(Кратка биографија, Зашто пишем пјесме и Пустиња ума)
Сваки пут када прочитам песме песника кога откријем, чудим се Чуду, које Једини Бог, кроз сваког песника, на различите начине проказује. Тако се чудим и дивим ономе што Бог говори кроз Жељка Илића, Кога данас представљам на Србском Журналу, чије сам песме почео читати пре пар месеци. Најпре сам помислио да је Жељко неки јако млад дечак, надасве даровит, кроз кога су песме почеле нагло да теку и да их он више не може да заустави. А његове песме, по спољашњем облику, дугачке и узане, на катану су ми личиле, а боме и по садржини.
Жељко, сада педесетогодишњак, је рођен у Славонском Броду, живео у Дервенти, а сада живи у Шведској. Поезија је прожимала цео његов живот, Године 2020. објавио је књигу поезије – Одисеја немира. Сам назив збирке, када се анализира кроз психологију кључних речи, говори много. Жељкове песме су многим музичарима биле погодне и певљиве. Тако да је он, као текстописац, имао част да је неколико музичара из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније, обрадило музички његове песме и отпевало.
Зашто и откуда поезија у мени и мом животу, каже Жељко, најбоље описује предговор у мојој књизи …
***
Жељко Илић: Зашто пишем пјесме
Не волим тајне.
Не волим окове.
Не волим било какав облик ропства нити зидове између нас.
Отуда и ове пјесме.
Оне причају о презиру према примитивизму и злу, о љубави и потреби за свиме што је добро и лијепо. Оне пјевају о онима које волим, али казују и о онима које не волим.
У њима се без срама и лажи огледају моји страхови, моје стрепње и моји кошмари. У њима се њежно од заборава скривају све оне љубави и љепоте које овом нашем лудом и прекратком животу дају смисао.
Знам да има оних који то не могу разумјети, који све своје демоне и све своје тајне љубоморно чувају само за себе и разумијем их. То не значи да је грешка у људима или, не дај Боже, у пјесмама.
То само значи да живимо у прекрасном свијету препуном различитости.
Да нашем лутању и проналажењу оних с којима можемо дијелити све лијепо нема краја и да ћемо се увијек покушавати ослободити онога што нам трује мисли, што нас мучи, тишти и што нас неријетко чини мањима него што уистину јесмо.
Дођу тако тренутци када све око нас стане, када нам је свега превише, а само зрака премало. Када недодирљиви за свијет око нас, храбро, без имало срама или грижње савјести, огледалу пожелимо добро јутро и када му без охолости признамо све наше побједе, а без понижења све наше поразе.
Тада невољко признамо да се у хармонији нашега нереда не назире крај овом каосу у којему се за сваки искрени појубац мораш изборити и сваки искрени загрљај заслужити. Овај каос у којему ћемо вјечито остати збуњени подвојеношћу. За некога смо анђели, а за некога другога ђаволи. Знамо да није до нас. До њих је јер свако бира што ће дати и што ће добити па на крају сватко добије оно што и заслужује.
Зато пишем пјесме.
Колико су оне добре или лоше, тотално је неважно!
Оне су само огледало мојих добрих и лоших страна, мојих ратова и мојих љубави. Да су могле бити боље, засигурно би то и биле, да су могле бити лошије, вјеројатно не би ни настале.
Сигурно је да су ми најљепша она јутра када не знам када сам се, како и зашто пробудио, а најдраже су ми оне пјесме које не знам када сам, како и зашто написао, увијек без намјере да у њима говорим велике мудрости.
Зато, ако у њима не пронађете ништа вриједно, не брините. Бит ће то само још један, ни први ни посљедњи, у ваш живот залутао промашај.
Ако ипак пронађу пут до вашега срца, то не значи да сте ви пронашли њих – оне су пронашле вас…
Исто као што их ја нисам писао, већ су оне писале мене.
Фото: Пустиња; Википедија
***
Жељко Илић: Пустиња ума
Будиш се Смијеш се Дишеш Видиш Чујеш Шеташ Пјева . Ниси гладан Ниси жедан А ипак си несретан . Умјесто да уживаш у ономе што имаш ти си несретан због оног што немаш . Осјећаш Требаш Можеш Желиш Бираш Хоћеш Нећеш . А ипак се љутиш . Љут си на живот и на свијет око себе . Љутиш се на своје најмилије на своју дјецу пријатеље и родитеље на оне који те воле Умјесто да си захвалан што они постоје . Сањаш Вјерујеш Љубиш Грлиш . Али не волиш . Не волиш кишу Мрзиш кад грми и кад сјева а замисли само да свега тога нема . Не волиш тишину иако се у њој сви одговори крију . Не волиш ни истину јер она те боли . И само због понеке боре или сиједе у твојој коси ни огледало ти није драго Презиреш то што на њему видиш .
Не волиш године своје а још мање оне што пред тобом стоје . Човјече како си само проклет незахвалан дволичан и себичан . Помисли само на све он који никада одсањали нису ово прољеће у коме си ти данас усамљен тужан љут и несретан . Помисли само на бескрај оних који ни младост а камоли године твоје никада дочекали нису . Који би све на свијету дали за још један трен један загрљај један сан За још само један једини бехаром обгрљени дан . За све оно што ти данас имаш а не знаш што би са тим . Живот је преголема тајна и свемир се о нама различито брине . Некима године донесу мудрост а некима само године
Широм отворених срца и очију Гледам кроз прозор на снену улицу Чекам да пројаше моја коњаница На моћном белом Пегазу Крилану Нећу трепнути да ми не промакне
Моја душо -где иде она а где идем ја? Путеви нам се правоугло секу Када бисте знали њену чаролију Знали бисте снагу невезаности моје И созерцали тишину вриштуће боли
И њен и мој пут су велики путеви Већи од сто других што капије имају Забацујем разум потражујем милост Ходим жедан кроз прашуме и пустоши Али усправан као мач осмице – правде
Тајинство путева само Бог разуме Он је и скројио све светске кривине Расушених очију гледим у облаке Гуку саможивог отрова порађам из срца Зашто не видим циљ а чисти су видици?
Да ли хоћу да јој видим лице насмејано? Или хоћу да јој видим леђа исправљена? Испред мене зацвили бремено безпуће Видим да сам ушао кроз капију без врата Полетно и слободно одох кроз светове
-Ти ми се баш допадаш и ако хоћеш да знаш шта ли значи та реч: баш мораш цмокић да ми даш! . -Е баш не морам да знам нећу ништа да ти дам Брига ме за тебе баш ћао дечко отпадаш!
Отраћу ти боје са пламена среће у треперавом звуку прапорака казаће ти се све. Моје ће те мисли тражити и када лепршамо над огњиштем куће земаљске будеш разбарушен тумарао. НЕОПРОСТИВО НИЈЕ ОНО ШТО НИЈЕ УРАЂЕНО. Нисам имала молитву која ће те у лету птице задржати, која ће ти вратити спокојни сан. Исувише си разбуктао моју машту да се у исти дах што га ветар уморно хвата претворим. Постоји само један начин да те прихвати рука ношена сунцем. Узвиси се до небеских висина пламен победе да осетиш да борбу душе наставиш и откијеш свет заспао у сутону прве зоре нафркане пудером и росом.
Не умем да ћутим, не умем да љубим, не умем да волим, а да ме не заболи. . Ана! Светица у молитвама, крвник у мојим ноћима. Рука што ме благосиља и удара по истом образу. . О, мајко моја, да ли си икад ходала улицом и осетили како ваздух мирише на старе новине из подрума, на тугу, чемер, јад, на покислог кера? . Да ли си икад гледала Бога у лице и питала га шта је љубав? Да ли је можда спасење или је само други облик проклетства? . О, мајко моја, напиши молитву за сина који је волео више него што је смео. . О, мајко моја, написао сам нешто што би ме могло коштати живота!
Љуби ме, Кад корачаш дугим улицама поред дрвета! Кад гледаш птице на старим крововима!
Кад гледаш у очи пролазника, И машиш се својих бележница!
Кад застанеш испод прозора, Да пошаљеш много радосних свера! . Љуби ме, Кад падне вече, кад тмина прекрије град а Светло твоје блесне у грудима! . Љуби ме, У сновима, на далеким путовањима, Међу распеваним звездама! Љуби ме!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 