Истине морају бити изречене !

Све се у постојању тка,

свака реч жива постаје

да се свака тајна оваплоти

и да сја.

Оно што Свет стално пропушта је тихи глас песама духа које говоре истину. Свет у буци нема времена за стихове.

Али Свет не зна да стихови покрећу Стихије.

.

Ова песма ми је дошла сада, за све оне који виде мало даље од носа и осећају мало више од масе.

.

Вечерас Ћу Ти Сломити Срце

.

Вечерас ћу ти сломити срце.

Вечерас ћу Истину рећи.

.

Пашћеш се и сажешћеш све око себе,

Увијајући се у вихору ума свог.

.

Све за једно.

Све за једно.

.

Све за један трен—

Бљесак неонске мудрости.

Али лажна светла не греју,

Ништа не оставе,

Не дарују…

Осим ране—

.

Дубоке ране која не зараста.

.

Учинићеш све да је не чујеш.

Зато ти морам сломити срце.

.

Само време може да лечи.

Сломљена срца понекад изнова љубе—

Ако то желе.

Ако могу.

.

Могу, јер морају.

Нико није остављен

У хладном од оних којима верује.

.

Један једини звиждук одозго—

Можда је то позив Љубави.

.

Авај—

Одјек буди заборављену прошлост.

Хоћу ли?

Могу ли?

Морам ли?

Требам ли?

.

У тишини,

Само једно остаје јасно:

.

Истина.

.

Све друго пролази гласно.

Извор-Звезда Род

Не везуј се
За дарове што слећу
Крилима неба на Земљу
Јер ту све што долази
Већ прошло је

Не зови,
Не суди, но буди
Све што немо крије
Бескрај
И у тишини сада чувај

Јер и ја сам веровао некад
Да пределе лепе могу ставити у рам
А то нисам успео никад

И ја сам веровао некад
Сада знам…

Није слобода она
Која од других захтева себе
Већ она која је увек
Ту у теби, избор лак
И где, и кад

Обуци се изнутра
И твом оделу диви ће се вани
И око тебе кружиће ствари које волиш
Као планете
Око Сунца

Али ако поверујеш
Да лепоту одело чини
Изгубићеш је
Јер одбијаш
Да ти будеш лепа

Ходај луцидна у сну
И нек твој ход увек буде
Шетња
Пажљива
Јер многим световима крочиш

Чини се да постоје
Многе ноћи и дани
Али само једно је време
И у њему све кружи
Никад исто

А овде све је извесно
Да никада ништа неће
Остати исто
Бити,
Тако је дивно

Ради тебе
Да уочиш нит
Која те прожима
И себи води
То се стално понавља

Јер ко
Има воље
И може
Боље
О томе да сведочи?

И ја сам веровао некад
Сада знам
И то је све што знам

Ти си неопходна
У срцу си једна
Твоја љубав свет спашава
Пусти птицу из кавеза
Буди…

Фото: Фототека Србског Журнала

Као морнар
под заставом туђом
опкољен маглом
орканима
буром
Пловио сам модрим
оцеаном блуда
Не знајућу зашто
коме или куда
.
Дубинама таме
даривао понос
Продао душу
огољен до кости
Тражио тајну
оних што су сретни
Ту чаробну
тешку
ријеч
опрости

Док у срцу вришти
спутана тишина
Пијан од падова
лутања и вина
пожелим понекад
у прошлост
да се вратим
У године наше
среће и туге
када сам био
охол и бијесан
Па да ти признам
искрено до бола
оно што никада
раније нисам
.
Само би теби
дао наша јутра
Све ријечи данас
мостове за сутра
,
И све би сретне
у само једну стале
Све би се до једне
опростом
звале
.
Растали смо се
Нелијепо
.
Као много пута
прије тога
.
Ти предивна
Ја обичан
Ти несретна
Ја себичан
,
Загрљени само
од понора корак
Молитва твоја
Покора моја
.
Мислио сам
проћи ће
Да ћу те сутра
опет вид‌јети
.
А никада те више
у животу
нисам срео
.
Опрости
.
Да сам знао
шта све могу
И да могу
све што сада знам
.
Ни тренутка тада
ја не бих чекао
Оног бих ти јутра
опрости рекао
Фото: Фототека Србског Журнала

Јер, звездама сјајним
место ту је,
док срце моје
Твој шапат чује…
.
Све своје снове
Теби ћу дати.
Звезде из ока
месецу поклањати, а
моје тајне, Ти
ћеш Небом развејати.
.
И да ми
се, као птице белокриле,
једном врате и
јутрења моја сунчаном
песмом у нови
дан увек испрате.

Фото: Белокрили голуб: Википедија

Расле су заједно,
Две беле брезе.
Корење се испреплитало,
Сунце их је грејало
Гранале се у висине.

Земље је понестајало.
Брег се преломио,
Једна на брду остала,
Друга се сломила,
У понор почела падати.

У топлу скривену јаму се зауставила,
Да снагу скупи,
да до сунца допре.
Из корења је израсло биље,
Мирисно, опојно, плаво.

До велике брезе мирис не долази.

Фото: Брезе; Википедија

Негде је сада жарко лето.
Врелину дана блажи вече.
Док код нас студен дахом пали,
тамо далеко сунце пече.
.
Негде су сада још на плажи.
Диве се крају сунчеве стазе.
Гледају како море га ждере,
док босе ноге песком газе.
.
Како је дивно негде далеко.
Бар путем мисли тамо поћи.
Скупљати шкољке. Хирове лета,
Понети собом део ноћи.
.
Скрити их топле, у хладне дане.
Снови маштара стварност желе.
А можда они, тамо далеко,
сањају снежне ноћи беле.
У човеку не тражим остатак човека
нити његове слабости,
ни корен греха.
Тражим ону радост заборављену
у њему дечијег смеха.
То мени даје слику
о вредности бића овог века.
.
Тражим у њему Исусов одраз.
Не занимају ме
његове победе ни пораз.
Тражим светлог детета меки образ.
.
Тражим једино вредну чистоту душе.
Оно што људи кад одрасту
у себи угуше.
Заробљени су болом и с муком живе.
Некада плаве очи
постале су од заједљивости и таштине сиве.
Тражим у људима дечије осмехе живе
који неправедно затрпани
негде у дубини себе криве.
.
Ех, да су се само мало смејали лепше,
недаће садашње биле би смешне.
Самопоуздања нико нема.
Узалуд су сва ордења
и трагања,запомагања и знамења.
Човек мора да узраста ,непрестано ,
и да се на боље мења!
.
Велом прошлости остаје покривена тајна.
Која брани детету у нама да сања.
Док смо мали били,
због срамоте осећања крили
па смо се у окрутностима заробили.
Гнезда нисмо како треба свили.
Од себе се одродили.
.
Молим те,
брате мили, нека још једном
из тебе испили то пиле жутокљуно.
Знаш да си добар, вредиш пуно.
Удахни полако и све остало је лако.
.
Само се осмехни као некад што си.
Немој да те брину те седе у коси.
Нека их живот као лишће јесење носи.
Расту бића свога умом не пркоси.
Никада није касно да спознаш ко си.
Пусти животном току
да те у спознаје , мирно носи !

Фото: Негде далеко; Википедија

Времена дивљег обездомљења људи
кад се појавни грех к’о узрок пласира.
Мудру изреку граде вицеви људи.
Ђавоља енергија етром пулсира.
.
Вилењачко коло с песмом опсена
награди сваког ко душу му даде.
Игром с њима и песмама без наде
нестаје воља да се види истина.
.
„Јутро је а вече – вече а јутро је“.
Омама вилењачка колом се ори.
Удвостручиће играч несреће своје
ако почне с разумом да се бори.
.
„Срећник“ што раздрагано у колу пева
веселом лудошћу своју душу губи.
Оствариће визије земаљских снова
Трајања док „купац“ своје не уграби.
.
Вечног живота с пуноћом божијом
одрекао се због ништавила свога.
Вођен телесном жељом неразложном
душом својом храни анђела палога.

Фото: Вилино коло; Википедија

.Месец бејаше далеко за пут.
А, срце лудо, желеше даљине.
Устреми се на Млечни пут!
.
И тако из ноћи у ноћ,
Прежах на Млечни..
Ко ће коме доћ?
.
И ево задеси се ноћ,
Једва да могах кроз звезде проћ!
Млечни пут дође к мени!

Фото: Млечни пут; Википедија

Ви мислите бунца маларија?
То је било,
било у Одеси.
“Доћ’у у четири” рекла је Марија.
Осам.
Девет.
Десет.
Ево и вече
у ноћну страху бежи,
вече децембарско
с прозора
у магли
У старачка леђа смеју се и ржу
канделабри.
Мене више препознати не може:
ја сам згрчена
гомила
жила.
Шта таква гомила пожелети може?
А много хоће таква гомила.
Јер више није важно
ни то што сам од бронзе,
ни то што срце моје –
од гвожђа хладног –
бије.
Ноћу и човек свој звек
у нешто женско, меко,
жели да сакрије.
И ја сам,
огроман.
на прозору савијен,
растапам стакло целом од челика.
да ли је то љубав или није?
И каква је –
мала или велика?
Одакле велика у таквом телу:
мора да је то малена,
нека кротка љубав, што се у страну баца
од аутомобилских сирена
и воли звекет прапораца.
Опет и опет
чекам,
забивши лице у рошаво лице кише.
И већ ме је попрскала дрека
градске плиме, све више.
Поноћ, са ножем ког пружа –
до ђавола с њим! –
дошла је,
заклала.
И као с’ пања глава сузња,
дванаеста ура је пала.
у окнима суморне кишне капи,
кревељећи се,
накрцале,
к’о урлањем уста да су разјапиле
химере с париске катедрале.
Проклета да си!
И поцепа уста скоро крик.
Зар ти је и то мало?
Чујем:
нерв,
тихо, као с кревета болесник,
подигао се.
И , гле –
у почетку једва је посао
једва,
онда је усталасан,
јасан,
потрчао.
Сада је са друга два
очајно играти стао.
Пао на плафон спрату ниже.
Живци
велики,
мали,
многи –
помамно скачу
и већ –
гмижу.
Живци пали с ногу!
А ноћ се по соби глиби и око,
отежало, одатле никако да се исправи.
Ођедном, врата зацвилеше, ко да
крчма зуб на зуб
не може да састави.
Ушла си
осорна, као “на!”
гужвајући рукавице као луда,
и рекла: “Да, знате, ја ћу да се удам.”
Па шта, удајте се.
Ништа није било.
Издржаћу.
Гледајте – ја сам спокојан ко
било
покојника.
Сећате се?
Говорили сте:
“Џек Лондон, новац, љубав, страсти” –
а ја видех само једно:
ви сте Ђоконда,
коју треба украсти!
И украли су је.
Опет ћу љубав у теревенкама утући
повије обрва озаривши ватром.
Па шта!
Понекад и у изгорелој кући
скитнице нађу дом!
Изазивате?
“Мање но просјак копејака
ви имате смарагда безумља” Сетите се!
Пала је Помпеја
од раздраженог Везува!
Хеј!
Господо!
Љубители
обесвешћивања,
злочинстава,
покоља,
да ли сте најстрасније
видели –
лице моје
када сам
ја
апсолутно спокојан?
И осећам –
“ја”
за мене је мало.
неко се отима из утробе моје.
Хало!
Ко је?
Мама?
вашег сина нешто дивно боли!
Мама!
Запаљено му је и срце и вене.
Реците сестрама, Људи и Ољи,
он нема куда да се дене.
Марија! Марија! Марија!
Пусти ме, Марија!
не могу остати на улицама!
Нећеш?
Чекаш
док упалих образа грубо,
бљутав,
и испробан на свему лошем,
дођем
и процедим безубо
да сам ја данас
“необично поштен”.
Марија,
видиш –
ја се, већ погурен, сламам.
Марија!
Како у дебело ухо забости нежну реч?
Птица
живи од песме,
пева
гладна и звонка,
а ја сам човек, Марија,
прост,
кога је сипљива ноћ искашљавала на прљаву
руку Пресње.
Марија, хоћеш ли ме таквог?
Пусти ме, Марија!
Згрченим прстима давим гвоздено грло
звонца.
Марија!
На улицама су звери.
На врату прсти дављања што боде-
Боли!
Отвори своје двери!
Видиш –
забили су у очи из шешира циоде.
Пусти ме.
Мала!
Не бој се
што на мом воловском врату
седе као планине влажне жене од зноја
губаве.
Ја кроз живот вучем (и то је зато)
милион огромних, чистих љубави
и милион милиона малих љубави.
Не бој се
да ћу се опет прилепити за хиљаде лица –
”девојке Мајаковског” –
у издајничко време мрака,
та то није ипак
династија царица
крунисаних у срцу једног лудака.
Марија, приђи!
У бестидности наготе,
или пуна плашљивих дрхтаја,
но дај твојих усана лепоту што још исцвала није:
срце и ја ниједном не доживесмо до маја,
а у проклетом животу
тек стоти април је.
Значи – опет,
док мрачно све је то,
узећу срце,
исплакано грозно,
да га носим,
ко што
у штенару псето
носи своју шапу пресечено возом.
Крвљу свога срца ја радујем пут,
уз одећу белу лепи се прашине цвеће.
око земље – Крститељеве главе
по хиљадити пут
Иродијада-сунце ће да се окреће.
И када моја гомила година
одигра своје до конца –
крвљу означиће се пут што води
ка дому мога оца.
Изаћи ћу
прљав (од јендека, где проводих ноћи)
примаћи ћу му се ближе,
сагнућу се
и на ухо му реци:
Слушајте, господине Боже!
Како вам не досади
у зеле облака мрескавих
замакати очи одебљале, а?
Хајде да организујемо
вртешку
на дрвету познавања добра и зла!
Свемогући, ти си измислио
за сваког по две руке,
и свакоме си по главу дао ти –
а зашто ниси измислио
да се без муке
може љубити, љубити, љубити?!
Мишљах – Божанство си, свемогуће, старо,
а ти си недоучени, мајушни богић само.
Видиш, ја се сагињем
и из саре
вадим каму.
Крилати ниткови!
У рају да сте збијени!
Гомила перјаша од страха ваља се!
А тебе, што си тамјаном опијен,
распорићу одавде до Аљаске!
Пустите ме!
Нећете ме зауставити.
лажем ли, у праву ли
сам ја,
али више не могу да будем спокојан.
Гледајте –
звезде су опет обезглавили
и небо окрвавили од покоља!
Ехеј!
Небо!
Скини капу!
ја долазим!
Глухо.
Васиона спава,
положивши сапу
с крпељима звезда под огромно ухо.

Фото: Песник Владимир Мајаковски; Википедија