Окупана сунцем из твога сам ока Чиста и вољена на рајском сатену, И чежња је твоја смерна, дубока Алфа и Зета у самртном помену. . Семе сам белог, дивљег олеандра Расуто на махове у распукле снове, Крило орла сурог побегло из кадра, Фрула гласоноша од сирове зове. . Горске очи сам врх Дурмитора, Из Ђавоље вароши камена млада, Твоја сам Србија, твоја Бајна гора, По атару у испашу распуштена стада. . Твој сам почетак и твој вечни крај, У теби изникло семе што већ цвета, Изгубљени давно, у младости рај, Урлик са Мон Блана на ивици света.
Чуј, плаче месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. . Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. . Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке голе, но стисак грања руменог увенулог. . А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, Ни пламена доста да мене воли: . Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити.
Чекам те где праскозор се рађа на обали реке злата где одмориште ветрова је! Чекам те! . Чекам те тамо где сан не престаје истина се живи , вечна је! Чекам те!
Чекам те Љубављу ткам путеве безкраје! Сваки те доводи до мене! Чекам те!
Хајде хајде Са мном ходите Тескобе се Ослободите На прекрасне даљине Нек свако Пође са мном Оставите болну страву Да немир прави С тамом . Хајде хајде Са мном ходите Црних мисли И помисли се Ослободите На живот се не тужимо Спаситељу служимо Кроз службу се Љубав јавља Љубав света Љубав чиста Ходи са мном Путем правим На том путу Светост блиста Рајске птице На том путу лете Душе лаке И веселе светле Ту киша не сипи И табани не боле Од ђавољег уједа А вечни трубачи Трубе На крилу Блаженог следа . Хајде хајде Да не спавамо Под плавим узглављем Да грехе И cва наша (не)дела Пребројавамо Да измолимо милости Од Бога живог Да врати Живот покидан С пута кривог . И док живе наше кости С покајањем У молитви Да кличемо Богу Опрости Боже Опрости И јуче Иданас И сутра Пред Богом Клечимо Клечимо Да се болни Од сваког бола Излечимо Да пијемо воду С четири извора . Да пијемо воду С четири врела Самим Богом дана С четири врела Светог Православља
Речима молитву, као што бројанице анђели што плету, изговарам срцем, и путујем у своја давно заборављена праскозорја, за тим светлуцавим зрнцем. . Чекам тренутак када ћу себе, срести… Да се радујем као дете некој песми. . Тело ми сад мало остарело, и урезане успомен виде се на лицу, време као да је прохујало … али никад заборавити нећу, ону нежну у мени, девојчицу. . Радосно, са осмејком што пролазницима незнаним маше ручицама, што против ветра трчи, мокрим улицама … не могу да заборавим ту плавокосу, коврџицу што немирна лелуја на мом белом лицу. . Ни тихе сузе што у самоћи и боли проливам, не заборављам. . Ни хладне руке које ме не грле и не теше, заборавила нисам … а давно беше … . Ни страхова прегршт што ми се у венама таложише, ту су, а нема их више. . Не заборављам ни пљускове, ни летње кише, ни урезане слике што трага у мени оставише… младе су, детиње, а у мени остарише… сама од памтивека, је сви ме оставише… . Тражили су срећу за своје спасење, а на том путу, заборавили су на мене, на моје потребе и жеље… . Ако сретнете некада та одговорна лица, кажите им да је небо пуно белих птица, а душа моја, постала је свтлосна искрица, исплетена и откана чворовима нанетог ми бола, као анђееоска бројаница.
Обећавам свечано да ћу да гледам да имам 2к нардија дневно ј ‘бо слику своју ако лажем требаће ми за 2 пакле лакија и за неко шесто чуло које упорно одгајам не знам само тај други део и не знам само како сам се сетио да се саплећем око своје осе на сваком другом кораку знам само да речем да је ред доао да се опоравим 2к нардија дневно и бог да ме види опет цћу да покушавам да се запослим није ми баш исло прошли пут можда јер си била уз мене и кварила ми принцип мозда је баш то био фазон где зека пије воду а смањио сам био са цигарама и огрезао сам у комфору па ми чак ни пљуге нису требале шта је то што ме води цак до твоје плиме ако није 2к нардија дневно и успех да станем на две ноге после поновног и учесталог спотицања
Мила Анђела, појма нисам имао шта ми знаци твој комфор… мораћу да компензујем продаћу и цокуле само да могу нешто да згрнем са стране продаћу и одећу само нећу стари баде-мантил и окренувши се док идем да се окупам лупићу потпетицом о под и рећи баш ми ниста није, данас имам 2к
Ходам опрезно смањујем дубину шушкања Пролазим поред руже букетаче – недодире Пазим на бубе и пазим да се змија не наљути Моје одступање није страх већ премудри опрез Ненавикнут – дођох недавно са Прометејске горе . Моје љубави су огледалочисте и поклањам их Свима који храбро сами расчешљавају карму Не тражим ништа заузврат баш ништа – пун сам Одкако сам завршио војниковање све је лако Сваког трена осећам врло густе нападе слободе . Срећан сам због ученице оштровиде деве Маије Како је храбра и отворена! И здраво радознала! Дошла је са Чертога Дајбога и Маје Златогорке Хоће да прошири знање и искуси наш тврдосвет Плашила се љуто да не падне Ветрогоњи у руке . Не плаши се ја сам витез потичем са вучје стране Ако си дошла по љуте ране разблажићу пустош Нико те неће озобити доживећеш свет Мидгарда И не плаши се Лепоте и нарушавања геометрије И немој се китити ни са златом ни са дијамантима . Постаћеш ново биће и заменићеш неверног Тому Обуци најпре до пода дугу хаљину златоткану Док векови спори потпуно не отворе своје путеве Играј Игру Пралилу моћи да смераш судбину Уз Игру ће нестати многи грки науми и одуми . О Миона – ти заспало божанство које се буди Најпре ћеш изучити знања великих Цветиша Потом ћеш примити посвећења Арханђела И бићеш у њиховом свету – помагаћеш инима Сваког трена учићеш и примењивати Знања * А сада се изиграј као дете и потпуно се откачи Као привид шашавица клицавица – ледна и врућа Уђи у језеро духа пливај жабно и збаци терет Оствари вечну слободу своје божанско право Потом долази жижа знања – o животу и безсмрти ** О Миона лепа рајска птицо арханђелских боја Пронашла си ме на врху моје Овчар планине Сада смо на скупној тачки где се рачвају струје Пронашла си ме иако сам овде потпуно невидан Ти си једина која је код мене положила завршни *** Остајеш са катаном и седам печатних пергамената Нећемо се више видети ни чути много много година Крени после мене по срцоказу и тражи Сафир реку Тамо лако отвори први пергамент и учи даноноћно Остале отварај један по један када будеш спремна . У времену дивљих времена ти мудро завежи уста Промени боравиште и иди у безводну пустињу Касније нађи пећину предака на Рубин планини У случају опасности повуци катану ка Северњачи И запевај Божије име тајним Гласом Одабраних
Слава њега није одродила од сељаштва којим се дичио. Крајина му оштроумље дала над којим га живот омудрио. . За длаку је стратиште избег’о у које му друг Зијо допаде. Од усташа у шуму одбег’о. Првоборац шумом он постаде. . Утројило мајчино црнило док је стигла народу слобода. Њено чедо дохватило штило да опише та времена луда. . Противан он никад није био. Верно своју идеју следио. Антипротиван јесте радо био па се тиме Удби означио. . Само знак је са врха требао па подиже цезар палца свога. Но бес мајчин палац зауздао спасавајућ’ сина вољенога. . Лоркиним је стихом говорио да црнило опет се примиче. „Црни су им коњи“ он зборио „црне им потковице“ још дорече. . Мост имењак би порталом њему јер два Бранка Небом измирио. Сконча живот безречним романом не би л’ зло од народа даљио.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 