимо сидру лагуни. Укрцамо се на пироге. Звуци гитара, венци цвећа. Пламтећа младост, љубав, срећа, Хула – хула. . .Како су дивне тропске ноћи! Уљуљкаше нас топле риме. Само нам, брзо окрете једра, сивило јутра хладне зиме. Венци леда.
Све краће ми руке Дани се лелеком вуку Ни како ни зашто не знам Нешто ми очи оте Већ дуго слеп тумарам Јануар-лупеж однео те . Није ли знао да нећу моћи Пронаћи друго небо Да нећу знати никада више Волети рано пролеће Без твога зеленог гласа И косе што на брескве мирише . Све више беспућем мрем И волим те кроз очну таму Око душе змије се свиле И све бешње се коте Једнако у мени трајеш Јануар-лупеж те оте